Novinare na fakultetu uče razlici između događaja i pseudodogađaja. Recimo, požar ili pad kursa dinara su događaji. Konferencija za štampu, polaganje kamena-temeljca ili performans su pseudodogađaji jer se nešto više odigrava i glumi nego što se “događa”. “Dešava” se samo zato što nekome ide u prilog i pažljivo je režirano.
Čak i građanin koji aktivno izbegava politiku do sada je morao da vidi desetine konferencija za štampu predsednika Aleksandra Vučića. Naivni posmatrač pomislio bi da se onde novinari spontano javljaju da postave pitanje pa nekad uspeju, nekad ne. Ali, to je retko tako. Obično se pitanja unapred “dodele”, posebno kad dolaze gosti iz inostranstva, kao nedavno ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski.
“Kad su prisutni međunarodni mediji, uglavnom pitanja budu dodeljena velikim novinskim kućama. Jedno velikom mediju zemlje domaćina, jedno mediju iz zemlje gosta i eventualno ako još neko može da stane”, kaže nam Miodrag Sovilj, reporter televizije N1.
No, kako uopšte izgledaju konferencije za štampu iz ugla novinara? Kako se to “dobijaju” pitanja? I zašto sve zajedno zna da bude veliki davež? “Vreme” to rekonstruiše u razgovoru sa dvojicom iskusnih reportera.
ČEKAJUĆI VUČIĆA
“Vreme” ne šalje novinare na konferencije, barem ne na ove gde svi idu. Ta okolnost veseli kolegu Bojana Bednara koji radi na portalu “Vremena”, a prethodno je, kao pešadinac agencije FoNet, išao na brojne pseudodogađaje.
“U Skupštini je dovoljno prijaviti se na prijavnici. Ili si stalno akreditovan ili imaš dnevnu propusnicu da se krećeš po određenim delovima zdanja. Čekaš da se poslanici koji su sazvali konferenciju za štampu pojave ispred panoa u holu i to je to”, priča Bednar. Tamo nastaju one brze konferencije u stojećem položaju.
Najkomplikovanije je, kaže Bednar, na Andrićevom vencu. I tamo se ulazi na sporedni ulaz, pa se prolazi detektor. U toj staroj zgradi čeka se da se nakupi desetak novinara i snimatelja, pa tako, u turama, idu do centralne dvorane u kojoj su “obraćanja”.
A to sve zna da traje… posebno kod Vučića. “Čak je i kod premijerke Brnabić čekanje bilo svedeno na pola sata ili sat. Vučićev protokol zna da odredi da se dođe i dva sata ranije, uz opomenu da neće ući niko ko kasni. Ne vidim nikakav razlog za to jer provera opreme ide brzo, svi su akreditovani i poznati svim bezbednosnim organima – fotografija, JMBG, redakcija”, kaže Bednar.
Sovilj sa N1 ima malo više razumevanja za to čekanje, posebno ako su zvanice visokog profila. “Razlog je verovatno taj da se prođe bezbednosna kontrola, da ne bude gužva kad govornik ili zvanice stignu, da se niko naknadno ne seljaka sa mesta na mesto.”
Snimatelji i fotoreporteri imaju nešto više posla. Prvo izađu, recimo, pred Palatu Srbija, nekadašnje Savezno izvršno veće, da snime ceremoniju. Domaćin i gost se rukuju, šetaju crvenim tepihom, salutiraju gardi.
Ili da snime famozne “pokrivalice” – to su one mutave slike koje se puštaju kao ilustracija, recimo Vučić i Zelenski kobajagi živo razgovaraju sedeći u stolicama. Prave razgovore su, razume se, već obavili.
“Za same novinare je najveći deo tog čekanja doslovno ‘blejanje’. Ne radi se ama baš ništa”, priča Bednar. “U Palati Srbija ima jedna prostorija u koju se strpaju svi novinari. Oni koje vidite da se javljaju uživo za televiziju su dalje od Palate, ona se samo nazire u pozadini – dakle, oni i nisu akreditovani za ulazak u Palatu.”
JAK TEMPO PREDSEDNIKA
Svima, od političara do aktivista nevladinog sektora, u interesu je da se njihov pseudodogađaj rastrubi naširoko, zato i pozivaju medije.
No, Vučićev kabinet je tu obrnuo igricu jer znaju da je pažnja zagarantovana. Oni medijima (svakog dana!) šalju doslovno prazan mejl, bez “poštovani” ili “dobar dan”, u kojem je samo jedan pdf dokument.
U tom dokumentu je taksativno satnica kao i obaveštenje kad se imaju pojaviti novinari koji se akredituju preko određenog linka. Za akreditaciju nekad medijske kuće imaju samo tri ili četiri sata.
