A sada malo o psihologiji neuspeha

Na stranu mahom samoobmanjujuće iluzije o sedmoj umetnosti, bioskop (i od samih početaka je bilo tako) nepobitno počiva najpre i na ideji zarade. S tim u vezi možda i izlišno pojašnjenje. Osvedočenijim filmofilima nestrpljiviji i isključiviji gledaoci neretko postavljaju pitanje: “Zašto je uopšte važno koliko je neki film zaradio na bioskopskim blagajnima?” Zapravo, znakovitih i relevantnih izvora je poviše – iz podatka o zaradi se negde s boka može pratiti kako se menjaju i kako (d)evoluiraju preovlađujući gledalački ukusi i mode, a u širem i kultursociološkom smislu ti podaci nam pružaju materijal za analizu aktuelnog stanja civilizacije. No, s gledišta srčanih i iskrenijih filmoljubaca, eventualni neuspeh (ili, daleko bilo, potpuna havarija, kataklizma na tom planu) može da sugeriše da li će i u kojoj meri neko od ličnih favorita među sineastima dobiti novu šansu za rad i, može biti, pogodak bliže srcu mete. Jer jedna od bazičnih postavki savremene ekonomije glasi: resursi su oskudni i nema ih (dovoljno) za sve. Sa aktuelnog bioskopskog repertoara stižu nam dva veoma ilustrativna primera u prilog gore iznetim pretpostavkama o važnosti zarade.

NEVESTA!

...

Prvi primer odnosi se na potpun i potpuno nezaslužen debakla Neveste! (The Bride!), najnovijeg, drugog rediteljskog rada glumice Megi Džilenhol, koja je za svoju prethodnu režijsku avanturu (film Izgubljena ćerka iz 2002), ekranizaciju istoimenog kraćeg romana Elene Ferante, bila nominovana i za Oskara – doduše, u kategoriji najboljeg adaptiranog scenarija. Poražavajući podaci koji i dalje stižu sa bioskopskih blagajni, na prvom mestu na američkom tržištu, u golemoj su koliziji ne samo sa ukupnim kvalitetom tog filmskog ostvarenja, koje je svakako zavredelo više ljubavi, poštovanja i prilike da gledaocima predoči svoje nemale domete, već i sa zbilja zadivljujućom ambicioznošću koju je Džilenhol tu nedvosmisleno pokazala. Ovde se mora istaći i sledeće – Nevesta! je upala u svojevrstan nesporazum sa većim delom kino publike, ali i sa izvesnim delom kritike, pri čemu je u zvezde kovan njen daleko svedeniji i izvodljiviji prethodni film. A Džilenhol je u slučaju Neveste! preuzela niz zamašnih rizika u svom viđenju opštepoznate priče o Frankenštajnu i njegovoj nevesti. Ona ne samo da je priču izmestila u gangsterski svet američke ere prohibicije, pri čemu su Frankenštajn i njegova draga postali svojevrsna varijacija na Boni i Klajda, nego je tu polaznu postavku osvežila i nadogradila nadahnutim elementima mjuzikla i metafilma, te ukrasima u vidu grafički naglašenijeg nasilja i dejvidlinčovske vinjetice koji povezuju ovu filmsku nevestu sa njenom pramajkom – književnicom Meri Šeli. I što je dodatno zanimljivo – Nevesta! Megi Džilenhol najbolji i najsnažniji utisak ostavlja upravo u onim svojim delovima i segmentima u kojima se pominje maksimalna ambicioznost po merilima dramskog filma koji stiže iz glavnog toka (konkretno – kuće “Vorner Braders”). Frankenštajn i Nevesta (igraju ih Kristijan Bejl i, u ovom kratkom međuvremenu i oskarovka, Džesi Bakli) ovde su, uprkos gangsterskom miljeu u Americi četrdesetih godina prošlog veka, prikazani uz upečatljivu “glazuru” veoma propulzivnog panka, te njhova munjevita transformacija u krupne pop ikone u očima drugih, marginalizovanih i skrajnutih, tim deluje ubedljivije. Prava je šteta što je, očigledno, došlo do štrihovanja kinestetski najuzbudljivije i fokalne scene u filmu (scene plesa), koja je, uz to, i idejni vrhunac čitavog filma, pri čemu je upravo na tom mestu Megi Džilenhol pokazala zaista nesporno autorsko i zanatsko sazrevanje u odnosu na debitantsko delo. Istini za volju, Nevesta! je i film pun šumova i neravnina. Na primer, zahuktali i znalački gradiran ritam koji se održava u većem delu zapleta, u znatnoj meri je ugrožen i poremećen delom priče koji se odnosi na policijskog detektiva i njegovu sekretaricu (Peter Skarsgard i Penelope Kruz), pa se na mahove čini da bi ovo ostvarenje imalo više uspeha da je taj krak odstranjen. Osim toga lik naučnice koja će stvoriti Frankenštajnu dragu deluje odveć savremeno, odnosno ovovremenski, pri čemu to nije krivica uvek pouzdane glumice Anet Beninig, koja taj lik tumači.

