Mahniti hod po minskom polju izneverenih očekivanja

Kako su nam uporno skretali pažnju – nauka ne poznaje dokazivanje kroz negaciju. Na sreću, film i nije baš nekakva nauka. Više je samosvojno, osobeno, vešto “sročeno” delo. Nedavno je u bioskopsku distribuciju u Srbiji pristigao i film koji, mimo upadljivih vrlina i kvaliteta, ima biti pohvaljen i po osnovi znalačkog posezanja za popkulturnim legendama, kao i po učincima negacije.

...

U slučaju rumunsko-srpskog (zapravo, zvanično – rumunsko-srpsko-špansko-italijanskog) filma Sorella di Clausura, rumunsko-srpske autorke mlađe generacije Ivane Mladenović, glavna akterka, naprosto, srčano i drčno odbija da se pomiri sa životom koji na sebi nosi tegove negacije, odnosno odbija da, u stvarnosti, bude svedena na ono što negira ulogu koju je samoj sebi odredila: odbija da postane muza i voljena osoba balkanske muzička superzvezde Bobana (sve u filmu, uključujući i sitne fusnote poput epizode pada sa trešnje, ukazuje na to da je reč o Goranu Bregoviću). Glavna akterka, Stela, po mišljenju okruženja je nepopravljiva zgubidanka, opsednuta narečenim Bobanom i usredsređena na temeljno izbegavanje rada, obaveza i odgovornosti, s tim da Ivana Mladenović hrabro ide i nekoliko koraka dalje, “izguravši” svoju Stelu na sklizak teren poznat pod rečitom i preciznom odredninicom horrible/awful people (užasni/grozni ljudi). To će reći da se Stela na mahove, a na konto svoje tenzičnosti, opsednutosti sobom, neodgovornosti, “ulaštenong” šarma, “upisuje” u red iritantnih i neprijatnih pojava. Sve se to zbiva u prvim godinama rumunskog ulaska u Evropsku uniju (pri čemu Mladenović Bukurešt i Rumuniju te epohe oslikava dosta nalik Balabanovljevim prikazima Jeljcinovog SSSR).

Međutim, mada je sasvim jasno da se svet urotio protv nje kako nikada ne bi dostigla svoj san i zbližila se sa Bobanom, Stela u svojoj mahnitosti, u izlivima nepatvorene kreativnosti u toj misiji krčenja puta ka samozacrtanom i opsesivno shvaćenom cilju, pokazuje zadivljujuću količinu nehinjene proaktivnosti, što je onda, po automatizmu, odvaja od stereotipnog balkanskog tipa koji manje ili više stočki, a svakako pasivno, trpi radnju i žali se na sudbinu. Iako dobar deo ljudi ume da pomeša šizofreno ponašanje i energičnost, Stela pred očima gledalaca izrasta u pravu junakinju koja se ne miri sa sudbunom, kao ni sa idejom o miru kao nekakvom ishodištu i dokazu o sazrevanju posle grubog buđenja iz košmarnog, ali i neodljivog prokrastinacijskog sna o boljem životu i smislenijem postojanju. Njeni blogovi privlače pažnju i pop zvezde, provokatorke i samozvane šamanke (što je očigledna referenca na pokojnu rumunsku zvezdu Anku Pop, koja je zaigrala i u prethodnom filmu Ivane Mladenović – jednako poletnoj, šarmantnoj i filmski učinkovitoj lakrdiji Ivana Grozna), te Stela u hodu proširuje područje borbe, što je, avaj, ne približava Bobanu. Sorella di Clausura u tom se segmentu sprda upravo sa autofikcijom, tom teškom navadom koje savremena književnost nikako da se oslobodi.

Poput Nine Berberove, koja se u znatno strože i isključivije vreme usudila da usklikne “Kurziv je moj!”, Stela Ivane Mladenović digresivno, haotično, uz puno blefiranja i improvizacije, u hodu po svojevrsnom minskom polju sačinjenom kako od vlastitih očekivanja tako i očekivanja okoline, traži svoj put. Usput upoznaje svet književnosti i popularne kulture u svoj njegovoj površnosti, a čak i bizarni i sumanuti susreti imaju potencijal kulturnog kapitala.

U tom kovitlacu opsednutosti sobom i potrebe da se preda onome koga je proizvoljno proglasila svojom nasušnom potrebom, Stela kao da usvaja nauk tlocrta koji je stvorio Edgar Moren u studiji Zvezde (preveo Bojan Savić Ostojić): “Zvezda u potpunosti pripada svojoj publici. Slavno ropstvo zbog kojeg ta ista publika oseća sažaljenje, iako ga zahteva. Kao kraljevi, kao bogovi, zvezda tim pre pripada svojim obožavaocima nego oni njoj. Obožavaoci od nje zahtevaju istovremeno jednostavnost i uzvišenost. Jedno ne ide bez drugoga, vrhunac veličine jeste krajnja jednostavnost, ali ta jednostavnost bi bila nevidljiva kada bi bila obična. Otud, dakle, mora biti upadljiva.” Imajući to u vidu, donekle antiklimakterični kraj i tek umereno srećan završetak ostavljaju utisak prirodnog sleda stvari usled upada realnog u sitnu orbitu zvanu Stela Popović.

A kada je reč o stilu Ivane Mladenović, on je (baš kao i u prethodnim filmovima Vojnici. Priča iz Ferentarija i Ivana Grozna) artikulisano razbarušen, maštovit i bogat implikacijama. Sveukupni utisak zadovoljnog će gledaoca (a takvih će, sva je prilika, u slučaju ovog filma biti i najviše) ostvaviti u neku ruku zbunjenim: da li Sorella di Clausura svesno, sa sve namernim degradacijama filmske slike, ciljano baštini izgled nižebudžetskih DIY (Do–it–yourself) filmskih radova? Kao što je, uostalom, i misija same Stele primer samoindukovane ambicije bez reda i preglednijeg toka. Uostalom, možda je sve to naprosto srećan spoj izabrane estetitike i produkcijskih uslovljenosti. U tom spektru ovaj film budi asocijaciju na recentne radove svetski priznatog rumunskog sineastu Radua Žudea, u čijem je filmu Srca sa ožiljcima Ivana Mladenović pre nekoliko godina svojevremeno odigrala glavnu ulogu. Valja reći da Mladenović sa Žudeom deli i direktora fotografije, Marijusa Pandurua, kao i glumicu Katiju Paskariju (igrala je u njegovom “koronskom” Baksuznom kresu).

Paskariju ovde pleni preciznošću u baratanju sitnijim valerima suštinski nezgodnog i ne uvek dopadljivog lika, ali pre svega punoćom izraza i hitrim glumačkim reakcijama. Sve to je vešto ispraćeno raznovrsnim montažnim zahvatima (montažerka je Vanja Kovačević), koji u završnom činu sežu i put ogoljenijih sinkopa, koje se, pak, rimuju sa dodatno haotičnošću Stelinog puta. Sve to je, u svoj toj svojoj razbarušenosti, nužno, jer je Sorella di Clausura potpuno porinuta u, nama prepoznatljiv, rumunski sociokulturološki kontekst. Svemu tome uprkos ovaj film odiše pregledošću i ritmičnošću pripovedanja.