Da li ste primetili da u čitavoj trilogiji Gospodar prstenova ne postoji razgovor između dve žene?
Zvuči gotovo neverovatno kada se uzme u obzir da je reč o jednoj od najpoznatijih filmskih trilogija svih vremena, sa više od devet sati materijala, desetinama likova i čitavim svetom izgrađenim oko borbe dobra i zla. Ipak, žene u njemu međusobno ne vode niti jedan jedini razgovor.
Upravo ovakve primere pokušava da uhvati jedan naizgled jednostavan alat: Bekdel test.
Da bi film prošao Bekdel test, mora da ispuni tri uslova: da u njemu postoje najmanje dve imenovane žene, da one razgovaraju jedna sa drugom i da tema njihovog razgovora nije muškarac. Na prvi pogled, kriterijumi deluju gotovo banalno. Međutim, veliki broj filmova na testu pada.
Iako nije zamišljen kao konačna presuda o tome da li je neki film “dobar”, “loš” ili feministički, on u suštini postavlja neprijatno pitanje: da li žene u filmu postoje jedino u odnosu prema muškarcima?
Psihologija ukazuje na to da način na koji su različite grupe prikazane u medijima može oblikovati naše predstave o društvu i o tome koje su uloge i mogućnosti ljudima dostupne. Priče koje gledamo svakodnevno utiču na to koga vidimo kao heroja, ko za nas može da ima autoritet, ko da donosi odluke, ko da pokreće radnju, a čiji život postoji samo kao sporedna linija tuđe priče. Kada žene na ekranu dobijaju složene uloge, one proširuju granice onoga što publika smatra mogućim. Kada su svedene na rodne uloge ili potpuno izostanu iz priče, te granice postaju uže.
POČELO JE KAO ŠALA
Kada je američka autorka Alison Bekdel 1985. godine u svom stripu Lezbejke na koje treba obratiti pažnju (Dykes to Watch Out For) predstavila ovaj test, nije joj palo na pamet da će on postati jedan od najpoznatijih alata za analizu rodne reprezentacije u popularnoj kulturi.
Bekdel test prvobitno je osmislila kao šalu. U pomenutom stripu, dve žene žele da odu u bioskop, ali jedna od njih odbija da gleda filmove koji ne prolaze njen test. One pregledaju filmove koji su na repertoaru, ali nijedan ne ispunjava kriterijume, te na kraju odustaju i vraćaju se kući da jedu kokice. Pančlajn? Jedna od njih napominje da je poslednji film koji je mogla da gleda bio Osmi putnik – u njemu dve žene razgovaraju jedna sa drugom o čudovištu.
Alison Bekdel kasnije je ispričala kako ideja za test, u stvari, nije ni bila u potpunosti njena. To je bio način na koji njena prijateljica Liz Volas bira filmove koje će da gleda. Liz je to ispričala veče pred rok za predaju rada koji je Alison tada imala, te se ideja slučajno našla u stripu.
Bilo kako bilo, strip je predstavljao svojevrsni društveni komentar na način na koji su žene prikazivane u Holivudu i činjenicu da su retko bile centralne junakinje koje imaju nešto zanimljivo da kažu jedna drugoj. Test, na iznenađenje same autorke, postao je vrlo popularan način za procenu filma iz perspektive feminističkih vrednosti.
Ideja se proširila svuda, a negde postala i ozbiljno merilo. Tako su ga četiri švedska bioskopa i skandinavski kablovski televizijski kanal “Viasat film” 2013. uvrstili u neke od svojih sistema ocenjivanja, što je podržao i Švedski filmski institut, a 2014. evropski filmski fond “Eurimages” ga je uključio u svoj sistem prijavljivanja projekata kao način da se prikupe podaci o rodnoj ravnopravnosti.
ŽENE ŽELE DA BUDU VIDLJIVE
Istraživanje iz 2022. godine koje je obuhvatilo 1.200 komercijalno najuspešnijih filmova u svetu, snimljenih tokom poslednjih 40 godina, pokazalo je da svega 49 odsto njih prolazi ovaj test. Nasuprot tome, čak 95 odsto filmova prolazi njegovu obrnutu verziju, onu u kojoj dva muškarca razgovaraju o nečemu što nije žena.
Filmovi poput Gospodara prstenova, Openhajmera, Marvelovih Osvetnika Avatara, Gučijevih, Grand Hotel Budapest, Kazablanke, La La Lenda poznati su po tome što test položili nisu. Od domaćih ostvarenja tu su na primer Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Lepa sela lepo gore, Južni vetar, itd.
