„Marbelja – to sam ja“

Od stalnog dopisnika „Vremena“

Zeleno svetlo u „saveznom“ parlamentu za Statut Katalonije (o kom će se Katalonci izjasniti na referendumu zakazanom za 18. jun, i verovatno ga prihvatiti, uprkos neslaganju Republikanske levice i Narodne partije), usvajanje novog zakona o obrazovanju posle gotovo dvogodišnje debate i opet uz glas protiv opozicione Narodne partije, ili ostavka Hosea Bona, ministra vojnog, koja je dovela do prve rekonstrukcije Sapaterove vlade, ipak ovih dana nisu glavne teme u Španiji. Ostale su u senci velike korupcionaške afere koja je svojim dimenzijama i drskošću aktera najpre zbunila, a potom ogorčila celu zemlju. Policija je u Marbelji i još nekoliko gradova, posle petomesečne istrage vođene pod šifrom „Operacija Malaja“, uhapsila (zasad) 23 osobe, a dimenzije pljačke procenila na 2,4 milijarde evra, sa dobrim izgledima da, kada se klupko koje se zaplitalo poslednjih 15 godina rasplete do kraja, ta cifra bude debelo premašena.

Marbelja je glavno letovalište na poznatoj Obali sunca. Krajem osamdesetih godina prošlog veka bila je leglo sitnih kriminalaca, prostitutki, narkomana… Normalni ljudi su prodavali svoje stanove i bežali iz grada. Situaciju je iskoristio šešeljevski retoričan i isto tako agresivan Hesus Hil, biznismen iz Madrida, koji je u maju 1991. dobio lokalne izbore na čelu sopstvene partije GIL (Grupo Independiente Liberal) što je bila igra reči sa njegovim prezimenom koje se piše Gil a čita Hil… U stilu najuspešnijih populističkih vođa za kratko vreme umio je grad, dao mu spoljni sjaj, vratio čistoću i bezbednost na ulice, čime je „zamazao oči“ građanima koji su ga birali još dva, puta tako da je ostao na čelu gradske uprave, do 24. aprila 2002, ali njegov glavni interes nisu bili lokalni stanovnici, već strani kapital, bez obzira na poreklo. Marbelja je ubrzo došla na glas kao obećana zemlja za sve nove i stare bogataše i tzv. džet-set društvo, kome je izvesno vreme, sa vrlo zapaženom ulogom, pripadao i Beograđanin Boban Bob Petrović, nekadašnji vokalni solista jedne beogradske pop grupe, ali i mnogi drugi sa ovih prostora, koje nazivamo kontroverznim biznismenima. Glavni biznis bila je trgovina zemljištem i davanje građevinskih dozvola. U Marbelji i okolini gradilo se i pet puta više i brže nego u drugim delovima Španije, „papirologija“ je bila mnogo jednostavnija zahvaljujući „fleksibilnosti“ Hila i njegove ekipe, a rezultat je oko 30.000 nelegalno izgrađenih zgrada, stanova i kuća… Procenjuje se da bi velika većina, nekih 25.000, naknadno moglo biti legalizovano, ali šta sa onih 5000. Hesus Hil je otišao sa ovog sveta (infarkt) pre nekoliko godina sa gomilom otvorenih sudskih procesa, ali nijedan nije bio izveden do kraja. Uostalom, kao ni neke prijave za nelegalnu gradnju. Od onih malobrojnih podnetih, jedna se po sudovima povlači od 1995. i još nije postala izvršna… Sporost sudova, uz nedostatak političke volje da se uđe u suštinu problema za koji se znalo da postoji, doveli su do zloupotreba neviđenih razmera.

