I kao što Muta, posvećeni ljubitelj supsaharskih ritmova i visokih nubijskih anđela dugih vratova, nikada nije bio u Africi, Joca Del Arno Matić na Jamajci, do skora ni Aca Seltik u Irskoj, kao ni Cune Gojković u Meksiku, tako ni ja, nesrećnik, nisam još uvek bio u Americi.
A ta moja Amerika vam je ona mešavina mangupa i avanturista, religioznih fanatika, uboge irske sirotinje, Nemaca, Holanđana, Indijanaca i ko zna koga još, koja nipošto nije želela da joj kraljevi, pape, markizi i kojekakve upišanice princeze određuju sudbinu, pa su digli čitavu revoluciju da bi stekli pravo da sami sebi izaberu ko će da ih maltretira i globi. I tako i bi. Dobili su neke super ljude da ih vode, a uz njih i svoj fer šer budaletina i manijaka koji su velika sranja napravili. Ali ta im je sloboda donela i još mnogo više onih koji su se protiv pomenutih budaletina krvavo borili i svakom svojom sitnom pobedom širili po malčice za sebe i za sve nas taj metafizički zabran u kome pristojan svet može živeti. I te su vam borbe bile oni ludo hrabri marševi doktora Kinga i moćni prkos Kasijusa Kleja i nebeska poezija Roberta Zimermana, Bernstin i Vudvord i ceo „Vašington post“ kada su onom bolesniku Niksonu nanu naninu i Harvi Milk i Marija Galager neki dan, da bi sprečila da u vrhovni sud pošalju psihopatu i silovatelja, pričvrljila onog senatora u liftu, naredila mu da ne jede mnogo lajne, pa stisla petlju i njemu i celom svetu i svojoj šokiranoj majci pored TV-a prvi put priznala da je i sama žrtva nasilja. I ovaj ode i stvarno glasa protiv i tako bar na kratko odlože izbor degenerika. E, pa, Perikle i Džeferson su na to mislili, baš su na Mariju Galager, svršenu studentkinju Univerziteta Nortistern iz Ardslija, Njujork, mislili kada su izmislili tu strašnu demokratiju, grozomornu tlačiteljku, kojoj se ima stati kaljavom cokulom zavrat i okrenuti se svim blagodetima državnog socijalizma, tu demokratiju u kojoj makar jednom u milion slučajeva, makar na trenutak, pojedinac ličnom žrtvom i snagom argumenata može menjati stvari. Bez te demokratije ne može ni jednom, ni za trenutak.
Amerika su i poremećeni zlikovci koji su skoro istrebili bafala i satrli plemena iz beskonačnih treperećih prerija, mitskih imena Iana, Vala Vala, Ute, Šasta, Hjuron, Povhatan, Pajute, Meskvaki, Dalauer, Gošute, Čumaš, Čipeva, Arapajo. Amerika su i Ludi Konj i Bik koji Sedi, koji su onog naduvenog magarca Kastera tako isprašili da čak ni povjesna priča Broja Jedan o tom događaju nije preterana.
Moja Amerika su ti slobodni dunđeri, Džeferson i ekipa, koji su nekako mislili da je njima baš gotivno da budu takvi, slobodni, pa i srećni, što da ne, ali da nemaju ništa protiv da i drugi ljudi mogu da sami vide šta će sa svojim životom, pa su tu uvrnutu ideju u delo sproveli i guščijim perom na pergament stavili – Samo po sebi je jasno da su svi ljudi rođeni jednaki i da su obdareni neotuđivim pravima među kojima su Život, Sloboda i potraga za Srećom. Ako ikada ijedan oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je ljudi da je promene ili ukinu. Osim Dučićevih besmrtnih stihova, ovo su najlepše reči koje je ikada i jedan političar stavio na papir, ali Dučić nije bio pravi političar, pa se to ne računa. I tako, još od doba Komandanta Marka i kompanjona mu Žalosne Sove, zahvaljujući mudrim glavama, ljudi imaju zakonom zagarantovano pravo da po volji tragaju za tom sitnom, plavookom i lakonogom snajčicom Srećom.
Moja Amerika vam je i taj malo iščukani kadilak koji me čeka na nekom parkingu u Njujorku da mi ga zavalja zalizani prodavac u dvorednom odelu za razumnih 2999, nije prešao ni dvesta hiljada, gospodine i ne pušta mu ulje na kardanu, keve mi moje Đulije i njenog mi oso buka, da nas odveze prvo do Čikaga, Ilinoj, na surovi džez ljute papričice u Green Mill Cocktail Lounge, pa kod Badija Gaja u njegov Legends na debelu porciju bluza i onda tako site i presite dalje niz taj najvažniji drum broj šeset šest, sve ostavljajući masni trag iz kardana za sobom, dijagonalno dole do drugog okeana da u njemu brčnemo nožice, dok sa radija u kolima Nil Jang i njegovi Ludi konji zaurlavaju da što šta u toj mojoj Americi i na celom ovom belom svetu kurcu ne valja, ali da mi ima da stisnemo petlju i da keep on rockin’ in the free world, pa kako nam bude.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve