Zločin iz mržnje – (ne)dovršena priča

U subotu veče, u centru Beograda ispred picerije u blizini centralnog gradskog trga, došlo je do incidenta u kojem je verbalno i fizički napadnut muškarac. Na njega su nasrnula dva mladića zbog, kako se ispostavilo, njegove pretpostavljene homoseksualne orijentacije. Naime, u redu za kupovinu pice, samo zbog toga što je pomenuti čovek nosio ljubičastu torbu u kojoj nosi stvari svog kućnog ljubimca, a koja je napadačima izgledala kao znak da je reč o homoseksualcu, krenuli su sa uvredama i fizičkim obračunom sa njim. Supruga napadnutog čoveka je morala napadačima da „dokazuje“ da je žrtva napada heteroseksualne orijentacije, pokazujući burmu kao dokaz da su venčani… Policija i hitna pomoć su vrlo brzo reagovale. Učinioci krivičnih dela su pronađeni i privedeni su nadležnom tužilaštvu. Nadležno tužilaštvo je takođe reagovalo u rekordnom roku.

U vezi sa krivičnim delima sa pobudom mržnje učinjenim ovom prilikom, nadležno tužilaštvo postiglo je sporazum o priznanju krivičnog dela sa vinovnicima krivičnih dela teška telesna povreda (član 121 Krivičnog zakonika) i nasilničko ponašanje (član 344 Krivičnog zakonika). Sporazum je potvrdio nadležni sud, pa je tako prvom napadaču (za izvršena krivična dela u sticaju – nasilničko ponašanje i nanošenje teške telesne povrede) izrečena uslovna osuda kojom je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine sa proverom u roku od tri godine. Drugi napadač, zbog izvršenja krivičnog dela nasilničkog ponašanja, osuđen je na uslovnu osudu kojom je utvrđena kazna zatvora u trajanju od osam meseci sa rokom provere od dve godine.

Imajući u vidu da je krajem prošle godine doneta prva pravosnažna sudska presuda kojom je utvrđeno da je krivično delo iz člana 194, stav 1 KZ – nasilje u porodici, učinjeno sa motivom mržnje prema pripadniku LGBT populacije, moglo bi se pomisliti da je na ovaj način država Srbija počela savesnu primenu instituta odmeravanja kazne za dela učinjena sa motivom mržnje. U toj presudi, vinovnik je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora od jedne godine, uslovno na tri godine i određena mu je mera bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa žrtvama (ta mera mu je određena na jednogodišnji period).

Problem sada ne predstavlja brzina procesuiranja krivičnog dela i učinilaca, već odmeravanje kazne, odnosno pristup sankcionisanju vinovnika. Uzimajući u obzir propisanu kaznu iz člana 194, stav 1 KZ – raspon kazne od tri meseca do tri godine, i propisanu kaznu zatvora za krivično delo teške telesne povrede (član 121 KZ), gde je u stavu jedan (osnovni oblik krivičnog dela) propisana kazna zatvora u rasponu od šest meseci do pet godina, kao i kaznu propisanu za krivično delo nasilničko ponašanje (član 344, stav 1 KZ) – kazna zatvora u trajanju do tri godine, može se postaviti i pitanje adekvatnosti kažnjavanja učinilaca ovih krivičnih dela kada se vrše sa motivom mržnje. Ostaje, dakle, nejasno kako se onda u ovom slučaju može izreći utoliko blaža sankcija u poređenju sa prvim slučajem – prvom presudom za zločin izvršen sa motivom mržnje. Ovde bi se po strani moglo ostaviti i to što je u potonjem slučaju izbegnuto određivanje, na primer, kazne rada u javnom interesu (član 52 KZ), kako bi se napadačima ukazalo da je napadom koji su izvršili napadnuto društvo u širem smislu, imajući u vidu okolnosti slučaja. Krivična dela koja su učinjena prema žrtvi u ovom slučaju, pored toga što je zastrašujuća prema tom, konkretnom pojedincu i ljudima sa kojima je bio te večeri na centralnom gradskom trgu, opasnost jednog takvog (ne)dela je i po celu LGBT populaciju u Srbiji, pa i šire posmatrajući – po celo društvo u Srbiji.

