“Vučiću niko ne veruje, nema iskrenog saveznika koliko god se grlio i cmakao sa svetskim liderima. Provaljen je odavno, ali je prolazio nekažnjeno pa umišlja”, kaže za “Vreme” spoljnopolitički komentator Boško Jakšić. Pričali smo o zlim vremenima u svetu i snalaženju Srbije u njima
Pre godinu dana palestinski Hamas je izvršio pokolje u Izraelu. Danas se ratni plamen proširio na Liban i strahuje se od još većeg haosa. Primirje se ne nazire ni u Ukrajini. Različit odnos pre svega zapadnog sveta prema Rusiji i Izraelu podgreva priče o dvostrukim standardima.
Tih priča se, pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, držao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ali, veliki nikad nisu voleli lekcije od malih, kaže za “Vreme” poznati spoljnopolitički novinar Boško Jakšić (75).
Razgovor sa njim jedan je od načina da priča o “dešavanjima u svetu” – malo je reći složenim – ne zaliči na raspravu ispred dragstora posle petog piva. Jer, Jakšić, dugogodišnji dopisnik pa urednik u “Politici”, nije od onih koji pate od viška mišljenja, a manjka činjenica. Pratio je izbliza sve bliskoistočne ratove u poslednjih pet decenija. Nije se libio ni da kaže šta ima o domaćoj političkoj sceni.
“VREME”: Da li već počinje taj “veliki rat” na Bliskom istoku?
BOŠKO JAKŠIĆ: I dalje verujem da velikog rata neće biti jer bi on podrazumevao učešće Irana. A onda bi Amerika, šta god mislila o izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu, morala da se uključi na strani Izraela. To izbegavaju i Amerikanci i Iranci. Tako da nas možda čeka poluvarijanta šireg konflikta, replika onoga što se dogodilo sa Libanom 1982. i 2006, a oba ta rata sam “pokrivao” kao novinar.
Ako se unapred predviđa gubitnik – ne u vojnom, nego u političkom smislu – to će opet biti izraelski premijer koji se oglušuje o apele SAD da se sklopi tronedeljno primirje. U izraelskom Knesetu su, ne samo desničari nego i opozicija, protiv prekida vatre, traže potpunu eliminaciju Hezbolaha, što neodoljivo podseća na neostvaren Netanjahuov cilj totalne pobede nad Hamasom. Niti će biti totalne pobede, niti će se stvoriti uslovi da se 60.000 Jevreja vrati svojim domovima na severu Izraela.
Novi talas sukoba počeo je do sada neviđenom akcijom detonacije pejdžera i voki–tokija. Kako je to Hezbolahu moglo da se desi?
To je izraz nesumnjive tehnološke i obaveštajne superiornosti Izraela, to jest Mosada. I veliki bezbednosni propust Hezbolaha. Šteta je najviše bezbednosna. Ali, nisu slučajno hezbolasi najvažnija i politička i vojna snaga Libana. Brzo će se oni snaći, ali ostaće mrlja.
O Hezbolahu se često pogrešno misli da su oni samo paravojska i ništa više.
Oni su takozvana Božija partija koja zastupa šiite, koji su pak sada najbrojnija etnička zajednica Libana. Mi na Balkanu smo, po složenosti situacije, mala deca u odnosu na Liban u kojem postoji osamnaest etničkih zajednica. Ali, hezbolasi su najmoćniji u zemlji kao eksponent iranske politike.
Da li preorijentacija Izraela na sever znači da su završili sa Gazom?
Ne. Ogroman je pritisak izraelske koalicione desnice da se potpuno eliminiše Hamas, što se neće dogoditi ni po cenu dramatičnog broja palestinskih žrtava i cinične kalkulacije koja je prihvaćena u Izraelu – da je u redu ubiti dvadesetak civila kako bi se ubio jedan obični Hamasov borac. Tako smo i došli do 42.000 mrtvih. Ali je po toj kalkulaciji Netanjahu i dospeo na poternicu Međunarodnog krivičnog suda, a Izrael je suočen sa optužbom za genocid.
