Špijunka koja je napisala čitanku

O Veri Pešić se saznalo nedavno zahvaljujući filmu Vera, iako je bila četvorostruki tajni agent, u predratnoj Evropi poznata kao jugoslovenska Mata Hari.

Rođena je 1919. godine u Sijarinskoj Banji kod Leskovca. Deda joj je bio sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju, a otac sreski načelnik. Iz takve porodice bilo je očekivano da će završiti najvišu tamošnju školu, višu gimnaziju u Leskovcu. Osim po poreklu, Vera se pročula po lepoti, pa su je prozvali “leskovačka lepotica”. Kad su njeni roditelji iz nepoznatih razloga ostali bez novca, spasla ih je ćerka udajom za policijskog pisara Mila Krčedinca. Imala je 16 godina.

foto: wikipedia

Razvela se posle dve godine, baš nekako u vreme kad joj je umro otac, pa ju je majka, gospođa Anđa, preselila za Beograd. Stanovala je u Balkanskoj 16, i zaposlila se u nekoj radnji za skromnu platu, tek da bi imala od čega da živi. Istovremeno, trudila se da bude viđena u gradu, pa je upoznala pešadijskog majora Slavka Radovića, iskusnog oficira Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske, koji u Veri prepoznaje kvalitete dobrog operativca, te je zato i preporučuje za službenika u Kontraobaveštajnom odeljenju Generalštaba. Priča se da je zatim pukovnik Dragoljub Stojanović iz Generalštaba krajem 1938. preporučio Veru Uglješi Popoviću, šefu Servisa tajne službe, i da je ona zatim upisana na kurs za obaveštajce. Vera uči nemački, engleski i francuski, dobija praktičnu obuku i upoznaje se sa strogo poverljivim dokumentima pa i Elaboratom o kontraobaveštajnom radu u kome je prikazana kontraobaveštajna mreža na tlu tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Istovremeno, Vera je učila ples u školi Mage Magazinović.

U potpunoj tajnosti, Vera Pešić je postala član Komunističke partije (kasnije i Centralnog komiteta KPJ) i tako već od prvih dana u tajnoj službi postala dvostruki operativac.

Zadatak Vere Pešić kao tajnog agenta Kraljevske vojske bio je da se infiltrira u špijunsku mrežu Britanaca, Francuza i naravno Nemaca. Kako bi uspela u tome, postala je redovan gost prestižnih zabava, popularnih hotela i restorana, i drugovala je sa diplomatama, različitim uticajnim ljudima i reprezentima stranih kompanija sakupljajući informacije i kujući planove. Predstavljala se kao zaposlena u Generalštabu vojske, pa su njene mete pokušavale da od nje saznaju insajderske informacije, dajući joj novac, čineći usluge i pružajući joj prednost u špijunskim igrama.

Zahvaljujući ovakvoj taktici, Vera Pešić je upoznala britanskog majora Julijusa Hana (šifrovanog imena Cezar), prvog čoveka takozvane Sekcije D britanskih obaveštajaca u Beogradu, a potom i Rišara Deperea, vođu francuskih agenata, sa kojim je 1939. godine letovala u Marselju. Obojica su joj ponudili saradnju i bogato je plaćali. Da uđe u društvo nemačkih špijuna pomogla joj je Elizabeta fon Maltzan, poznatija kao Lepa Lili, supruga nemačkog ambasadora, koja se i sama bavila špijunažom. Njih dve bile su česte gošće noćnih klubova, barova sa striptizom i putenih zabava okupanih šampanjcem i novcem, a nije im bilo strano ni pokazivanje emocija u javnosti. Vera je prikupljene informacije javljala jugoslovenskoj službi, dok je britanskim, francuskim i nemačkim partnerima prenosila vesti prikupljene s druge strane.

Godine 1939. dobila je direktnu ponudu da pristupi Gestapou i nemačkoj tajnoj službi BSD. Tada je stupila u vezu sa majorom Karlom Lotarom Krausom, šefom 6. odeljenja Gestapoa u Beogradu, i postala najvažniji nemački agent u Jugoslaviji.

Međutim, pred početak Drugog svetskog rata Jugoslovenska služba je otkrila Verinu višestruku ulogu, izbacila je iz svojih redova i predala beogradskoj policiji. Tamo su je ispitivali i mučili, ali spasli su je Kraus i knez Pavle. Prebačena je u Beč na lečenje. Priča se da se Vera u Beču upoznala sa Adolfom Hitlerom. Ne zna se da li je s njim uspostavila bilo kakav dogovor, ali se posle toga vratila u Beograd da radi kao dopisnik nemačkih novina.

Kao novinarka, putovala je u Grčku, Tursku i Bugarsku i odatle donosila informacije nemačkoj službi i Krausu, ali i Francuzima, Jugoslovenskoj službi i komunistima.

Krausa je upoznala sa četničkim vojvodom Kostom Pećancem, i februara 1941. godine njih troje odlaze u Sofiju na sastanak sa rajhsmaršalom Hermanom Geringom, gde Pećanac dobija 200.000 rajhsmaraka da se ne bori protiv nemačke vojske.

