Gensek Odbojkaškog saveza kudi odbojkašice što se nisu lepo ponašale kod Vučića

Bronzana medalja sa Evropskog prvenstva trebalo je da bude dovoljan povod za slavlje. Odbojkašice Srbije osvojile su u Istanbulu šestu uzastopnu medalju na evropskim prvenstvima.

Umesto toga, samo dan nakon prijema kod predsednika Srbije Aleksandra Vučića, u prvi plan je dospela njihova navodna „nepristojnost“, a Odbojkaški savez Srbije najavio je da će zbog toga preduzimati određene mere.

Snimci sa tog događaja ubrzo su počeli da kruže društvenim mrežama, pre svega zbog utiska da reprezentativke ne dele glumljeno „raspoloženje“ svog domaćina Vučića.

Dok je on govorio, deo odbojkašica stajao je u pozadini ozbiljnog izraza lica, bez vidljive želje da učestvuje u predstavi kakva se obično očekuje na prijemu povodom osvajanja medalje. Atmosfera je bila turobna, a reakcije odbojkašica protumačene su čak i kao distanciranje prema predsedniku.

Samo po sebi, naravno, govor tela nije dokaz ničega. Nije moguće iz nečijeg izraza lica pouzdano zaključiti šta misli o Vučiću, vlasti ili samom prijemu, ali je činjenica da je upravo taj utisak postao toliko dominantan da je nekoliko dana kasnije generalni sekretar Odbojkaškog saveza Srbije Ivan Knežević odlučio da javno reaguje.

„Veliko razočaranje“ Kneževića

Tu priča postaje znatno zanimljivija od samog prijema.

Knežević je za tabloid „Blic“ rekao da je „veoma razočaran“ ponašanjem odbojkašica, uz naglasak da time ne želi da umanji nijedan deo njihovog sportskog uspeha niti ono što su tokom godina dale srpskoj odbojci.

Međutim, poruka koja je usledila bila je mnogo šira od ocene ponašanja na jednom protokolarnom događaju.

Prema Kneževićevom tumačenju, reprezentativci Srbije ne predstavljaju samo sebe, već državu, pa su zbog toga dužni da „poštuju grb, zastavu, himnu i sve ostale državne simbole naše zemlje, moraju da poštuju i institucije države – predsednika Republike, Vladu, ministre i druge državne organe u najširem smislu“.

Knežević je pritom naveo da se Savez tokom prethodnih 30 godina susretao sa različitim vlastima i predsednicima, ali da se, kako tvrdi, nikada nije dogodilo nešto slično i da su reprezentativci ranije bez izuzetka poštovali institucije.

Problem sa takvim objašnjenjem jeste u tome što se granica između poštovanja institucije i iskazivanja poštovanja konkretnom političaru odjednom prilično zamagljuje.

Predsednik Republike jeste državna institucija, ali Aleksandar Vučić nije samo apstraktna funkcija predsednika. On je i politička ličnost koja je više od decenije centralna figura vlasti u Srbiji. Zato zahtev da sportisti na prijemu „poštuju predsednika“ neminovno nosi i političku dimenziju, čak i kada se predstavlja kao pitanje državnog protokola.

Posebno je problematičan deo Kneževićeve izjave u kojem se govori o tome da reprezentativci, kada obuku dres Srbije, moraju da ostave svaku podelu po strani. U principu, ideja da sportista na međunarodnom takmičenju predstavlja svoju zemlju nije sporna. Sporno je gde prestaje predstavljanje zemlje, a počinje zahtev za reprezentativnim ćutanjem o sopstvenom stavu, jer reprezentativni dres ne bi trebalo da znači suspenziju građanskog identiteta.

Sportista može da bude ponosan na medalju, da poštuje himnu i zastavu, da igra za Srbiju i da istovremeno ne bude oduševljen politikom aktuelne vlasti. Te stvari nisu međusobno isključive.

Ako bi bilo drugačije, država bi od reprezentativca praktično tražila ne samo sportski učinak nego i određeni oblik političke neutralnosti, ali neutralnosti koja bi se, paradoksalno, ogledala u obaveznom poštovanju nosilaca vlasti.

Knežević je otišao i korak dalje, podsećajući na velika državna ulaganja u sport, od reprezentativnih selekcija i klubova do sportskih centara, stadiona i Nacionalnog odbojkaškog centra. Posebno je istakao da su ulaganja u srpski sport tokom poslednje decenije i nešto duže bila na nivou kakav ranije nije postojao i da je vlast predvođena Vučićem pokazala veliko razumevanje za potrebe sportista i saveza.

Ni taj deo sam po sebi nije sporan. Državna ulaganja u sport postoje i legitimno je govoriti o njima, ali kada se nabrajanje tih ulaganja nađe u istoj izjavi u kojoj se sportistima zamera ponašanje prema predsedniku, teško je ne primetiti jednu neprijatnu poruku: država finansira sport, pa sport duguje državi, odnosno njenim institucijama, određenu vrstu zahvalnosti.

Kako sport postaje politika

Upravo tu sport prestaje da bude samo sport.

Zanimljivo je i to što je Savez upravo ponašanje svojih reprezentativki predstavio kao štetu imidžu srpske odbojke.

„Mislim da je ovim naneta ogromna šteta, pre svega imidžu srpske odbojke. Ne samo igračicama ili ženskoj odbojkaškoj reprezentaciji, već i Odbojkaškom savezu Srbije i velikom broju ljudi koji godinama pokušavaju da grade odbojku kao zdravu, pozitivnu sportsku priču, bez skandala i incidenata“, ocenio je Knežević.

Dakle, bronzana medalja, šesta uzastopna evropska medalja i godine vrhunskih rezultata nisu dovoljne da zaštite imidž reprezentacije ako se nekoliko minuta protokolarnog događaja proceni kao neprimereno.

U toj logici sportski rezultat postaje jedna vrsta privilegije koja dolazi zajedno sa obavezom javnog demonstriranja zahvalnosti.

Мožda bi bilo jednostavnije prihvatiti da reprezentativci nisu ambasadori vlasti, jer oni predstavljaju zemlju na sportskom terenu. Predsednik ih može primiti, čestitati im, država može finansirati njihove programe i graditi infrastrukturu, a Savez može biti zahvalan na tome. Sve je to deo normalnog odnosa države i sporta, ali iz toga ne proizlazi da sportisti imaju obavezu da političaru uzvrate osmehom, oduševljenjem ili demonstrativnim prihvatanjem njegovog političkog autoriteta.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!