Komšijski razgovori

Nije ni subverziji lako. U potrazi za samopoštovanjem i obično zaturenom svrhom daljeg delanja, mnogi posežu za subverzivnim izrazom, ali često potpuno izlišno i uglavnom žestoko omaše samozacrtanu metu. Jer kada se ogole svi oni gintergrasovski slojevi metaforičnog luka, subverzija jeste i mora da bude čin pobune, a pobuna koja nije samoj sebi krajnji cilj ipak mora da bude i dovoljno glasna i dovoljno upadljiva. U suprotnom svi ti diskretni, klimavi pokušaji potkopavanja podsećaju na one odvažnike koji iskopaju rupu pa onda tik pre nego što je zakopaju, uzviknu “ua!” protiv autoriteta i preovlađujućeg stanja stvari. Međutim, ima nade i za subverziju pod uslovom da stupi u što iskreniji savez sa onim što se često uzima zdravo za gotovo: sa zanatom.

foto: blitz film

OD ŠPANIJE DO HOLIVUDA

Za Poziv je zaslužna pre svega (i dalje) glumica Olivija Vajld (Tron: Nasleđe, Doktor Haus, Vinil, Kauboji i vanzemaljci), koja se posle prethodne dve režije (Štreberke i Ne brini, draga), dragovoljno našla na veoma klizavom terenu. Naime, ona se prihvatila amerikanizacije (dakle, nužno i holivudizacije) samo nekoliko godina stare i veoma uspešne španske kamerne romantične komedije Ljudi odozgo. Da izazov bude još nezgodniji, taj ibero hit je nastao kao scenario koji je pisan za vreme korone, što znači da je vodio računa o ne malim snimateljskim ograničenjima, pa je najpre u Španiji zaživeo kao popularan pozorišni komad. Srećom (po Oliviju Vajld i njen tim), bila je tu i krupna olakšavajuća okolnost – u svojoj biti romantična komedija je inherentno univerzalna, sa kulturološkim relativitetima i uslovnostima svedenim i zadržanim na nivou korisnog ukrasa, a Sesk Gaj, autor i pozorišnog komada i potonjeg španskog filma, dokazao se kao vešt igrač na tim terenima. Poziv je, utoliko, u izvesnoj meri imao taktičku prednost u odnosu na američke radove tog profila. Tu je činjenica da su (barem upućeniji i “nagledaniji”) filmofili, pre svega zahvaljujući višedecenijskom udarničkom samopregoru Vudija Alena, navikli na koncept filmskih pričaonica koje u najboljim izdanjima, između ostalog, ostavljaju utisak filmičnog a veoma razigranog pozorišta, dok u najgorim izdanjima u trenu podsećaju na logorejične transkripte sa sednica ili makar radijske pričaonice napravljene drugim sredstvima. Poziv počiva na izvrsnom tekstu koji je, dakle, već prošao muke preinačavanja u filmski jezik i medij, a doda li se tome i rediteljsko umeće Olivije Vajld (koje je pokazala u prethodna dva filma), krajnji utisak možda i nije iznenađenje. Jednostavno, ovo je jedan od definitivno najboljih repertoarskih filmova u prvoj polovini tekuće godine. U kratkom međuvremenu posle svetske premijere na glasovitom festivalu “Sandens” sve to se i potvrdilo. Poziv je u prvom kino vikendu, premda prikazivan na samo 28 ekrana na čitavoj teritoriji i SAD, ušao u zvanični top 10 najgledanijih, sa daleko najvećim prosekom zarade po ekranu.

