Čuvar Zlatnog runa

Potpukovnik Kroušej potpisao se, jula 1916, ispod rutinskog saučešća:

Veoma mi je žao što vam ovim pismom javljam da je vaš sin viteški podlegao ranama. To je veliki gubitak. Pogođen je granatom i teško ranjen, verujem da je preminuo dok su ga prebacivali u bazu. Nije trpeo bolove, zahvaljujući pažnji naših doktora. Živimo teška vremena i naši gubici su veliki. Budite sigurni da imate naše saučešće zbog vašeg i našeg gubitka viteškog vojnika. Molim vas da mi javite ako mogu da vam još nešto kažem ili učinim za vas.

I pre i posle toga, sve do druge smrti – početkom decembra 1985. u Deji, Majorka – Grejvs je sebe smatrao pesnikom, sa ozbiljno velikim P.

BELA BOGINJA: Ostatak sveta smatra ga, međutim, piscem. Najmanje nekoliko generacija čitalaca verovatno ne bi bilo sigurno u odgovoru na pitanje da li je Robert Grejvs samo zapisao/kompilirao/sredio/prepričao ili je prethodno – stvorio sve grčke mitove. Knjigu s tim naslovom, svakako jeste. Ona već decenijama uživa zasluženu slavu „priručnika“ mitologije iz kog stalno nastaje evropska kultura, mada je, po belešci pisca, nastala u suprotstavljanju oholosti koja „već dve hiljade godina smatra da mitove treba zaboraviti kao neobičnu i varljivu fantaziju, ljupku zaostavštinu detinjstva grčke inteligencije, čiji je značaj hrišćanska crkva s razlogom umanjivala da bi istakla duhovnu prednost Biblije“. Kao i većina drugih poduhvata – epohalnih ovde valjda nije prejaka reč – Grejvsovi Grčki mitovi i danas izazivaju najneverovatnije posledice.

S jedne strane, njegovo „tumačenje“ grčke mitologije – i jevrejske, jer je napisao jednako značajnu knjigu i na tu temu – trpi najstrašniju kritiku tzv. akademskih krugova i, istovremeno, podstiče slične poduhvate. Za nas ovde nema boljeg primera od Rečnika grčke i rimske mitologije Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović, zaista kapitalnog dela koje je – uprkos bespoštednoj kritici Grejvsa u jednoj fusnoti autorskog predgovora – samo neka vrsta naknadnog, Grejvsovog rukopisa. Čak i da je samo smislio obrazac po kom se najpre nekim redom prikazuju verzije i izvori jednog mita, a posle nude manje ili više učena njegova tumačenja, bila bi to zasluga vredna pažnje.

Ovako, Grejvs je „pao“ na prokaženim pričama o „matrijarhatu“, neolitskoj ekumeni nastanjenoj ljudima manje-više nezainteresovanim za vođenje globalnih ratova pa, najzad, i na sopstvenoj „fantaziji“ da je Bog – žensko. I da je Bela boginja, pod kojim god je imenom znali ili prizivali – kao Devicu, Majku ili Staricu – ono isto što je stvorilo, održava i, istovremeno dakako, uništava život. Uzgred, ozbiljni naučnici još ne uspevaju da argumentovano sruše tu mitsku tvorevinu; čak se i jedan tako trezven i hladnokrvan liberal kakav je bio Karl Poper slomio nad činjenicom da je Mesec u najstarijem filozofskom jeziku, grčkom dakle – žensko. Pa da se, prema tome, filozofske metafore mogu čitati kao „muške“ (Mesec), ali su ih onovremenici čitali kao „ženske“ (Luna, Selena).

Na sasvim drugoj strani je ovo, sadašnje globalno selo, a u njemu i banalna činjenica da pristalice „neopaganstva“, na primer – od pokreta za obnovu druidizma, preko „belih magova“ i veštica, do obnovitelja mnogoboštva – Grejvsa smatraju jednim od svojih „otaca“ (a ne majki, što bi bilo prikladnije).