Izrael je fantastičnom brzinom prokockao moralnu prednost i solidarnost sveta posle napada od 7. oktobra prošle godine kad je masakrirano više od hiljadu mahom mladih Jevreja. Način na koji Izrael vodi rat okrenuo je podršku na stranu Palestinaca i doveo do rasta antisemitizma u svetu. Ali, to je lični rat Netanjahua za opstanak – čekaju ga tri krivična procesa koji lako vode u zatvor. Čeka ga i odgovornost za ono što nije preduzeo uoči napada Hamasa uprkos upozorenjima službi. Napad ga je dočekao dok je brčkao noge u moru kod svoje rezidencije.
Mnoge zapadne zemlje i dalje stoje čvrsto na strani Izraela šaljući oružje. Zašto?
Izrael ima taj tretman od nastanka 1948. godine. Uspostavljen je kao mala oaza u arapskom moru i suočen sa pretnjama suseda da će Jevreje gurnuti u more. Tadašnja savezništva ostaju do danas, posebno u Americi, i imajući u vidu uticaj jevrejskog lobija. Tamo živi otprilike isto Jevreja koliko i u Izraelu, oko sedam miliona. Nijedna američka administracija ne može sebi da priušti da kritikuje Izrael, te su američki predsednici taoci Izraela.
Zbog bitno različitog odnosa prema Izraelu i ruskoj agresiji na Ukrajinu, sve se češće postavlja pitanje zapadnih dvostrukih standarda. O tome je pred Ujedinjenim nacijama govorio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
To je treći njegov govor u UN zaredom u kojem misli da treba da drži moralne pridike svetu. Govorio je uglavnom tačne stvari. Ali, svi znamo da se svet ne rukovodi poveljom UN i međunarodnim pravom, da su dvostruki standardi – jedini standardi. Njih prihvataju i Rusi. Vučićeve gandijevske ambicije su da bude savest čovečanstva u polupraznoj sali Generalne skupštine.
Ali, mnogi nisu primetili kakvu je poziciju Srbiji namenio. Srbija je, prema Vučiću, slobodarska, a on neće da bude sluga ni Rusije ni Zapada. Rekao je i da je Pandorina kutija otvorena raspadom Jugoslavije – ne znam kako je to utvrdio, svetske Pandorine kutije su otvorene milenijumima. Onda je rekao tu famoznu rečenicu kako uživa da bude kamičak u cipelama moćnika. A svi znamo šta je sudbina kamička u cipeli – u jednom trenutku staneš, istreseš kamičak i ideš dalje. Bio sam zaprepašćen njegovom vizijom te slobodarske Srbije u velikim odnosima.
Nije li zapravo govorio domaćoj publici?
To je glavno, naravno. Pratili su ga silni panegirici pretorijanaca na njegovim medijima, koji su hvalili govor kao nešto što će vekovima odjekivati holovima UN u Njujorku. Ali, to ostaje zapisano i na međunarodnoj sceni. Veliki ne vole da im mali drže lekcije, koliko god da su tačne. Kroz Vučića i Srbija prihvata izazovnu igru sa strpljenjem velikih koje je za sada neobjašnjivo veliko i sa Istoka i sa Zapada.
Koliko je ipak slika sa kamičkom u cipeli neiskrena? Jer, ovde deluje da se velikima ne smeta, naprotiv, podmiruju se i Rusi, i Kinezi, i Francuzi, i Amerikanci, i Nemci.