Recimo, za četvrtak prošle sedmice (13. avgust) stiglo je ovako – u 9.45 Vučić obilazi preduzeće u Velikom Popoviću; u 11.15 farmu u Vinorači; u 11.55 porodično gazdinstvo u Bunaru; u 12.45 porodicu sa desetoro dece u Sibnici; u 13.30 porodičnu vinariju u Lepojeviću; u 14.30 kompaniju u Vitoševcu; u 15.25 radove na putu kod Paraćina; u 16.15 kompaniju u Ćupriji.
Jak tempo i luda radost za novinare. Predsednik priča sa domaćinima, tu i tamo se okrene kamerama i obećava nova radna mesta, odbrusi nekome, bistri svetsku politiku.
“Kada Vučić ide u obilazak nečega, prate ga mediji bliski vlasti koji beleže svaki njegov korak”, priča Sovilj. “Mi sa N1 tada ponekad odmah pitamo gde će biti davane izjave pa se pozicioniramo tamo. Nekada nam tek na kraju bude saopšteno da neće biti pitanja.”
To je ujedno mala šansa novinara – onih pravih kojima je dodeljen nezahvalan zadatak truckanja za predsednikom na sparini – da malo razbiju pseudodogađaj. “Mi obično pitamo nešto što nema veze sa samim ’događajem’ nego nešto drugo, u javnom interesu. Uglavnom, iz tima predsednika niti nas pitaju šta ćemo pitati, niti postoji način da znaju šta ćemo da pitamo”, dodaje Sovilj za “Vreme”.
KAD SUZANA GLEDA KROZ TEBE
Vraćamo se na prestoničke konferencije za štampu. Stranke, nevladin sektor, udruženja, sindikati, predstavljanja filmova, knjiga… Konferencija je toliko da niko živ ne može sve da isprati. A bilo je, u novijoj istoriji, nezaboravnih.
Nebojša Čović saopštava da je ubijen premijer Đinđić. Doktor Nestorović i Vučić se smeju “najsmešnijem virusu” i šalju žene na šoping u Milano. Grozomorne slike Belivukovih zločina sa pričom o pravljenju ćevapa. Veselin Milić u kameru pokazuje spisak za odstrel ubice iz “Ribnikara”.
Ali, uglavnom nije tako uzbudljivo i dramatično pa treba nekako zakuvati, napraviti igrokaz. Kako da u njemu novinari uzmu učešća? Kako da – pitaju predsednika?
“Tu više nema pravila”, priča Sovilj. “Nekada priđete nekome iz kabineta predsednika da najavite da biste postavili pitanje. Nekada ljudi iz kabineta nas pitaju da li imamo neko pitanje. A nekada nije jasno koga i gde uopšte pitati. Dakle, pitanja su uglavnom dodeljena unapred. Nekada ipak nije tako – dižemo ruke, tražimo mikrofon.”
Gospodarica konferencije je obično Suzana Vasiljević, prva Vučićeva saradnica, zvanično zadužena za medije. Nezvanično, žena pomalo zadužena za sve i tako otkako je Vučić na vlasti. Između pitanja i odgovora čuje se njen glas kako dodeljuje reč.
Bojan Bednar nikada nije hteo da prilazi ljudima iz kabineta nego je uredno dizao ruku na konferenciji za štampu: “Vidim da me je uočila Suzana Vasiljević, ali kao da gleda u prazan prostor, a ne u čoveka koji je digao ruku. Posle sam i prestao da se javljam”.
NEMA POTREBE DA SE IDE
Tako je Bednar slušao kako sa Tanjuga, RTS-a i Pinka centriraju na volej predsedniku: “Da bi se napravio lažni prikaz ravnopravnosti, obično se na kraju mikrofon dodeli novinarki ili novinaru N1 ili Nove. Ni tada Vučić ne govori o temi, nego počne sa ličnim diskvalifikacijama, svi ga mrze, ali on će da im odgovori i tako dalje”.
Redosled zna i da iznenadi, kaže Miodrag Sovilj. “Redosled je uvek naizgled proizvoljan. Recimo, pitanja kritičkih medija češće budu tek na kraju, ali ponekad budemo i prvi.”
Bednar, podvlačeći crtu, kaže da Vučićeve konferencije “ne liče ni na šta”. “Užasno je naporno slušati preko sat nečijeg govora gde bude deset minuta materijala za vest i to u najboljem slučaju. Zato ‘Vreme’ više ne ide na te konferencije. A čak ni sve agencije više ne šalju ljude. Kad smo shvatili da ne možemo da dobijemo reč, onda smo prosto sedeli i gledali prenos.”
Konferencije na Jutjubu uživo daje Tanjug, a to za novinara ima prednost što može da premota, da precizno zapiše citat. I ne mora da ‘bleji’ bez veze.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
