Odmor od autorskog izraza

Strah kao pogonsko gorivo u distopijskim pričama proističe iz uverenja da su svaka kataklizma, svaka distopija, svaka entropija što ih čovečanstvo kao kolektiv, uz manje ili više relativizacija, proizvodi, zapravo zasluženi. One su ishod kojeg se, makar podsvesno, pribojavamo, jer duboko verujemo da smo takve ishode zaslužili. U takvoj postavci, iz pozicije gledalaca, pronalazimo koren privlačnosti priča, jer se na refleksivne mozgalice instinktivno reaguje (upravo na takvu reakciju narativni mediji i računaju): putem emocija i emocionalnog odgovora na baš takve sadržaje i nadražaje.

foto: promo

Poslednji dani Ulice hrastova (The End of Oak Street), da izvedemo tu inicijalnu dijagnozu, na prvom mestu je film nostalgije, s tim da se žanrovski račva u nekoliko različitih, ali i komplementarnih pravaca, te nije greška ovaj film predstaviti kao spoj fantastike, horora, distopije, porodične retro šik priče, pri čemu bi se kao najpreciznija definitivno nametnula sledeća multižanrovska sintagma: distopijska priča o preživljavanju napada dinosaurusa. Sve to je dato pod krinkom veoma krotke povesti o tihim, svakodnevnim, gotovo snolikim životima u bajkolikom američkom predgrađu 1982. godine. Na toj ravni ovo je besprekoran rad jer seže znatno dublje od puke rekreacije jedne ere, kako u kostimografsko-scenografskom pogledu, tako i na planu pop i rok hitova te ere koji zvučno prate i dodatno naglašavaju emotivne ili dramske vrhunce te priče. Naravno, čim su tu dinosaurusi, a do njihovog napada dolazi za vreme jedne čudne (ili barem neuobičajene) noći u tom snenom predgrađu, tu je i podsećanje na Spilberga. Sam početak pak budi asocijaciju i na početak prošlogodišnjeg horora Trenutak nestajanja, u kojem se takođe kreće od zgodne, jednostavne i nadasve učinkovite jukstapozicije u kojoj svaki novi dan (odnosno noć) nosi i novu mogućnost za pojavu remetilačkog faktora, koji se brzo izrodi u pogubnu rušiteljsku silu, posle koje ništa ne može biti isto. Dejvid Robert Mičel je i u svojim ranijim filmovima neuvijeno poentirao na tu temu, a u značenjskom smislu nepredviđeni događaji mogu se iščitati i kao strah od nadolazećih promena – kako društvenih, tako i antropoloških – koje se, opet, mogu shvatiti i kao zaslužena kazna.

Posmatrano kroz prizmu letnjeg hita bioskopskog profila, Poslednji dani Ulice Hrastova filmski je rad bez mane: pripovedanje u tri čina hirurški je precizno, međužanrovska splitanja su upečatljiva, akcija je izvrsna i ritmički iznijansirana, likovi su veoma dopadljivi, glumačka saigra (na prvom mestu En Hatavej i Juena Makgregora u ulogama roditelja) krajnje je svrishodna i uštimovana, dizajn i izgled filma naprosto bez ijedne jedine nedostatnosti… U tom svetlu valja vagati i očito nameran pastiš Spilbergovih filmovima (Park iz doba Jure, Vanzemaljac), te po toj osnovi Poslednji dani Ulice Hrastova tek za pokoju jotu zaostaje za odličnim ostvarenjem Super 8 Dž. Dž. Ejbremsa, koji je u slučaju Hrastove ulice naveden kao glavni producent. Ovde stižemo do jedne ograde. Naime, Dejvid Robert Mičel je (posle poduže pauze) do ove tačke stigao sa reputacijom osobenog filmskog autora nezavisnog filma, čiji su filmovi Mit o američkim pidžama–zabavama, To dolazi i Ispod srebrnog jezera plenili autentičnim, nepatvorenim izrazom.

Ovde on sasvim otvoreno koketira sa glavnotokovskim Holivudom, uključujući tu i rabljenje (popkulturne) nostalgije i pastiša kao važnog tamošnjeg oruđa, tek na mahove pružajući uočljivije tragove neupitnijeg autorstva. I, kao kod, na primer, Darena Aronovskog lane, pitanje je da li je to diskretan ulazak u novu fazu manje naglašenog autorstva, ili možda prekoptreban predah, ili pak poriv da se redefinišu nametnuta ograničenja u slučaju filmskih autora koji iznova i iznova moraju da se dokazuju i nameću svežinom i nesvakidašnjim izborima i zahvatima. Na poklonicima je da sve to izvagaju.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.