On ugađa fazno, jednima pa drugima. Dođe Šolc, pa Vulin ide u Vladivostok. To je njegova politika “balansiranja”, a ja bih pre rekao – lelujanja. Vučiću niko ne veruje, nema iskrenog saveznika koliko god se grlio i cmakao sa svetskim liderima. Provaljen je odavno, ali je prolazio nekažnjeno pa umišlja.
foto: marija janković…
Setite se kako se obrušio na Makedoniju i Crnu Goru kad 2022. nisu dozvolile ruskom ministru Lavrovu prelet do Beograda. A onda mi je jedan visoki američki diplomata rekao da je Vučić molio da NATO spreči prelet. Pa misli li Vučić da Amerikanci nisu to sa zadovoljstvom preneli Rusima? Ili da Rusi ne znaju da je srpska municija na ukrajinskoj strani fronta? To poigravanje imaće granice. Zapad ima svoje računice zašto ga toleriše, ali ih ima i Rusija. Izgleda da joj je još uvek važnije sa sačuva Srbiju kao kakvo-takvo uporište u regionu.
Ipak se govor u UN najviše vodio Kosovom. Da li je fer optužba da je Vučić prepustio, napustio ili čak “izdao” Kosovo?
O tome imam izdvojeno mišljenje. Podržao bih Vučića iz sve snage da završi kosovsku epopeju, pa neka se zove “predaja”, “prodaja”, potpisivanje ili usmena saglasnost sa bilo čime… za to sam da se manemo bukagija zvanih Kosovo. I to tako da se Vučićeva saglasnost za ulazak Kosova u UN – a priznanje se i ne traži – uslovi time da se srpskoj manjini na Kosovu obezbede najveća prava po najvišim standardima. To će biti mnogo efikasnija zaštita za njih nego nekakva Zajednica srpskih opština.
Ali, vi ste uvek bili građanski opredeljeni. Ne može na Vučića da se svali to kako se Kurti ponaša.
Ne može, ali to neka Zapad vidi sa Kurtijem. Mi moramo da pronađemo mehanizme da se Srbi ne isele sa severa Kosova, da ostanu tamo na, kako se kaže, vekovnim ognjištima i normalno žive i rade. Još 2007. sam napisao tekst da bi Srbija trebalo da bude prva država koja će priznati Kosovo i nemam pojma kako sam to preživeo jer obično petao koji prvi kukurikne završi u supi.
Mi smo danas u grotesknoj situaciji. Pravimo se da je Kosovo naše, a znamo da nije. Ni srpski zvaničnici ni patrijarh ne mogu na Kosovo. Zadovoljavamo se time što nam je Priština na kartama meteorološke prognoze. Pričamo da se “takozvano Kosovo” takmiči u sportu, valjda na takozvanoj Olimpijadi i osvaja takozvane medalje. Živimo u iluziji. Što se ona duže podgreva, to su manje šanse Srba da na Kosovu ostvare elementarna prava.
Čini se da Aljbin Kurti pokušava da bude mali Zelenski predstavljajući Vučića kao malog Putina. Ali, opet, deluje da je Zapad olako prešao preko, recimo, okršaja u Banjskoj koji se odigrao pre godinu dana.
Ne znamo da li je prešao. Banjska nije arhivirana unatoč tome što uz autoput vidite natpis “Živeli heroji iz Banjske”. Mnoge zemlje imaju mitove, ali retke od njih prave politiku – a mi to činimo od kosovskog mita. Kurti se u mnogim situacijama pokazuje veštijim – kad priča sa Zapadom, on priča o izgradnji demokratije. To nema veze sa realnošću, ali godi zapadnim ušima. Kad je Vučić, bilo u međunarodnom ili domaćem saobraćaju, govorio o demokratiji?
Da li je Kosovo jedan od Vučićevih čipova? Kao kupovina rafala, kao litijum ili naoružavanje Ukrajine?
Odavno mislim da je, bez obzira na laviranje između stolica, Vučić svoju političku sudbinu ipak vezao za Zapad i da tamo vidi šanse svoje političke budućnosti. Dakle, ne vidi ih u dači u koju bi ga Putin smestio kao Miru Marković.
Ide li Srbija na Zapad?
Ide, ali uzanim ulicama, a ne bulevarom. Kad pogledate investicije, trgovinu – ide sasvim ka Zapadu. Ali ne ide što se tiče vrednosti na kojima je osnovan taj Zapad. Vučić nije zainteresovan za demokratsku Srbiju. Plašim se da on nije jedini u čitavom nizu političara od Petog oktobra. Ni demokrate ovde nisu bile spremne da reformišu zemlju na istinski demokratski način.
Ali, Vučića danas evropski političari glade po glavi. Recimo, lako se prešlo preko onakvih izbora u decembru. Gde su te evropske vrednosti?
Nema ih, zaturene su. Recimo, kad kancelar Šolc i predsednik Makron kažu da je litijum razvojna šansa Srbije, ali i prilika da se ubrza integracija… mnogo više bih voleo da sa Zapada čujem da se integracija ubrzava na demokratiji, a ne na litijumu. Ali, i na Zapadu je kriza demokratije. Sve više zemalja na celom svetu tone u autoritarnost umesto da ide u demokratiju. Vučić je taj proces oberučke dočekao.
Isto se dešava kad pogledate naš posao, medije. Prihvatili su političke zadatke dobrovoljno ili po naredbi, kako god, i prestaju da budu mediji. Navija se od “Njujork tajmsa” i CNN-a do Ria Novosti. Od televizije Hepi do nekih opozicionih medija koji su upali u Vučićevu zamku i postaju “anti” gubeći informativnost.
U Srbiji sve manje ljudi podržava članstvo u EU. Ima razloga da se ljudi, koji su poput vas uvek bili za evropske vrednosti, osećaju kao budale. Postoji li proces proširenja?
Čekamo ga dve decenije, od Solunskog samita. Samo je Hrvatska od tada ušla u EU, a sve ostalo je ponavljanje zašećerenih fraza o “otvorenim vratima” i tome da je Zapadni Balkan “deo velike evropske porodice naroda”. Konkretno se na tome ne radi. Zapad je prošao kroz seriju kriza, finansijsku, migrantsku… to ostavlja ožiljke. Postoje u nekim zemljama jaki otpori proširenju kao i pomoći Ukrajini, jer ljudi gledaju prvo sebe. Šta će nekome milion ljudi sa Zapadnog Balkana da se sutra dosele? Možda ne liče na ove iz Čada, ali otpora ima.
Da bi se zadržala fasada da proširenje postoji, Makron je smislio formulu da prvo Evropska unija sebe mora da reformiše, pa će primiti nove članice. A to će biti nikad. Pogledajte samo način na koji je Ursula fon der Lajen sastavila ovu Evropsku komisiju – mešetarenje bez ikakvog dodira sa demokratijom i transparentnošću. Dakle, ruše se vrednosti na kojima sam ja gradio svoj evrooptimizam. Logična je posledica da ću postati evroskeptik mada putinofil sigurno neću postati.
Pre neki dan sam jednom ambasadoru u Beogradu rekao da prestanu da insistiraju na litijumu jer to ruši i ono malo demokratske podrške Evropskoj uniji. Ali ne, interes je interes. I zapadna Evropa i Vučićeva vlast su ogolili da se volja naroda stavlja na oltar čistog interesa.
Kako se u toj situaciji sa litijumom snalazi opozicija? Oni koji bi trebalo da su okrenuti EU pričaju da će Srbija postati rudarska kolonija koju čeka apokalipsa.
Srbija ne zaslužuje ovako lošu opoziciju. Ona se, vođena kalkulantskim motivima, ne izjašnjava jasno ni o EU, ni o Kosovu, pa ni o litijumu. Bitno je samo kritikovati Vučića. Mnogima od opozicionara sam rekao da Vučić daje hiljadu povoda da bude skinut sa vlasti, ali da rušenje Vučića nije politika – to je samo jedan manevar. Narodu treba ponuditi programe.
Ima li iko da je hrabro rekao nešto o Kosovu? Boris Tadić se i dan-danas nadmeno hvali i pravi se herojem jer ga je Angela Merkel “skinula” zbog Kosova. Ali, majstore, imao si šansu da rešiš Kosovo, a nisi. Mnogi kapitalni problemi mogu se staviti na konto opozicije koja je u znatnoj meri bezlična, anemična i nadasve bezidejna i kukavička.
