Muškarci ne žele oslobođenje žena

“Ovo je priča o patološkoj narcisoidnosti, nadahnuta mnogim istinitim pričama kojih sam se naslušala prethodnih godina od prijatelja i bliskih osoba. Priče o psihološkom nasilju prema suprugama, ljubavnicama, deci, želji da se dominira, da se ponizi”, ovim rečima italijanska književnica Roberta Lepri opisuje svoj roman Petak za ljubav.

Rođena 1965. godine u mestu Ćita di Kastelo kraj Peruđe u Italiji, danas živi i radi u Grosetu. Autorka je desetak romana i dobitnica više književnih nagrada, a ovo je njena prva knjiga prevedena na srpski jezik. Roman, čiji je originalni naslov Hai presente Liam Neeson?, objavila je nedavno izdavačka kuća Clio, u prevodu Ane Marković.

Autorka je nedavno predstavila svoje delo na Trgu od knjige u Herceg Novom, što je bio i povod za naš razgovor. Kako kaže, priča počinje kao misterija. Nakon teške nesreće, glavna junakinja Rita gubi pamćenje – ne celokupno, već samo jedan deo. Seća se svog života, posla, odrastanja, važnih i nevažnih ljudi, ali ne i svog oca, a pre svega – ne seća se Marija, muškarca kojeg je volela godinama. Ipak, duboko u sebi oseća neobjašnjivo odsustvo, nešto čudno, bol. Tako započinje njeno unutrašnje putovanje.

Sa Robertom Lepri razgovaramo, kako to i sam roman nalaže, o položaju žena u savremenom svetu. O stvarnosti u kojoj svakog dana, iz svakog kutka, stižu vesti o femicidu i nasilju, o institucijama koje pred tim žmure i o nevidljivim rešetkama koje takav sistem uporno održavaju.

VREME: Jedan pisac iz Srbije mi je davno, kada sam ga pitala oseća li se previše izloženo kada piše o sebi i svojoj porodici, rekao: “Trik je u tome što vi kao čitaoci nikada nećete znati koji deo je istina, a koji je izmaštan”. Koji je vaš štit, ako vam je uopšte potreban? I gde je ta granica između mašte i ličnog iskustva kada pišete?

ROBERTA LEPRI: Pisac uvek nosi sa sobom prtljag svog stvarnog života, kao i života ljudi koje poznaje. U slučaj Petka za ljubav, bilo mi je važno prijateljstvo sa Gabrijelom Lepri koja je u Grosetu osnovala centar “Olimpija De Gož” za podršku ženama žrtvama nasilja. Tako sam počela da razmišljam o nasilju – ne samo o onom o kojem čitamo u novinama, koje počinje kod kuće a završava se na groblju, već o onom svakodnevnom nasilju u zajedničkom životu muškarca i žene. Dakle, postoji deo u romanu koji je zaista blizak meni ili ljudima koje poznajem, ali i deo koji je plod mašte. Taj stvarni je važniji.

Roman jasno pokazuje do koje mere nas oblikuju rana, porodična iskustva. Mario ne uspeva da prevaziđe problematičan odnos sa majkom, dok Rita, usled traume sa ocem, ne ume da ostvari zdravu partnersku vezu. Oboje su duboko ranjeni, ali te rane žive drugačije. Ranije ste govorili i o pozitivnoj strani porodičnog nasleđa. Deluje da vas okupira taj motiv obeleženosti detinjstvom?

To je tema koja se provlači kroz sve moje knjige. Ukoliko potičemo iz porodice koja nas nije volela, poštovala i naučila ljubavi, kasnije je izuzetno teško stvoriti zdravo okruženje i pronaći nekoga ko će se prema nama odnositi sa poštovanjem. Mi tražimo ono što nam je poznato. Zato, ako odrastamo uz nekoga ko nas ne voli, i sami ćemo birati one koji nas neće voleti. To je gotovo matematička zakonitost. Najbolnije od svega jeste to što ljudi, uskraćeni za pravu roditeljsku toplinu u detinjstvu, kasnije najčešće uopšte ne umeju da prepoznaju ljubav. Čak ni onda kada im se nudi stvarna, iskrena i dobra. Jednostavno je ne vide.

Ali suprotno toj matematičkoj zakonitosti, na kraju vaša junakinja uspeva da nauči da prihvati pomoć, da izađe iz mreže jednog odnosa koji ju je užasno koštao, da sagleda jednog muškarca kakav je zaista. Ili sam pogrešno razumela?

Ne, dobro ste razumeli. Ali htela sam da pišem o krhkosti ljudskog bića. O tome da često ljudi koji su povređeni na isti način povređuju druge. Mario izdaje i povređuje. Uradio je mnogo strašnih stvari, ne samo svojoj ljubavnici, već i drugim ženama i svojoj supruzi. Nije bio voljen kao dete i sada ne ume da voli, nije sposoban za to. Ima narcistički poremećaj i ne vidi ništa loše u onome što radi. Ali rezultat je da on zapravo duhovno ubija i uništava sve oko sebe.

U poslednje vreme se mnogo govori o narcističkom poremećaju ličnosti. Sa jedne strane, imamo kulturu koja je i sama po sebi dominantno narcisoidna – gubitak moralnih standarda, nedostatak empatije, opsesija društvenim mrežama i fizičkim izgledom. Sa druge strane, imamo tradicionalnu patrijarhalnu kulturu koja od žena traži da se žrtvuju kao majke i supruge, predstavljajući to kao normalnost. Šta vi mislite, gde je zdrav balans između tih ekstrema?

Iskreno, ne znam odgovor. Ali svakako ne mislim da je narcisoidni način postojanja počeo sa današnjim društvom, već je tu od početka čovečanstva. Danas ga samo bolje vidimo i umemo da dekodiramo taj obrazac. Dakle, ako vas neko na početku “bombarduje ljubavlju” (love bombing), a onda počne da oduzima, oduzima, oduzima… Ili kada vas izluđuju (gaslighting) u svakodnevnom životu: “Rekla si to. Nisam. Jesi, upravo si to uradila”. Postoje, znači, određeni koraci i na kraju sledi napuštanje. To je šifra koja oduvek postoji.

I nije narcisoidnost rezervisana samo za muškarce, međutim, ako imate moć – ekonomsku moć, poziciju u društvu – i narcisoidni ste, vi koristite tu moć. A muškarci su ti koji vekovima drže moć, novac i najbolje pozicije na poslu, pa njihova narcisoidna ličnost nanosi mnogo veću štetu.

Narcis vidi šta vi želite i onda vam to pruži na fantastičan način jer hoće da se osećate udobno i voljeno. A onda kreće igra sa vašim životom – počinje da vam to oduzima, ali ne sve odjednom, već malo po malo. Kuva vas na veoma tihoj vatri. To je kao vampir koji vam pije krv, ali ne u jednom gutljaju, već kap po kap. I još jedna stvar koju rade jeste da oko vas stvore prazninu – nema više prijatelja, nema roditelja, sestara, braće. Žele da budu vaš jedini razlog za život. To je pravi zatvor.

Zašto mislite da je tako?

Zato što muškarci ne žele oslobođenje žena. Možda je to reakcija na činjenicu da žene postižu bolje rezultate u školama i na univerzitetima. Imamo mnogo više diplomiranih žena nego muškaraca, ali najbolja radna mesta i dalje idu njima. Oni osećaju da se nešto menja. Žene su, s druge strane, toliko zgađene i razočarane situacijom da počinju da odustaju od rađanja dece. Kako uopšte pomisliti na decu u ovakvoj atmosferi nasilja? Vlade širom sveta ne mare za naš položaj. Samo ponavljaju: “Morate da rađate”. A mi nemamo pomoć, ni garanciju da ćemo se vratiti na posao nakon porodiljskog odsustva…

Ali, ako je odustajanje rešenje, onda će s vremenom ostati samo ljudi koji svoju decu vaspitavaju upravo u tom nasilnom maniru o kojem govorite. Zvuči kao začarani krug. Šta je onda izlaz?