Nakon Martovskog puča 1941. godine, vlasti opet hapse Veru Pešić, sprovode je u zatvor u Lebane, ali Vera uspeva da šestoaprilsko bombardovanje dočeka u Sijarinskoj Banji, s majkom. Već 14. aprila Kraus je vraća u Beograd i postavlja u centralu ozloglašenog Gestapoa sa zadatkom da radi na suzbijanju komunista i praćenje četnika, a posebno u leskovačkom kraju, koji je dobro poznavala.

Oktobra 1941. Kraus nestaje iz njenog života, a Vera završava u naručju generala Paula Badera, komandanta okupirane Srbije. Paralelno se viđa i sa Dragomirom Jovanovićem, šefom Specijalne policije u Beogradu, sa prvim čoveka Gestapoa u Leskovcu, ali i Ratkom Sotirovićem, agentom Jugoslovenske vojne službe. U novembru 1942. Vera ulazi u ljubavnu vezu sa Tanasijem Tasom Dinićem, novopostavljenim ministrom unutrašnjih poslova u vladi Milana Nedića. Istog tog Dinića će 1945. streljati OZNA, kao bliskog saradnika britanskih obaveštajaca.

Vera Pešić je pomogla da 1942. godine bude streljan Milan Kalabić tako što je otkrila da četnici sarađuju sa Britancima. Navodno, bila je to njena lična osveta Kalabiću zato što je 1924. godine kao pripadnik Žandarmerije bio umešan u ubistvo braće Mijušković u Nikšiću, aktera terorističkih akcija protiv jugoslovenskih vlasti, koji su bili njeni rođaci.

Veruje se da je veliki broj komunista iz zarobljeništva pušten zahvaljujući Veri Pešić. Iz zatvora u Leskovcu je 1943. izvukla 120 komunista samo na osnovu toga što je tvrdila da su oni ”oklevetani da su saradnici NOP-a”. Smatra se i da su hiljade nacionalista i četnika ubijene po njenom nalogu.

Kosta Nikolić u Istoriji Ravnogorskog pokreta napisao je da je Vera Pešić bila “sposobna i drska”, i da je postajala “sve opasnija i opasnija po interese srpskog naroda. Njen rad je doneo mnogobrojnim Srbima propast i smrt. Ona je bila ne samo na papiru, već i u suštini aktivan komunista. Kod Nemaca je služila sa dvostrukim ciljem: da zaštiti komuniste i partizane i da pojedine antikomuniste optuži i onemogući time što će ih Nemci streljati. Sa četnicima je održavala veze da bi što lakše mogla razbiti srpske nacionalne odrede u šumi.”

Njenu višestruku igru su otkrili Britanci 1943. godine, i ponudili 300.000 funti za njenu glavu.

Kad je u leto 1943. godine došla u Gornju Jablanicu da prikupi podatke o delovanju stranih službi, uhvatili su je četnici i sproveli u Gorski štab 110 gde je osuđena na smrt. Intervenisali su Nemci, general Nedić, ministar Dinić, a ona je tražila razgovor u četiri oka sa majorom Radoslavom Đurićem, poznatim kao Kaplar Mića, koji je komandovao Gorskim štabom 110. Razgovarali su celu noć, a ujutro je pomilovana jer bi “svedočenje Vere Pešić posle rata moglo doprineti razotkrivanju mnogih izdajnika i zločinaca”. Vera je postala Đurićeva ljubavnica, a svoju prethodnicu lekarku Mariolu Berđajevu je prijavila Gestapou koji ju je streljao kao Jevrejku.

Kraljeva vojska je nije volela zato što je imala veliki uticaj na Đurića, pa je ovaj po njenoj volji smenjivao i razmeštao komandante. Nezadovoljstvo je raslo, pa je novembra 1943. godine general Draža Mihailović poslao depešu Đuriću da je ukloni iz štaba, što je on morao da ispuni. Međutim, Vera je i dalje za Đurića obavljala razne zadatke na Kosovu i Metohiji. Kasnije će se otkriti da je Đurić bio Titova krtica iz četničkih redova.

O smrti Vere Pešić postoji nekoliko verzija događaja, ali se sve završavaju isto.

Prema jednoj, u puču su zarobljeni Vera, njena majka Anđa i Đurić. Žene su odmah streljane, dok je Đurić pobegao i pridružio se komunistima.

Druga verzija kaže da su pobegli sve troje, ali da je Vera sa majkom uhvaćena par dana kasnije i zatim ubijena.

Prema trećoj priči, nakon bekstva njih troje, žene su otkrivene nekoliko meseci kasnije u okolini Medveđe, a zatim su streljane.

Sve tri priče završavaju se isto, njenim poslednjim rečima, molbom da joj “meci ne nagrde lice”.

Iza nje su ostale dve-tri fotografije.

Za kraj, detalji koji kao da ne pripadaju upravo opisanom životu:

Vera Pešić je autorka Srpske čitanke, koja je objavljena u 50.000 primeraka, i Srpskog kalendara. Pre rata je objavila i dvadesetak priča, a Verin dnevnik, za koji se Gestapo interesovao više nego za njen život, 1956. štampan je u Čikagu.