RAZIGRAVANJE KAMERNE ATMOSFERE

Poziv ostavlja snažan utisak punokrvnog repertoarskog hita koji lako komunicira sa gledaocima naglašeno glavnotokovskih apetita, kao i sa onima tananijeg ukusa i, samim tim, zahtevnijih gledalačkih potreba. Film Olivije Vajld sve to čini kroz dinamičnu kamernost oličenu u komičnoj priči sa samo četvoro aktera: dva vršnjačka bračna ili partnerska para koji dele plafon, odnosno pod u istoj zgradi, i koji tokom prve zajedničke večere dobijaju priliku da se bolje upoznaju. Taj susret publiku lagano uvodi u dimenziju priče s prikrivenim motivima, ali pokazuje i potrebu za druženjem sa komšilikom u vreme opšteg zasićenja tim vidom društvene razmene. Olivija Vajld je prepoznala, precizno mapirala, a potom u širu sliku pohranila dodatne potencijale teksta Seska Geja. Na prvom mestu, međutim, treba istaći veštinu kojom je potpuno “prokrvila” i razigrala svedenu priču koja je utemeljena u ljudskoj potrebi za nadgornjavanjem: i s bliskim ljudima i s neznancima koje, pritom, treba i šarmirati i impresionirati i pridobiti na svoju stranu. U nešto više od sto minuta Poziv fino i umešno raslojava priču, majstorski je gradi i vodi ritam, uklapa izraz komercijalnog filma i ideje koje se obično sreću u ostvarenjima nezavisnog filma.

foto: blitz film

ODLAGANJE KAO ŽIVOTNI STAV

I upravo je bivanje na sredokraći ne samo jaka uporišna tačka ovog film nego i promišljeno ishodište. Poziv u pamet zaziva ponajbolje radove iz najbolje i najpotentnije faze filmskog delovanja jednog Pola Mazurskog (naravno, prva asocijacija je sočna i rasna satira na navodne seksualne i druge autoemancipacijske samoiluzije sedamdesetih Bob & Kerol & Ted & Elis), ali i odjeke remek-dela Singles Kamerona Kroua s početka devedestih, a kao analogija se prirodno nameće i dramedija o prokrastrinacijskoj teskobi novih dana, film Dok smo mladi Noe Baumbaha. Ništa od toga, međutim, ne bi smelo da navede na utisak da se Oliviji Vajld treba spočitati derivativnost, jer Poziv može da posluži kao sažeti podsetnik i egzemplar evolucije rom-koma, s tim da je ovo delo, uz uočljivu univerzalnost, ipak na prvom mestu zdravo i pravo čedo ovog vremena. To je najočiglednije u aspektu koji se tiče koncipiranja i detaljnijeg profilisanja likova. Svako od učesnika nosi ovovremenske belege u rasponu od upečatljive ali i funkcionalne nesnađenosti, nezalečenog splina, površnosti, do poriva za pasivnoagresivnom patronizacijom uzdržanijih. Zapravo, Poziv je i prokrastinacijska fantazija u kojoj radost izaziva i samo nagoveštaj promene, čak i kada je sasvim jasno da će sve ostati tek pusti san i fantazija. No, snove i fantazije valja negovati i zadržavati kao načelnu opciju i samoobmanu. Uz to, Poziv je i zbilja urnebesna komedija sa izrazito dopadljivim akterima i jezičkim bravurama, komedija koja, između ostalog, problematizuje i nadahnuto rabi dva ilustrativna i sveprisutna psihološka, pa onda i sociološka fenomena označena zvučnim akronimima FOMO (Fear of missing out = strah da ćemo nešto propustiti) i JOMO (Joy of missing out = radost što ćemo nešto propustiti), i to u podjednakoj meri. Na besprekornu glumačku saigru (Olivije Vajld, Seta Rougena, Penelope Krus i Edvarda Nortona) ne treba trošiti samopodrazumevajuće reči pohvale, ali je red istaći da su udarne replike otišle Setu Rougenu. Ima u tome i nekakve (barem kosmičke) pravde, jer se Poziv dobrim delom nameće i kao maestralna parafraza i nadogradnja komedije Zek i Miri snimaju pornić (2008), u kome je Rougen ekran delio sa Elizabet Benks.

Najzad, ponovo subverzija koja je u Pozivu pokazala zdravo korenje u više relevantnih aspekata, počev od odnosa prema nasleđu romantične komedija (koja ne mora da bude silno romantična, ali neizostavno mora da bude i duhovita i zabavna), a ključni odraz subverzije ovde se ipak prepoznaje u vrhunskom kvalitetu koji miri navodne oprečnosti: uz obavezni kišobran vrhunskog pripovedačkog i filmskog zanata i dalje je moguće napraviti učinkovit, vrhunski film sa savršenom ravnotežom zabave i inteligencije. Čista petica, dakle.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!