Napravljen je i sajt posvećen evidentiranju filmova koji prolaze, odnosno ne prolaze test, “Bechdel Test Movie List”. Ovu bazu podataka uređuju korisnici i prema njoj, oko 44 odsto filmova objavljenih 2025. godine nije ispunilo kriterijume testa.
Sprovedeno je i istraživanje koje pokazuje da na tržištu bolje prolaze filmovi koji ispune njegove kriterijume. Što i ne čudi ako uzmemo u obzir da žene čine polovinu populacije, dakle, nisu “niš” publika te žele da budu vidljive na platnu.
Naime, istraživanje koje su sproveli agencija za talente “Kriejtiv Arts Ejdžensi” i tehnološka kompanija “šift7” utvrdilo je da je svaki film od 2012. godine koji je na bioskopskim blagajnama zaradio milijardu dolara (među njima na primer Park iz doba Jure i Lepotica i zver) prošao Bekdel test. Među filmovima čija je produkcija koštala više od 100 miliona dolara, oni koji su prošli test u proseku su širom sveta zaradili 618 miliona dolara, dok je prosečna zarada filmova koji nisu prošli test iznosila 413 miliona dolara.
ISTI PROBLEM STO GODINA KASNIJE
Još je Virdžinija Vulf u eseju Sopstvena soba iz 1929. godine pisala o tome kako su žene prikazivane u književnosti tog vremena. Sudeći prema ranije pomenutim podacima, ono što je Vulfova primećivala pre gotovo jednog veka i danas je velikim delom tačno.
“Svi ti odnosi među ženama, pomislila sam, brzo se prisećajući veličanstvene galerije izmišljenih žena, suviše su jednostavni. … Pokušala sam da se setim bilo kog primera iz onoga što sam pročitala u kojem su dve žene prikazane kao prijateljice. … Povremeno su majke i ćerke. Ali gotovo bez izuzetka prikazane su kroz svoj odnos prema muškarcima. Bilo je neobično pomisliti da su sve velike žene u književnosti, sve do vremena Džejn Ostin, ne samo posmatrane očima drugog pola, već viđene isključivo u odnosu prema drugom polu. A koliko mali deo života jedne žene to zapravo predstavlja”, stoji u eseju.
Bekdel test pokazuje da se ono što je Virdžinija Vulf videla u književnosti velikim delom preslikava na filmove. Njegova najveća vrednost je u tome što otkriva obrazac koji je inače lako prevideti. Ako dve žene tokom čitavog filma nemaju priliku da razgovaraju ni o čemu osim o muškarcima, to govori o tome koliko je njihov prostor u priči često određen odnosom prema muškim likovima.
Da li je ovo dovoljno da donesemo sud o tome je li neki film dobar ili loš po sliku žena?
TEST MERI KVANTITET, NE KVALITET
Film može da prođe test, a da pritom ženski likovi budu površni, stereotipni ili potpuno nevažni za radnju. Isto tako, film koji ne prođe test ne mora nužno da bude loš primer ženskog predstavljanja ili antifeministički.
Nekada je dovoljno da u filmu nema dve imenovane žene koje imaju priliku za razgovor, pa da ostane nepoložen iako je jedina ženska junakinja napisana kao složen i snažan lik. Može pasti na testu i zato što njegovo okruženje ili radnja čine prisustvo žena malo verovatnim. Takav primer je film Ime ruže po knjizi Umberta Eka, čija je radnja smeštena u srednjovekovni manastir. Ispada da je zastupljenost mnogo nijansiraniji problem. Bekdel test više govori o obrascima nego o pojedinačnim filmovima. On ne može da odgovori na pitanje da li su žene na ekranu prikazane dobro, ali može da pokaže koliko često uopšte dobijaju priliku da budu tu, da govore, da grade odnose.
Kao objašnjenja zašto ga mnogi filmovi ne prolaze, između ostalog se navodi i da je relativno mali stepen rodne raznolikosti među scenaristima i drugim filmskim profesionalcima. Na primer, 2012. godine samo je jedna od šest osoba među rediteljima, scenaristima i producentima koji su radili na 100 komercijalno najuspešnijih filmova u Sjedinjenim Američkim Državama bila žena. Iako je danas statistika nešto bolja, broj muškaraca i žena na ovakvim projektima daleko je od jednakog.
Bekdel test jeste dosta kritikovan, ali ne treba izgubiti iz vida da je njegova korisnost poprilično uzdignuta iznad prvobitne namere – počeo je kao šala. Sama Alison Bekdel kaže kako je on samo način da se ukaže na šablonske zaplete u mejnstrim filmovima, te da test nikada nije trebalo da bude mera feminizma, već pre neka vrsta kulturnog barometra.
Bekdel test, dakle, može da bude početak razgovora o reprezentaciji žena, ali teško da može biti i njegov kraj.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