Kolosalan neuspeh će sigurno uzdrmati dalji tok rediteljske karijere Megi Džilenhol, i to upravo onda kada je rediteljka dostigla zavidnu autorsku i zaanatsku formu. Ukoliko proširimo vizir kroz koji se može posmatrati taj slučaj, prava je šteta što je ovako ambiciozno osmišljen i ostvaren film (kinestetski, mizanscenski, snimateljski, kostimografski, scenografski, muzički…), naišao na nedovoljno zanimanje većeg dela onih koji i dalje pohode bioskope.

NASLEDSTVO S PREDUMIŠLJAJEM

...

Drugi primer je još porazniji, jer reč je o lošem filmu koji je teško braniti. Džon Paton Ford je svojim besprekornim rediteljskim debijem Emili, kriminalka, u kojem pleni lakoćom i jednostavnošću (naslovnu ulogu je maestralno odigrala Obri Plaza), privukao veliku pažnju, a u drugom se filmu Nasledstvo s predumišljajem (How to Make a Killing) vratio korak unazad i ekranizovao sopstveni scenario, za kojim je pre nekoliko godina u Holivudu vladala jagma. Posle odgledanog filma, međutim, nejasno je šta je tamošnje znalce toliko oduševilo, jer taj film u ovom svom konačnom obliku predstavlja primer šepave i nimalo nadahnujujuće varijacije na formule neonoara. U filmu pratimo mladog i ambicioznog “proletera”, sina buntovne majke koju je odbacila multimilonerska porodica, te taj osujećeni naslednik ogromnog porodičnog imetka kreće da ciljano ubije sedam pretendenata na nasledstvo koji u hijerarhiji dolaze pre njega.

Zbunjujuće je kako se autor potencijala poput Fordovih našao u zamci i to sopstvenog teksta/predloška: on ispreda priču o nedopadljivom akteru (Glen Pauel u svojoj prvoj potpuno promašenoj roli) koji postaje serijski ubica, pri čemu bi lakoverna publika trebalo da bude na njegovoj strani, mada on od početka svog ubilačkog pohoda nije imao ama baš nikakvo “trenje” sa svojim budućim žrtvama. Glavni lik ne doživljava transformativno iskustvo tokom krvavog pira, priča je krcata autosabotažnim rupama u zapletu (do te mere da se stiče utisak da je to nizanje rupa u zapletu bilo krovni idejni koncept čitave priče), dok motivacija počiva na spletu pukih i aljkavih proizvoljnosti koje su dosta nalik onome što srećemo u lošijim srpskim filmovima (u tom pogledu, najveća žrtva je tu vrsna mlada glumica Margaret Kuali – Supstanca, koja, nimalo neočekivano, ne zna šta bi sa plošnim i krajnje suvišnim likom koji joj je dat). U krajnjem zbiru, ovo je film koji je kadar da u potpuni rebus baci sve one koji su bili oduševljeni filmom Emili, kriminalka, a ključni kvalitet ovog beslovesno lošeg filma jeste njegova ekonomična minutaža – oko 105 minuta. I još ovo – Nasledstvo s predumišljajem (film koji je, da stvar bude grđa, producentsko čedo prestižnog, oskarovskog studija A24) svojim brojnim manjkavostima i promašajima, uza sve drugo, problematizuje poziciju svih onih koji u ovo zlo doba i dalje pokušavaju i u tim pokušajima istrajavaju, da prave zanatski i kinestetski ambiciozne filmove za zreliju i “nagledaniju” publiku (a to nam ovih dana i godina dođe kao posebno ranjiva i zapostavljena kategorija).