Evropa ide udesno, kao da je pitanje trenutka kada će u osovini Berlin–Pariz vladati desnica. Šta je to, bujanje resantimana ili protesno glasanje ljudi zbog skupljeg i težeg života?
Nigde narod nije glup. U džepu vidi posledice politike i tada reaguje. Kako je Evropa izgubila socijaldemokratiju koja je decenijama vodila kontinent? Pa tako što je socijaldemokratija prihvatila model tačerizma. I kod nas bi se Dimitrije Tucović okretao u grobu kad bi znao da je Ivica Dačić šef socijalističke partije. Ona nema nikakve veze ni sa radničkom klasom, ni sa sindikatima.
Birači to kažnjavaju. Tako je, uz pomoć plašenja migrantskom krizom, skočila desnica. Ona je očito inovativnija. A kod naroda ipak prolazi i demagogija. Desnica nudi rešenja koja zvuče jednostavno pa nema ni veze što nisu ostvarljiva.
Da li vas to plaši? Posebno u Nemačkoj gde se ljudi prisećaju i kako su nacisti bili došli na vlast.
Naravno da me plaši. Ako se držimo iskustva istorije, više se treba plašiti bolesnih kompromisa Daladjea i Čemberlejna nego Hitlera koji je otvoreno govorio šta hoće. Evropa je i dalje u najvećoj meri mreža partikularnih interesa – ukoliko protivnici desnice nisu u stanju da se organizuju i zaborave te partikularne interese, onda će bolesni kompromisi otvoriti vrata desnici. Posledice su nezamislive.
foto: marija janković…
Kad u svem tom svetskom haosu neko hoće da privuče pažnju na region, on kaže da i ovde može da krene rat. Da li je to realno?
Mislim da nije. Ovi naši ljudi su relativno nedavno prošli kroz ratove i mislim da se ne bi našlo novih regruta. Ne govorim o šačicama njih, poput ovog “velikog vođe” Srba iz Banjske Milana Radoičića i grupice istomišljenika ili ovih što po Beogradu drže kosovske litije. Njih zajedno nema ni za četu. Mislim da je isto i u susednim zemljama. Ima tih radikalnih nacionalista, ali ne mogu njih da povedu ni Baja Mali Knindža ni Marko Perković Tompson.
Na kraju, svet se kreće u fazama, ova je očito loša. Kad i kako će se završiti?
Pa šta sam ja, Pitija? (smeh) To su dugi procesi. Loše je, ali neće biti trećeg svetskog rata niti nuklearnog rata. Bez obzira na ono što se dešava u Ukrajini i Zelenskog koji pominje novi plan pobede – kao da zaista veruje da može da pobedi Rusiju – i uprkos pretnjama iz Moskve, nuklearnog rata neće biti. Amerikanci se ustežu da isporuče i rakete dugog dometa Kijevu. Jer, dužnost predsednika SAD je da štiti interes SAD. A ključni njihov interes je da ne počne rat sa nuklearnom velesilom kakva je Rusija. Sa druge strane sedi metalno hladni KGB-ovac kod kojeg nema nervoze niti afekta iz kojeg bi pritisnuo crveno dugme. Svi su oni racionalni kad je u pitanju mogućnost da izbije globalni ili nuklearni rat. Suviše je mnogo faktora odvraćanja.
Ovi pobočni ratovi, regionalni i lokalni – njih je uvek bilo. Protivrečim omiljenoj dosetki da je prostitucija najstariji zanat. Nije, rat je najstariji zanat. Prostitucija je nastala zbog ratnika, da se razonode tokom odmora. Rat je imanentan civilizaciji. Ali, dobro je da postoji dovoljno razuma da se izbegne treći svetski rat.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Intervju: Tanja Ćirković Veličković, profesorka Hemijskog fakulteta i članica SANU
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!