KOLATERALNA ŠTETA: Slavni Grčki mitovi nisu bili prvi prevod nekog od Grejvsovih dela na srpskohrvatski. To je, valjda, Zlatno runo, objavljeno u Prosvetinoj Biblioteci velikih romana, 1957. godine. Izdavač i prevodioci (Borivoje Nedić i Živojin Simić) uspeli su da od tog romana naprave mamac na koji se verovatno odmah, ali u obliku teksta autorske „reinterpretacije“ (Zlatno runo, knjiga VII) tek mnogo, mnogo kasnije primio Borislav Pekić. Ima nešto čudno – ili magijsko, kako god – u tome što se Pekićeva saga o Njegovanima zove Zlatno runo, ali još više u tome što je poslednja knjiga Pekićev – meni se čini, neopoziv – obračun s njegovom ličnom opsesijom, a to je reč koja se hladno može čitati/osećati kao mit. Uzgred, završnu belešku o svom Zlatnom runu Pekić potpisuje u Londonu, istog onog decembra 1985. u kom Grejvs umire.

Zanemarujući antologije, od „čiste“ poezije kod nas je objavljen samo jedan izbor Grejvsovih pesama, Uputstva orfičkom iskušeniku (Ulaznica, Zrenjanin 1975). Dostojanstvena uzdržanost ljudi koji su na tome radili danas, trideset godina kasnije, govori u prilog širini opšte kulture ove (možda bi bilo tačnije, one) zemlje: izbor i prevod Raše Livade i Davida Albaharija, likovni uvod i oprema Bogdana Kršića, urednik Radivoj Šajtinac. Bedan tiraž Uputstava (samo 1500 primeraka) nije doprineo Grejvsovoj popularnosti u Srba, već je – možda – bio kolateralna šteta televizijske serije Ja, Klaudije, car i bog, napravljene na osnovu Grejvsovih romana Ja, Klaudije (1934) i Klaudije, Bog (1943), serije čiju popularnost sada ne uspevaju da nadmaše ni najslinavije sapunice, a iz onog vremena mogla se meriti samo s Kuda idu divlje svinje. Repriziraju se tu i tamo, pa pogledajte.

Spisak naslova onog što je Grejvs napisao od 1914. pa do svoje (druge i poslednje) smrti 1985. zauzeo bi veći deo ovog „Vremena“; odabrane bibliografije vrte se oko brojke od 140 naslova. Samo „istorijskih romana“ ima više od jednog tuceta. Ovih dana u knjižarama se pojavio prevod romana Homerova kći (Alnari/Akia M. Princ, Beograd 2005), zanimljiv na koji god ga način čitali – pa čitajte, ne samo zato što se tu na neodoljiv način pokazuje kako jedna provincijska porodična/devojačka priča može da proizvede „odiseju“, sa sve najslađim hepiendom.

PRIJATELJI I PRIKLJUČENIJA: Na isti način – ili sasvim drukčiji – može se (ponovo) gledati film Lorens od Arabije. To nije samo priča o pobuni Arapa s početka XX veka, ni priča o srednjoazijskoj zabiti koja je u tom trenutku zapala u oko velikih sila, ni romantična priča o plavookom britanskom oficiru-pustolovu-pederu i zauzimanju Akabe, ni o pustinji i beskrajnom lavirintu… I jeste o svemu tome i, istovremeno, o još važnih stvari. Nešto manje je poznato da je čuveni film snimljen na osnovu Grejvsove biografije Lorens i Arapi (1927, godinu dana pošto je Tomas Edvard Lorens objavio svoju knjigu Sedam stubova mudrosti), a da su autor i njegov junak – bili prijatelji. Pripremajući se za snimanje, reditelj Lorensa od Arabije Dejvid Lin upoznao je Grejvsa; kasnije će reći da je to „jedan od najzanimljivijih ljudi koje sam sreo“, ekscentrik „koji je veoma dobro poznavao Lorensa, što je koristio da se smeje na njegov račun. Ispričao mi je svakojake veoma upotrebljive stvari, ali kao da je bio ponešto maliciozan.“

Robert fon Ranke Grejvs rođen je u Vimbldonu, u leto 1895. Otac mu je bio školski inspektor a majka, Amelija fon Ranke Grejvs, unuka nemačkog istoričara Leopolda fon Rankea. Vaspitavan je u čvrstoj veri viktorijanskog srednjeg staleža – bog, kruna i zemlja – dok Prvi svetski rat nije sve to razbucao, ne manje nego pogled na civile koji o njegovoj brutalnosti i gluposti nisu znali ništa. Kasnije će to iskustvo gubljenja iluzija ukoričiti u Zbogom svemu tome (1929), autobiografiji koju ozbiljni ljudi danas ocenjuju kao jednu od najboljih autobiografija prošlog, dvadesetog veka. Zbogom je bilo i doslovno; te godine preselio se u selo Deja na Majorki, koje će napustiti samo u vreme Španskog građanskog i Drugog svetskog rata. Poslednju ekskurziju u „normalan“ život imaće kao profesor pesništva na Oksfordu – na kom je studije prekinuo da ode u rat 1914, sprdajući se da ide ispraćen ne samo kao Nemac, nego kao nemački Jevrejin – od 1961. do 1966. godine.

Za razliku od njegovog potonjeg junaka, imperatora Klaudija, Grejvs je sopstveno izmicanje od usvojenih vrednosti zapadne kulture bolje iskoristio – pronalazeći skrivene i izazovnije vrednosti na kojima ona počiva. Počinje da istražuje korene zapadne religije i mitologije. Iz tog istraživanja kasnije će nastati i roman Kralj Isus (1946), Grejvsov pokušaj da rekonstruiše ne samo vreme i okolnosti u kojima se Sin božji i hrišćanstvo pojavljuju već i „prirodu izvornih hrišćanskih vrednosti bez dodataka i kulturnih predrasuda njegovog dvomilenijumskog istorijskog razvoja“.

PESNIK: Držao se stava da pesnici brane svet od „prodora mehaničke, bezosećajne, neljudske, apstraktne racionalnosti“ a da su im u toj stvari prirodni saveznici – žene. To može biti „shvatljivo“ savezništvo iz perspektive odricanja u Zbogom svemu tome. To jest, iz Grejvsovog iskustva da je u engleskim osnovnim školama s početka XX veka ljubav neizbežno bila homoseksualna. „Na drugi pol gledalo se s visoka i posmatran je kao nešto opsceno. Mnogi dečaci nikada se nisu oporavili od te perverzije. Na svakog ‘rođenog homoseksualca’ sistem javnih škola prozvodio je najmanje deset pseudohomoseksualaca; a devet od njih bili su časni i osetljivi kao ja.“ U onom što predstavlja Grejvsovo delo danas pronalaze uticaj Frejzera, Bahofena, Harisonove i Marej… – sve likova koji su, koliko god hvaljeni ili osporavani bili, nezaobilazni. Povodom Grčkih mitova (1955) Džozef Kembel napisaće da oni, kome god Grejvs da je dužan, počivaju na veri da je mitologija sublimacija ideje o majčinstvu.

Bela boginja, obiman i na svaki način komplikovan rezultat jednog somnambulno lucidnog istraživanja osnova pesništva, objavljena je 1948. Sveopštu Majku pesnici imaju u obliku – tačnije, oni su u posedu, imaju ih – Muze. Ljubav je jedina tema pesništva u kom „nema novca kao što, takođe, nema poezije u novcu“. Ili, na istu temu: „Biti pesnik je uslov a ne poziv“. Bela boginja je ovde objavljena u saradnji izdavača Dosije i Službeni list SCG – opet jedan unikat s kojim Grejvs ne mora da ima veze – 2004. Ta „istorijska gramatika pesničkog mita“ je i „pustolovni detektivski poduhvat u istoriju, strmoglava potera po šumama polovine svetskih mitologija, uvod pesnika u pesništvo, kritika zapadne civilizacije, polemika o odnosu muškarca i žene i (što i nije najmanje važno), skrivena autobiografija“. I, svejedno da li je ironično rečeno, prava pesma je prizivanje Bele boginje, Muze ili Majke svega, prastarog užasa i očišćenja… Posao poezije je versko prizivanje rođenja, stvaranja i smrti, proleća, jeseni i zime, mlade, pune i crne mesečine, uvek i svakako trojne boginje.

Ili, isto a drukčije, upozorenje ljudima da o(p)stanu u skladu sa živim svetom u kom su rođeni.

Voleo je mnoštvo žena, na svaki način. Valjda su i one njega.

Njegov literarno-čitalački ukus možda se može opisati kao bizaran; na listi se nalaze Frost, Rensom i Kamings, ali i Eliot i Dilan Tomas, Jejts, Ezra P. i Oden. Potonji je rekao da je Robert fon R. Grejvs najveći živi engleski pesnik.

Posle je umro.

Robert fon Ranke Grejvs, rođen 24. jula 1885. u Londonu, umro 7. decembra 1985. na Majorki. Mešanac Iraca, Nemaca, Škota i Danaca, poreklom iz gornje srednje malograđanske klase. Irsko-nemački Jevrejin. Majstor engleskog jezika.