Kuća dinamita, režija Ketrin Bigelou, igraju Idris Elba, Rebeka Ferguson, Gabrijel Baso; Netflix 2025.
Pred sve sluđenijim striming-pretplatnicima, u ponudi čija se eklektičnost poodavno već izmetnula u otvorenu šizoferniju, našlo se i nekoliko autorki čija ambicioznost i zanatska virtuoznost, jednako kao i veština da filmskom pripovedanju pristupe na neočekivan način, nadilaze granice stvaralaštva na strimingu. Možda i najvažniji i najilustrativniji primer jeste najnoviji film oskarovke Ketrin Bigelou. Ako je uopšte i potrebno podsećati, ona je autorka filmova Zločin na talasima, Usijani čelik, 00:30 – Tajna operacija, Katanac za bol, Čudni dani, Detroit…, veliko je ime retke vrste inteligentnih, a veoma stilizovanih i žanrovski učinkovitih filmova naglašene komunikativnosti (sa izuzetkom njenog arthaus prvenca) i usredsređenosti. Sve ove osobine, u energičnoj i besprekornoj zanatskoj izvedbi, pronalazimo i u njenom najnovijem, u neku ruku i povratničkom ostvarenju (prethodni film Detroit napravljen je još 2017. godine). Osnovni dramski zamajac je nuklearna raketa koja je ispaljena sa neidentifikovane adrese i juri ka američkom tlu. Akteri su raspoređeni u tri celine unutar filma, ali i u tri sektora koja bi, u stvarnim okolnostima, morala hitro da reaguju (reč je o minutima), te zapovedni lanac sačinjavaju vojnici na terenu zaduženi za presretanje raketa, sitni operativci, analitičari, političari, obaveštajna i vojna vrhuška, sve do, naravno, sluđenog američkog predsednika. Sva tri kraka priča stižu do iste tačke, sa jasno sugerisanim krajem koji nije prikazan (niti je potrebno da bude prikazan), dok u drugom planu pratimo dramu nestalnosti i ranjivosti ljudi u okolnostima neizbežne katastrofe.
U tako postavljenoj igri Ketrin Bigelou zadržava veoma važan i drag motiv humanizacije glavnih aktera, čak i kada je reč o naturalističkom izrazu. Ona je majstorica svog zanata, te se i ovako spekulativno postavljena, izmaštana priča, naglašeno zadržava na “obični ljudima” koji se susreću s krajnje neobičnim okolnostima. Ne događa se, naime, baš često da vam u susret leti raketa s nukleranom glavom. Uplitanje običnih ljudi pronalazimo u vampirskom neovesternu Blizu tame (Near Dark), u Usijanom čeliku (Blue Steel), kao i Zločinu na talasima (Point Break) i potonjim K–19: Widowmaker, 00:30 – Tajna operacija (Zero Dark Thirty) i Detroitu. Za razliku od tri poslednje pomenuta filma, Kuća dinamita nije proistekala iz stvarnih događaja, ali do poslednjeg minuta bespogovorno je veristički.
A House of Dynamite baštini dosta toga od veoma postojane posthladnoratovske paranoje pred mogućom nuklearnom kataklizmom, a najbliža referenca je predapokaliptični akcijaš U cik zore (By A Dawn’s Early Light) Džeka Šoldera. Svojim filmom Bigelou podseća na tihu moć i uticaj estetike američkih, žanrovski preciznije definisanih filmova s konca osamdesetih i početka devedestih, koji su neretko dolazili iz radionice tada mladog Houm Boks Ofisa, odnosno HBO, dakle preteče današnjeg Netfliksa. U tom pogledu, u nekoj od svojih efemernijih dimenzija, ovo je i svojevrstan film-nostalgije, omaž toj nenametljivoj, a uticajnoj struji američkog žanrovskog filma. Na ovu bočnu ocenu možemo da nadovežemo i utisak da je Kuća dinamita možda i zatekla (ili u nekoj meri i razočarala) poštovatelje Ketrin Bigelou, budući da je ovo njen ubedljivo najkamerniji film, što odstupa od izražene kinetičnosti većine njenih prethodnih filmova. Ta kamernost, međutim, prirodno proizlazi iz priče i fatalističkog pogleda koji sugeriše da čovečanstvu u dekadentnoj, ako ne i posve entropičnoj fazi postojanja, ne preostaje ništa drugo do da udobno zavaljeno, u punom zanosu viška komunikacije, sačeka neizbežan kraj. U tom pogledu (ali i samo u tom pogledu) reference i analogije mogle bi da budu i rani podvizi, kao što su Doktor Strejndžlav Stenlija Kjubrika ili Fail Safe Sidnija Lameta. Naravno, kod Ketrin Bigelou nema kjubrikovske satire, jer su njene priče obojene samoironičnim i stoičkim humorom ljudi kojima je kismetski dopalo da se ponesu herojski, da sruše sopstvene međe, da prevaziđu vlastite nedostatnosti uz uvek veoma visoku cenu i, avaj, da ne računaju na srećan kraj.
Ni ovaj film Ketrin Bigelou nije samodopadljiva i razmetljiva pokazna vežba građenja smislene i upečatljive adrenalinske tenzičnosti, da bi kraj doneo nekakvo olakšanje ili rasplet – sećamo se jezive završnice Usijanog čelika i krajnjeg sukoba Džejmi Li Kertis i Rona Silvera – već Bigelou snažno i čitavim tokom nudi uravnotežene poente, te tenziju stvara u kamernim okolnostima, kao, uostalom, i u napetom uvodu Katanca za bol na minskom polju (iza kamere je i tada stajao Beri Akrojd). Akteri i akterke ove uzbudljive priče i, u osnovi, vrlo dobrog filma, prolaze kroz minsko polje prevelikih očekivanja i skučenih mogućnosti, što nužno otvara dilemu da li bi, naime, rečena kamernost bila drugačije doživljena u bioskopskim uslovima s velikim platnom? Odnosno, nije li ovaj svedeniji (televizijski) okvir zapravo prava mera onoga što se može dobiti u kućnim okolnostima? A svi iole posvećeniji kinofili i dalje ostaju pri nadi da im sleduje još filmova Ketrin Bigelou, ako je moguće bioskopskog gabarita.
Vodvilj „Pesničenje – kafanski sto sa dva ruska i dva srpska Jesenjina“ dobiće novac od države, a Sterijino pozorje i Bitef neće. Da li će nedovoljni budžet biti opravdanje za otkazivanje ovogodišnjeg Bitefa kako bi se izbegao pravi raszlog: otkazivanje pet predstava
Ako Sajam knjige ostane bez izdavača, odgovornost neće biti na onima koji su odbili poniženje. Biće na onima koji su poverovali da se sedam decenija kulturnog života može nadomestiti protokolom, popunjenim kvadratima i saopštenjem da je sve proteklo u najboljem redu
Završeno je snimanje filma „Sretenje“ Predraga Gage Antonijevića. O njemu se govori kao o nacionalnom projektu. Odnedavno se kao njegov producent pojavila kompanija m:tel iz Republike Srpske
Na Filmskom festivalu u Herceg Novom takmiče se i tri filma iz Srbije. Otvoriće ga glumačka legenda Bogdan Diklić. Pokriovitelj festivala je Crnogorsko ministarstvo kulture
Australijski muzičar Nik Kejv sa svojim sastavom The Bad Seeds održao je sinoć koncert na prostoru Donjeg grada Beogradske tvrđave, u okviru evropske letnje turneje
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
