Zločini iz mržnje – mržnja iz zločina

Nekoliko incidenata koji su se u skorije vreme dogodili u Hrvatskoj u vezi sa napadima uperenim protiv pripadnika manjinske srpske zajednice u toj državi izazvali su polemike na temu da li su učinjeni iz mržnje zbog nacionalne pripadnosti žrtava. Žrtve i svedoci incidenata dali su jasne naznake da je reč o zločinima sa motivom mržnje. Predstavnici Srba iz Hrvatske osuđuju napade i kvalifikuju ih kao zločine iz mržnje. Nadležna tužiteljka se oglasila i rekla da će, ukoliko se pronađu elementi zločina iz mržnje, oni biti uzeti u obzir i da će poslužiti kao otežavajuća okolnost. Premijer Plenković je okarakterisao napade kao „jedan čin s predumišljajem“, dok predsednica Hrvatske nije želela da komentariše napade dok ne dobije „detaljno policijsko izvješće“. Kada ih je, pretpostavljamo, dobila, rekla je „da ne može svaki incident koji se dogodi između hrvatskih građana raznih nacionalnosti kvalifikovati a priori kao etnički incident, odnosno etnički motivisano nasilje“. Predsednica Grabar Kitarović je, takođe, osudila činjenicu da političari komentarišu i „etiketiraju“ incidente.

Pravnici bi rekli da je svako mešanje izvršne vlasti u nadležnost sudske – nedozvoljeno. Međutim, šta izvršna vlast može da učini da se preduprede diskriminacija i zločini iz mržnje, i poboljša položaj manjinskih grupa? Izvršna vlast treba da obezbedi kvalitetno obrazovanje dece i mladih, zatim može da organizuje kampanje i da radi na prevenciji zločina, policija mora da vrši istragu na najprofesionalniji način, a oni najviši državni činioci, mogu da smognu snage i priznaju zločine iz prošlosti. Jednostavnije rečeno, može se stvoriti zdravo društvo i uspostaviti demokratija i vladavina prava. To bi bio pristojan standard, da ne kažemo minimalni standard.

Nešto ranije dogodio se napad na vaterpoliste Crvene zvezde na splitskoj rivi. Skoriji incidenti učinjeni su u periodu kada su fudbaleri Zvezde postigli uspeh u utakmici protiv tima Young boys. Ne treba zaboraviti da su na samom početku krvavog raspada bivše SFRJ tenzije između navijača najjačih jugoslovenskih fudbalskih klubova Dinamo, Crvena zvezda i drugih klubova dostizale kulminaciju u agresivnim sukobima navijača. Takođe, nije tako davno bilo kada su sa tribina uzvikivane parole poput one: „Nož, žica, Srebrenica“. Obračunavanje navijača, performansi u vidu paradiranja tenkom i traktorom jedan su od vidova uznemiravanja javnosti i nepotrebne viktimizacije žrtava. Nisu li to pozivi na mržnju, na činjenje krivičnih dela motivisanih mržnjom? Poklici rušilačkih i retrogradnih grupa koje propagiraju mržnju i netoleranciju, svakako, moraju biti sankcionisani, a žrtve zaštićene i obezbeđeno im obeštećenje.

VRATA PAKLA

Na prostorima bivše Jugoslavije postoji još jedna karakteristika vezana za zločine iz mržnje. To je jasno izražena veza između zločina iz mržnje i ratnih zločina. Brojni zločini iz mržnje činjeni su i dalje se čine usled neprocesuiranja ratnih zločina i nekažnjavanja ratnih zločinaca. To je ostavilo za sobom duboke posledice kako na žrtve tako i na društva novonastalih država u kojima su se vodili krvavi sukobi prilikom raspada SFRJ. Zločinci su ostali nekažnjeni, pa je i mržnja ostala kao zavet rata. Ali, mržnja se nije održala „samo“ prema pripadnicima druge vere i nacije, ona se proširila i produbila i prema drugim grupama ljudi (seksualne manjine, stranci i dr.). Zato ostaje kao započet a nedovršen zadatak vlastima država regiona da postupaju po sopstvenom zakonodavstvu u duhu vladavine prava, i da na taj način pokažu kako poštuju međunarodne ugovore kojima se štite ljudska prava, a na koje su se same obavezale. Analiza procesuiranja ratnih zločina pred nacionalnim sudovima i upoznavanje javnosti sa tim ostali su gotovo bez pomaka. To utire siguran put mnogim retrogradnim grupama koje koriste svaki povod, pa čak i sportske i zabavne manifestacije, da otvore vrata pakla iz devedesetih, makar na trenutak.

Kao žrtve zločina iz mržnje pojavljuju se uglavnom pripadnici manjinskih grupa: verske, nacionalne, seksualne i druge manjine. Među žrtvama se nalaze i deca, a zločini iz mržnje se čine na javnim mestima i u okviru porodice. Upravo to ukazuje na sveprisutnost zločina motivisanih mržnjom zbog neke karakteristike žrtve. Zato je neophodna opšta osuda i sankcionisanje vinovnika ovih dela. Stoga, retribucija i prevencija moraju biti dva paralelna koloseka koji će doprineti smanjenju broja zločina iz mržnje, tako što će zločini biti procesuirani, vinovnici kažnjeni, žrtve obeštećene i zaštićene od dodatne viktimizacije, a društvo, koje je takođe pogođeno zločinima iz mržnje, oslobođeno ovih (ne)dela.

U Hrvatskoj je u Kaznenom zakoniku od 2011. godine zločin iz mržnje definisan i propisan kao otežavajuća okolnost. Protokolom o postupanju u slučajevima zločina iz mržnje od 2011. godine propisane su dužnosti državnih organa u pogledu zločina iz mržnje, kao i saradnja među državnim organima.

U pogledu prakse u domenu zločina iz mržnje od velikog značaja je presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Škorjanec protiv Hrvatske od 28. marta 2017. godine. Žrtve su napadnute i verbalno i fizički. Sud u Strazburu je našao da je Hrvatska povredila član 3 (zabrana mučenja), a u vezi sa članom 14 (zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima, i da je zločin učinjen iz rasno motivisanih razloga (žrtva je bila blisko povezana sa osobom romske nacionalnosti).

U zakonodavstvu Srbije, zločin iz mržnje uveden je kroz član 54a Krivičnog zakonika, kao posebna okolnost za odmeravanje kazne za krivično delo učinjeno iz mržnje i smešten je u Opštem delu KZ, a ne kao otežavajuća okolnost u konkretnim krivičnim delima iz Posebnog dela KZ.

Zakonodavna intervencija je učinjena naporima civilnog sektora, odnosno inicijativom Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) i Gej strejt alijanse, od februara 2012. godine, kada je Narodna skupština Republike Srbije decembra iste godine usvojila Zakon o izmenama i dopunama KZ.

U dosadašnjoj praksi samo je u jednom slučaju presuđeno po članu 54a, i to presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu, od 17. oktobra 2018. godine, o čemu su izvestile organizacije Beogradski centar za ljudska prava, „Da se zna“ i YUCOM. Nasilnik je osuđen presudom na osnovu člana 194, stav 1 KZ (nasilje u porodici), a primenom člana 54a KZ, gde je motiv mržnje uzet kao otežavajuća okolnost. Ova presuda bi trebalo da bude prvi korak u građenju sudske prakse, ali i važan signal svim involviranim organima u istragu, kako bi se blagovremeno i ispravno utvrdio motiv mržnje prilikom izvršenja krivičnog dela.

U Bosni i Hercegovini, u oba entiteta, u godinama iza nas zabeležen je veliki broj zločina iz mržnje. Prema statistikama ODIHR, čak nekoliko stotina godišnje. ODIHR je Ured za demokratske institucije i ljudska prava i predstavlja najvažniju instituciju ljudske dimenzije OEBS-a. Jedan deo njih je i procesuiran a zločinci kažnjeni. Prema statistikama ODIHR, policija je u Hrvatskoj 2015. godine zabeležila 24, 2016. godine 35, a u 2017. godini 25 zločina iz mržnje. U 2017. godini 12 presuda za zločine iz mržnje postalo je pravnosnažno. U Srbiji je situacija nešto drugačija. Naime, policija je u 2015. godini zabeležila 79, u 2016. devet, a u 2017. godini svega pet. Od početka primene člana 54a KZ, izrečena je samo jedna osuđujuća presuda. Situacija i sa drugim državama regiona, a bivšim članicama SFRJ, nije mnogo bolja, pa se može steći utisak o tome da je reč o stabilnim društvima sa vrlo malim brojem zločina učinjenih sa motivom mržnje. Međutim, ako se pogleda statistika drugih država, a posebno onih najrazvijenijih u kojima se kultura ljudskih prava baštini i čuva duži period, zaključak se menja. Tako je u Ujedinjenom Kraljevstvu u 2017. godini policija zabeležila 95.552 zločina iz mržnje, od kojih je 14.535 procesuirano, a doneto 11.987 osuđujućih presuda. I zaista, čovek bi pomislio da sa Ujedinjenim Kraljevstvom nešto nije u redu, odnosno, da je to nebezbedna država, a društvo poročno. Međutim, ispravniji je zaključak da tamo postoje izgrađeni mehanizmi za procesuiranje, a državni organi obavljaju svoj posao na zavidnom nivou.

ŠTA ČINITI

Kako bi onda trebalo da izgleda reakcija vlasti novonastalih država bivše Jugoslavije na pojavu zločina iz mržnje? Svakako da ne bi trebalo da bude prisutna ignorancija i odbijanje da se zločini iz mržnje nazovu pravim imenom i da se tako i okvalifikuju, a da se prilikom presuda u krivičnim delima učinjenim iz mržnje iskoristi ovaj pravni institut predviđen krivičnim zakonodavstvom, a vinovnici da budu propisno kažnjeni. Ne bi sudovi bivših jugoslovenskih republika bili usamljeni kada bi ovako postupali. Potrebno je samo da se osvrnu na uporedno pravo i praksu država koje baštine institut zločina iz mržnje. Oruđe u rukama su pravni instrumenti međunarodnog prava, međunarodni standardi u ovoj oblasti, kao i unutrašnji pravni propisi.

Da li državne vlasti mogu i smeju da „razmišljaju“ o procesuiranju zločina iz mržnje, vodeći računa o predstojećim izborima i trenutnim i potencijalnim koalicijama? Mogu li zločini iz mržnje ostajati nekažnjeni, a žrtve nezadovoljene kako bi se podilazilo delu biračkog tela? Da li je objavljivanje i stavljanje u diskurs zločina iz mržnje samo poen u predizbornoj kampanji? Nije i ne sme da bude. Hrvatska, Srbija i BiH su obavezane međunarodnim pravom na poštovanje ljudskih prava (sistemi UN, Saveta Evrope, OEBS-a), a Hrvatska i pravom EU.

Međutim, ako policija, tužilaštvo i sud ne reaguju valjano i blagovremeno, onda se može postaviti pitanje spremnosti države da se obračuna sa učiniocima krivičnih dela i tako dovede u pitanje efikasnost krivičnog zakonodavstva i celokupnog pravnog sistema. Iz nespremnosti da se razračuna sa vinovnicima zločina, počevši od ratnih zločina, pa i svih drugih potaknutih mržnjom, stvara se plodno tle za dalje zločine i destabilizaciju regiona. Onemogućava se postizanje pomirenja, stvaranje modernog društva i uključivanje u evropske i svetske tokove.