Zaista ne znam.Važnije im je ono što čuju i vide na društvenim mrežama, u školi ili među prijateljima, nego ono što ponesu iz porodice. Ovo govorim iz ličnog iskustva.

Ako dečak napravi problem u školi ili u društvu, kaže se: “On je jak, pun energije, takvi su dečaci… Radi to jer je pametan”. Ako devojčica uradi istu stvar, proglase je ludom, tvrde da nešto sa njom nije u redu i pitaju se zašto to čini.

Nedavno smo imali jedan slučaj u Italiji. Vlasnik zlatare je ubio dvojicu muškaraca koji su pokušali da ga opljačkaju. Počeli su da beže, a on je uzeo pištolj i pucao im u leđa. Sudija mu je, naravno, izrekao kaznu, ali su se odmah pojavila dva-tri desničarska političara koji su tražili pomilovanje tvrdeći da je branio svoj posao, radnju i porodicu. Jedna italijanska kolumnistkinja i književnica, Elena Stankaneli, napisala je tada odličan tekst u kojem je pitala: dobro, a šta bi se dogodilo kada bi “nevidljive” žene, one koje su preživele silovanje, zlostavljanje ili pokušaj femicida, primenile tu istu logiku? Šta bi bilo da su jednostavno uzele pištolj i ubile svoje zlostavljače? Da li bi političari i za njih sakupljali novac i potpisivali peticije? Sigurna sam da bi u tom slučaju naša vlada hitno donela neki poseban zakon i te žene bi sasvim sigurno bile osuđene na doživotni zatvor. Nasilje je neoprostivo – osim kada se dešava pod njihovim uslovima.

Ljubav je distrakcija

Pisali ste naučni rad o Mikelanđelu, a kasnije i priče u kojima ste pokušali da opišete psihološke biografije velikih umetnika. Kada govorimo o nesposobnosti da se prepozna ljubav zbog nedostatka iste u primarnoj porodici, zanima me – postoji li, po vašem mišljenju, neka veza između patnje i umetničkog stvaralaštva? I da li genijalni talenat može da prevaziđe taj bol iz detinjstva?

Za mene, da. Na primer, Mikelanđelo Buonaroti je izgubio majku kada je bio veoma mali. Otac ga je dao u drugu porodicu. I ta žena koja ga je odgajala prve tri, četiri godine bila je supruga kamenoresca iz Karare, koji je radio sa mermerom. Mikelanđelo je kasnije govorio: “Sa mlekom ove žene, uneo sam u sebe mermer”. Patio je celog života zbog gubitka majke i zbog toga što je bio odvojen od porodice. Bio je usamljen. Možda je ta usamljenost u njemu razvila sposobnost da ostane koncentrisan isključivo na jednu stvar. Počeo je veoma mlad da zarađuje veliki novac, ali je nastavio da živi kao siromah. Nije imao vremena ni za šta drugo osim za skulpturu. Umro je u 89. godini radeći do samog kraja. Imao je izuzetno malo prijatelja i veoma tešku ličnost.

Takođe i Leonardo da Vinči – on je takođe izgubio majku na početku života. Za razliku od Mikelanđela, on je imao mnogo prijatelja, bio je veoma voljen, ali tužan.

Mnogi koje smatramo genijima imali su ovakav život: malo ljubavi, mnogo rada i sposobnost da ostanu koncentrisani. Ljubav je distrakcija. Život je distrakcija. Umetnost zahteva koncentraciju i to da je volite iznad svega drugog u životu. Više od ljubavi, više od prijateljstva.

Ali ljubav je takođe i inspiracija?

Jeste, ali ona vrsta ljubavi zbog koje patite, ne ona zbog koje ste srećni.