I ŠEF POLICIJE: Obični Španci ostali su zapanjeni pred onim što su ljudi iz izvršne vlasti opljačkali. Policijski snimci raskošnih vila i zaplenjenih luksuznih predmeta morali su da iziritiraju svakog poštenog čoveka. Iako je, po funkciji, među uhapšenima najvažnija gradonačelnica Marisol Jague, najvažniji čovek u celoj aferi je Huan Antonio Roka, zvanično savetnik za urbanizam. Pre 15 godina došao je u Marbelju iz rodne Mursije u potrazi za poslom, a do pre neki dan bio je najmoćniji čovek u gradu. Kažu da je na primedbe tipa „šta će reći u opštini“ mirno, lujevski odgovarao: „Opština, to sam ja“. Njegov uspon počeo je posle poznanstva sa Hesusom Hilom. Nema mnogo detalja o tome kako su se zbližili, ali za dve srodne duše po više osnova to nije bilo teško. Hil je angažovao Roku za rad u takozvanom Finansijskom klubu, firmi iz koje su nikle sve druge kojima je Hil godinama vladao Marbeljom. Roka je od Hila naučio da bude „fleksibilan“ u sklapanju velikih poslova, a izgleda da ga je kopirao i u načinu rada. Policija je utvrdila da Roka ima, ili kontroliše, čak 120 firmi preko kojih je obavljao svoje poslove i enormno se bogatio. Iz istrage je procurio detalj da je imao čak devet mobilnih telefona čije je brojeve često menjao u nastojanju da izbegne prisluškivanje. U svojoj kancelariji imao je najmodernije uređaje za ometanje eventualnog tajnog snimanja razgovora, imao je sopstveno obezbeđenje u kome su radili aktivni članovi lokalne policije. Među osumnjičenima se našao i šef policije u Marbelji Rafael del Pozo, koji je posle višečasovnog saslušanja pušten da se brani sa slobode uz kauciju od 20.000 evra. Zanimljivo je da nikada nije potpisao nijedan dokument koji bi ga kasnije kompromitovao, ali je u 99 odsto slučajeva ispunjavao ono što je usmeno obećavao. Vešto je manipulisao opštinskim odbornicima i uvek uspevao da istera ono što je zamislio. A sastav je bio takav da mu to i nije bilo teško: čak 17 od 27 odbornika bilo je pod nekom istragom zbog zloupotrebe položaja. Ništa slično u modernoj istoriji Španije nikada nije zabeleženo. Od 1991, osam odbornika je osuđeno zbog malverzacija, a 27 umešano u više od 30 teških krivičnih dela, uglavnom vezanih za korupciju u oblasti građevinarstva. Izgleda da je profesija – odbornik, u Marbelji bila prilično „kvarljive prirode“, još od početka „ere Hil“.

RIZNICA: Među zaplenjenim stvarima posle pretresa u gradskoj skupštini, u vilama glavnih učesnika „pljačke bez granica“, našlo se 275 umetničkih dela od kojih su neka platna vredna desetine miliona evra, 16 sefova, 24 tipa oružja, neke ogromne muzejske vrednosti, u ergeli Roke nađena su 103 trkačka konja od kojih svaki vredi najmanje pola miliona evra, više najluksuznijih automobila, jedan helikopter, oko 4,5 kilograma nakita sa nekim veoma vrednim primercima dragog kamenja… Rokina vila bila je kao sa Beverli hilsa. Iz nje je upravljao svojim carstvom koje nije bilo ograničeno samo na Marbelju i okolinu. Otkriveno je da je u Madridu kupio dve palate izgrađene još u XIX veku, jedan hotel u El Rosiju, dve zgrade u rodnoj Mursiji, jedan zamak sa 400 hektara zemlje, farmu sa 100 bikova.

Afera je, iako u suštini lokalnog karaktera i van permanentnog sukoba na liniji PP–PSOE, odnosno opozicije i vlade, izazvala ogromnu pažnju, jer taj nivo korupcije i bezobzirna grabež ostavlja ružnu sliku o političarima i vlasti uopšte. Zato su PP i PSOE složni u oceni i osudi događaja, ali se ne slažu oko načina rešavanja krize. PP traži hitne izbore, PSOE je, uz podršku vlade Andaluzije, izabrao opciju prinudne uprave do redovnih izbora iduće godine. Savet ministara je predložio, Senat usvojio, a Vlada realizovala raspuštanje parlamenta u Malavi, što se desilo prvi put u istoriji parlamentarizma zemlje, ali mera je zaista bila neophodna i nije se čuo nijedan jedini prigovor. U samom gradu vlada mala pometnja, vlasnici vila i stanova, među kojima je i mnogo naših ljudi, uglavnom sportista i sportskih trenera,pomalo su se zabrinuli, jer nisu baš sigurnu da li su do svojih nekretnina došli na sasvim legalan način, iako su oni, naravno, mislili da tu ne može biti nikakvih problema, jer je sa druge strane „bila država“, ali izgleda da je u mnogim slučajevima ovde važila deviza: „Država, to sam ja.“