Fašizam se krije svugde

Sudeći po onome što krasi ogroman deo ponude ovdašnjih izdavača, živimo okruženi sve samim neponovljivim, vrhunskim, nesvakidašnjim… izdanjima. Međutim, zdrav razum nas nužno nagoni na pomisao da, ako je ama baš sve neponovljivo, vrhunsko, nesvakidašnje, sva je prilika da gotovo ništa ili jako malo toga to zaista i jeste. Slično tome, krckamo egzistencije u društvima u kojima se svako malo poseže za perolakim značenjem fašizma, ispražnjenim od sadržine, što nas može navesti na pomisao da, ako je sve fašizam, ako sve u trenu može biti proglašeno fašizmom, onda stvarnog fašizma, možebiti, i nema. Na spoju ta dva fenomena iz domena stvarnosnog ugnezdio se sveukupni utisak o studiji Anatomija fašizma autora Roberta O. Pakstona. Vrhunska i nesvakidašnja knjiga koja se, sveobuhvatno, bavi prekopotrebnim nastojanjem da se što jasnije i preciznije mapiraju i ustanove priroda i nepobitna srž fašizma.

Dometi koje Pakston ostvaruje još su impresivniji kada ih sagledavamo s gledišta ambivalentne, eluzivne i krajnje diskutabilne 2026. godine, koja je pokazala da se i već dobrano zamućena voda može zamutiti još više, a to se odrazilo i na uvek prisutnu skliskost terena po kome se kreću svi oni koji nastoje da označe tačne, a ne samo terminološke i značenjske granice fašizma. Ova Pakstonova studija objavljena je početkom jeseni 2004. godine te, prirodno, u njoj nema odveć brzih i odveć lakih poteza, niti razmetljivosti koja “krasi” i opterećuje mnoge tekstove u poslednjih desetak godina. Pakston kreće, čini se, jedinim ispravnim i opravdanim putem: on pruža tačan istorijski kontekst u kojem se dramatično rađa Musolinijeva fašistička struja, uz mudro ukazivanje na sinhronicitete na drugim evropskim adresama tog vremena. Očekivano, ali i neophodno, već u “Uvodu” nailazimo na uvek dobrodošlo podsećanje, koje, eto, već na prvim stranicama svedoči o Pakstonovom intelektualnom poštenju, a koje kaže da je fašizam u svojoj protofazi kretao od upadljivog “antikapitalističkog, antiburžoaskog animusa”. Pakston naglašava da su “rani fašistički pokreti razmetljivo isticali svoj prezir prema buržoaskim vrednostima”, napadajući “međunarodni finansijski kapitalizam gotovo podjednako žučno koliko i socijaliste”. Međutim, autor odmah potom ukazuje i na to da, “kad god bi fašističke partije došle na vlast, ne bi učinile ništa povodom sprovođenja svojih antikapitalističkih ideja u delo, dok su, s druge strane, krajnje nasilno i temeljno sprovodile svoje pretnje socijalizmu”. Ova tačka je izrazito važna i u širem smislu, jer ukazuje na to da je ipak moguće, bez odveć brzih apologija naoko oprečnih ideoloških strana, izvući tačne zaključke, na primer da bi današnja levica mogla dosta toga da dobije ukoliko bi nedvosmisleno priznala kako u ideji hrišćanstva, ili u deističkom doživljaju sveta, ima puno toga “levog”.

Nakon opsežnog polaznog poglavlja, Pakston kreće predvidljivim ali ništa manje učinkovitim smerom, prateći logičku i idejnu hronologiju do poslednjih redova. Slede poglavlja “Stvaranje fašističkih pokreta” i “Ukorenjivanje”, dok središnji deo, očekivano, zauzima pregled onoga što efektno opisuju već i sami naslovi dva najopsežnija poglavlja: “Preuzimanje vlasti” i “Vršenje vlasti”, u kojima autor ukazuje na tu nimalo iznenađujuću diskrapanciju između onoga što se javno zagovara i obećava i onoga što se, u stvari, zaista sprovodi. U petom poglavlju (“Vršenje vlasti”), u pododeljku “Priroda fašističke vladavine: ‘dvojna država’ i dinamična bezobličnost”, nailazimo i na ovu opservaciju, koja zvuči prilično poznato uprkos različitom kontekstu: “Tokom svoje dugotrajne borbe za prevlast u okviru fašističke vlasti, paralelne organizacije, koje su fašističke partije razvile u periodu ukorenjivanja, imale su složene i nedvosmislene uloge. One su bile od ogromne koristi fašističkom vođi koji je radije iz senke potkopavao konzervativna uporišta umesto da ih direktno napada. S druge strane, one su ambicioznim radikalnim militantima ponudile autonomne izvore političke podrške za osporavanje vođine apsolutne moći.”

Dva pretposlednja poglavlja (“Dugoročan ishod: Radikalizacija ili entropija?” i “U drugim vremenima, na drugim mestima”) suptilno, a faktografski i asocijativno veoma sugestivno, trasiraju put ka završnici u kojoj Robert O. Pakston okončava ovaj potpuno savršen krug, stavljajući znak pitanja na sve ono što je izgradio u prethodnih četiristotinak stranica. U završnoj deonici i autor i čitalac, na tački spoja između “Oprečnih tumačenja” i “Granica”, ponovo stižu do pitanja “Šta je fašizam?”. Na tom mestu Pakston jetko zaključuje da “fašizam iz prve faze postoji u svim demokratskim zemljama, uključujući Sjedinjene Države… Na osnovu proučavanja njegovog razvoja mi znamo da fašizmu nije potreban nikakav spektakularan ‘marš’ na glavni grad da bi zaživeo – za to su dovoljne naizgled pomirljive odluke da se toleriše bezakonje prema nacionalnim ‘neprijateljima’.” Uz opasku da u kraćem delu koji se tiče događanja u Jugoslaviji posle 1991. godine ima izvesnog vikipedijski površnog pretrčavanja do sigurnog cilja, ova knjiga je potpuni podvig uma i duha, kao i izdavačke usredsređenosti i hrabrosti. Osim iscrpne bibliografije (i drugih dopuna) na sedamdesetak stranica, tu su i brojne fusnote, kao i ukupna brižljiva organizacija teksta, te Pakstonova konciznost, konsekventnost i artikulisanost.