Kakva se poruka šalje potencijalnim učiniocima krivičnih dela u Srbiji, ako se vinovnici ovog napada kažnjavaju uslovnim osudama? Moglo bi se s punim pravom protumačiti kao unapred aboliranje učinilaca predočavajući im blage kazne kao pretnju usuđivanju da nasrnu na sve one koji im se ne sviđaju po ma kom osnovu. Nečija pretpostavljena pripadnost grupi ili pak stvarna pripadnost grupi dovodi nas na nesiguran teren – žrtva može biti svako! A takav teren je čist ako se generalna prevencija izostavi, te se vinovnici krivičnih dela učinjenih iz mržnje (pre)blago kažnjavaju.

Usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, učinjenim krajem 2012. godine, koji je stupio na snagu 1. januara 2013. godine, a kojim je u krivično zakonodavstvo Srbije uveden institut zločina iz mržnje (član 54a KZ), ostavilo je sasvim dovoljno vremena nadležnim organima da počnu na valjan način da procesuiraju krivična dela sa elementom mržnje. Tako je članom 54a KZ, kao posebna okolnost za odmeravanje kazne za krivično delo učinjeno iz mržnje propisana na sledeći način: „Ako je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica, tu okolnost sud će ceniti kao otežavajuću okolnost, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivičnog dela.“ Članom 54a KZ propisano je da se motiv mržnje zbog pripadnosti određenoj društvenoj grupi treba ceniti tako da se učiniocima pripiše mržnja kao otežavajuća okolnost. Imajući to u vidu, i kazna bi trebalo da bude stroža nego što bi inače bila, osim u slučajevima kada je mržnja već propisana kao obeležje nekog krivičnog dela. Stoga, nadležni državni organi ne treba da zanemare „ovlašćenje“ koje im je dato članom 54a, te bi učinioce krivičnih dela učinjenih sa pobudom mržnje trebalo adekvatno i da kažnjavaju.

U pogledu reakcija na zločin iz mržnje, oglasile su se organizacije civilnog društva, poverenica za zaštitu ravnopravnosti i deo medija koji su reagovali tako što su osudili napad učinjen sa motivom mržnje zbog pretpostavljene pripadnosti manjinskoj grupi. Tako su Beogradski centar za ljudska prava, Da se zna, YUCOM i druge organizacije civilnog društva blagovremeno reagovali povodom ovog zločina iz mržnje osuđujući ovakav čin i tražeći od vlasti u Srbiji da kazne učinioce krivičnih dela i učine više da se ubuduće ovakva dela ne dešavaju, a ukoliko se i dese, da učinici što pre otkriju i adekvatno kazne. Takođe, neophodno je da se žrtve adekvatno obeštete. Međutim, zabrinjavajući je izostanak reakcije funkcionera vlasti, od kojih se očekuje da u ovakvim slučajevima, gde se krivična dela čine iz mržnje, osude takva dela. Generalno, izostala je reakcija po ovom pitanju i političkih partija. Osuda državnih funkcionera, kao i reakcija nadležnih državnih organa, trebalo bi da bude praksa i drugim slučajevima, kao što su napadi na Prajd info-centar u Beogradu, koji je u više navrata ove godine bio meta napada huligana.

U jednom ranijem tekstu objavljenom u ovom časopisu početkom septembra ove godine („Vreme“, broj 1496), osvrnuo sam se na genezu zločina iz mržnje na prostorima bivše Jugoslavije. Nije slučajno da je tema aktuelna, imajući u vidu različite vrste „fobija“ koje su karakteristične ne samo za društvo u Srbiji, već i šire – ksenofobija, homofobija i druge. Baš zato, neophodno je da se učini više na planu generalne i specijalne prevencije. Baš zato se ne sme nespretno reagovati kada se nailazi na situacije kakav je ovaj nemili događaj od prošlog vikenda, a posebno imajući u vidu da je reč o „novom“ pravnom institutu u našem krivičnom zakonodavstvu – zločinu iz mržnje. Ako ništa, naša prošlost, koja je obilovala nekažnjenim zločinima, podučila nas je (ili je bar trebalo da nas poduči!) da izostanak reakcije ili preblaga sankcija otvaraju vrata drugim nemilim događajima, pa i najtežim zločinima.