Život u moru straha

„Nećemo Bejrut u našem gradu! Živimo u permanentnoj opasnosti od velike nesreće i lančane reakcije. Odlučni smo da se borimo dok se zapaljivo veštačko đubrivo sa amonijum-nitratom ne izmesti“, kaže Miša Sekulić, 28-godišnji pravnik iz udruženja „Pančevo nije rupa“.

Ovo je četvrta godina od kada se Sekulić, zajedno sa 30-godišnjom aktivistkinjom Teodorom Marković, studentom ekonomije, sa pravnom argumentacijom zalaže da sa sugrađanima žive bez straha od ekološke katastrofe, i da posle decenija velikog zagađenja konačno prodišu. Sa Sanjom Marković, 52-godišnjim geografom, dugogodišnjom savetnicom u Agenciji za zaštitu životne sredine Crne Gore i osnivačem udruženja „Zeleni most“, ignorišu posledice koje aktivizam donosi: od pretnji putem telefona, praćenja od strane batinaša i automobila sa beogradskim tablicama i zatamnjenim staklima, uznemiravanja rodbine, do krivičnih prijava zbog organizovanja skupova u vreme pandemije i nemogućnosti zapošljavanja u državnim institucijama, školi…

foto: marija janković

AMONIJUM–NITRAT U CENTRU GRADA

Sve je počelo kada je 2017. godine firma Promist kupila pančevačku Staklaru u stečaju, nekada jednu od moćnijih na Balkanu, osnovanu 1930. godine zahvaljujući francuskim, češkim i belgijskim akcionarima. Za 416,9 miliona dinara, impozantna industrijska katedrala i kompleks od 171 objekta površine 114.000 m², postala je vlasništvo Nebojše Petrića iz Novog Sada, poreklom iz Prijepolja. Petrić je moćan biznismen na tržištu veštačkog mineralnog đubriva još od kada ga je mentor Radoman Božović, jedan od najuticajnijih ljudi u Miloševićevoj Jugoslaviji i direktor Geneksa, uključio u uvoz iz Rusije. Tada u pismu o namerama Gradskoj upravi nije dostavio da će se u prostoru skladištiti, između ostalog, amonijum-nitrat (AN), inače eksplozivna i zapaljiva materija, tvrde iz „Zelenog mosta“; nije to učinio ni posle toga. Iako se objekat nalazi u neposrednoj blizini samog centra grada Pančeva, na 200 metara od stambenih objekata i 600 metara od osnovne škole i Stomatološkog fakulteta, Pokrajinski sekretarijat za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj 2018. godine izdaje lokacijske uslove i odobrava rekonstrukciju i promenu namene objekta, bez zahteva da se izradi procena uticaja na životnu sredinu.

Iste godine, Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine Pančeva podnosi krivičnu prijavu protiv Promista, sa stavom da se na predmetnoj lokaciji ne sme skladištiti nikakva količina mineralnog đubriva. Ali, Osnovni sud u Pančevu obustavlja krivični postupak.

Međutim, nesreća koja se desila avgusta 2020. godine u Bejrutu, kada je eksplodirao amonijum-nitrat u skladištu u gradskoj luci koja je u blizini centra grada, u kojoj su poginule desetine građana i povređene na hiljade, ponovo aktuelizuje ovu temu. Tako novembra 2020. godine list „Pančevac“ objavljuje vest o zahtevu podnetom od strane Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine, za odlučivanje o potrebi izrade studije o procesu uticaja na životnu sredinu. Promist angažuje Euro Green d.o.o. Novi Sad da se izjasni o Zahtevu, a Euro Green u svojoj analizi kaže da se kao hemijska industrija Promist nalazi na listi za koje se može zahtevati procena uticaja, ali da „uz poštovanje predviđenih mera zaštite, rad planiranog projekta neće naići na poteškoće niti će rad istog negativno uticati na postojeće stanje životne sredine lokaliteta. Takođe, analiza podvlači da je maksimalan kapacitet skladištenja 4.392 tone AN, i da ne predstavlja opasnost ukoliko se poštuje Pravilnik. „Podneli smo primedbe, kao i još zainteresovanih građana, znajući da šira javnost nije bila upoznata sa temom, ali su sve primedbe odbačene i Pokrajinski sekretarijat je doneo rešenje da nema potrebe za izradu studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Na navedeno rešenje podneli smo žalbu, na koju do dan-danas nismo dobili odgovor, ali tražimo ga putem zahteva za informacije od javnog značaja“, kažu u udruženju „Pančevo nije rupa“.

IZBEGNUTA KATASTROFA

„Čak i kada je stabilizovan, to jest pomešan sa drugim mineralima kao što je, na primer, kreda, amonijum-nitrat je još uvek opasan. Ako je čist, što znači da sadrži 34 odsto azota, onda to zahteva veoma veliki oprez i poštovanje striktnih normi upravljanja. Ako nije pravilno skladišten ili stoji napolju, a inače mu je karakteristika da upija vlagu, u kontaktu sa prašinom, metalom i vodom, može lako da eksplodira“, kaže Dušan Veljković, docent na Hemijskom fakultetu u Beogradu. A ispostavlja se da Promist skladišti dva puta veću količinu nego što je ona koja je eksplodirala u Bejrutu i obuhvatila 800 m²“, smatra on.

Na svu sreću, amonijum-nitrat Promista nije eksplodirao kada je 15. marta ove godine izbio požar u bivšoj staklari. Katastrofa je izbegnuta jer vatra nije doprla do skladišta AN, zahvaljujući vatrogasnim ekipama iz Pančeva, Beograda, Kovina i Kovačice koje su cele noći intervenisale. „‘Bejrutski scenario je nemoguć“, uveravao je komercijalni direktor Promista Danilo Tomašević, objašnjavajući da se zapalio drveni krov objekta koji još uvek nije rekonstruisan, i da se veštačko đubrivo nalazi više od 500 metara daleko od tog starog dela staklare. A Irena Vujović, ministarka za zaštitu životne sredine, izjavila je da u objektu stare staklare ne postoji đubrivo na bazi amonijum-nitrata sa visokim sadržajem azota, i da zato „građani nemaju razloga za brigu“.

foto: marija janković

„Stanovništvo je u strahu i neverici, a institucije nedosledne“, insistira Sanja Marković. „Lokacijski uslovi su istekli. Dakle, trebalo bi da se nabave novi i ovog puta uvaže primedbe građana i odgovornih službi, kao i da se otvori javna rasprava. Naime, nigde ne piše u rešenju Ministarstva unutrašnjih poslova za sigurnost, izdatom 2018. godine, da je skladište za mineralno đubrivo kao takvo na toj lokaciji bezbedno“, ističe ona, tražeći rasvetljavanje stava MUP-a.

U međuvremenu, jako privatno obezbeđenje zabranjuje prilaz bivšoj staklari, ne bi li se izbeglo da neko primeti da džakovi stoje i na otvorenom, iako Pravilnik iz 2010. godine nalaže da „za bezbedno skladištenje veštačkog đubriva koje sadrži amonijum-nitrat treba ga čuvati dalje od izvora toplote ili vatre i sunčeve svetlosti, na suvom“. Ili možda ista pravila ne važe za Nebojšu Petrića, najverovatnije budućeg vlasnika Azotare u stečaju, s obzirom da je početkom ovog meseca dao najbolju ponudu? Podsetimo da je on, sa suprugom, suvlasnik moćne kompanije Galens koja namerava da gradi „Novi Sad na vodi“…

„Ukoliko se dogodi udesna situacija, velika je verovatnoća da bi moglo doći i do lančanih reakcija i dodatnih nesreća, zbog blizine takozvane Južne zone gde su NIS-ova Rafinerija nafte, termoelektrane-toplane Gasproma i Petrohemija, a sve je povezano plinovodom… Takva nezgoda bi imala užasnu posledicu po stanovništvo i životnu sredinu, a uopšte nije razmatrana. Zapravo, nema ni plana brze evakuacije“, ističe Miša Sekulić.

foto: marija janković

ZAGAĐENJE KAO KONSTANTA

Već decenijama 122.000 stanovnika Pančeva udiše emisije štetnih materija iz Rafinerije, Petrohemije, Azotare, daleko preko dozvoljenih granica. Čak se u bolnicama govori o „pančevačkom sindromu“, zbog specifičnog oboljenja pluća. Građani su intenzivno trpeli i tokom NATO bombardovanja 1999. godine, kada je deo Južne zone ciljan i oštećen. Deo opasnog otpada koji se tada izlio je „obezbeđen“ od strane programa Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine, ali takozvana remedijacija, čišćenje zemljišta, nije rađena, ističe Hristina Čarapova, ekspert za zaštitu životne sredine, inače saradnik na projektu skladištenja žive u Petrohemiji, dok se čeka da se izveze na bezbednu lokaciju.

„Niko iz institucija nas nije informisao o posledicama bombardovanja, niti kako da se ponašamo. Jedino su bili neki Holanđani i rekli da deset godina ne koristimo njive“, žali se 58-godišnji Feri Kerekeš iz Poljske ulice, u blizini jedne od ograda oko beskonačnog prostora Rafinerije. Kerekeš ne može da diše bez pumpice i lekova, a više i ne oseća miris amonijaka iz Rafinerije. „Bar jedan član domaćinstva je u našem kraju oboleo od raka, a kod mene i otac, i majka, i supruga. Zidovi su nam popucali od nedavnog proširenja „Baćuške“ (rafinerija koju je preuzeo Gasprom, prim. nov.), a već su bili načeti od bombardovanja“, izgovara Feri promuklim glasom, dok pokazuje drvo kruške staro tri godine, a već suvih grana i osušenog lišća, usred proleća.

Feri, kao i njegov komšija Ranko Stanković kod koga su svi zidovi popucali, čuli su za Promist, za opasnost od amonijum-nitrata, osetili dim od požara, ali nisu imali nikakvu priliku da se izjasne o tome, niti im je poznat bilo kakav plan evakuacije.

GUBLJENJE POVERENJA GRAĐANA

„Objekat kakav je staklara, gde se danas skladišti veštačko đubrivo, ne bi smeo da bude aktivan bez učešća lokalnog stanovništva koje živi u neposrednoj blizini, kojem ugrožava bezbednost. Po staroj praksi, obaveštenja institucija se nalaze na krajnje neprimetnim mestima u lokalnim nedeljnicima koje stanovnici ne prate… Većina stanovništva je za ovako važnu odluku čula putem društvenih mreža i to ne od zvaničnog potraživaoca ili lokalne samouprave, nego od aktivista. Ovakav pristup umanjuje poverenje građana kako u državne institucije tako i u samog preduzetnika“, smatra Miša Sekulić.

U znak protesta, Pančevci su se samoinicijativno prošetali Ulicom Žarka Zrenjanina, izveli performans ispred sedišta Sektora za vanredne situacije MUP-a, tražili otkaz načelnika sektora za vanredne situacije odeljenja u Pančevu, potpukovnika policije Nenada Kalapiša, zatražili usaglašenost odluka lokalne samouprave, MUP-a i pokrajinskih sekretarijata, lokalni referendum za sva pitanja koja se tiču bezbednosti… Ali, do sada nijedna institucija kao da nije čula njihov glas.

U Promistu, kao i u takozvanoj Južnoj zoni, svi pogoni i dalje bruje. Ipak, u moru tišine i straha, gde se nijedan svedok požara u Promistu ne usuđuje da svedoči, „Zeleni most“ i „Pančevo nije rupa“ pokrenuli su javnu raspravu koja bi trebalo da se održi 1. juna zbog privremenog skladišta opasnog otpada u Rafineriji, bez tehničkih uslova za to, što je još jedna od njihovih bitaka.

Da li je to znak da se, zahvaljujući upornosti pojedinaca i sve veće, mada tihe podrške građana, korača ka tome da institucije postave kao prioritet bezbednost i zdravlje građana, zaštitu prirode i kulturnih dobara? Da li će uspeti borba udruženja „Zeleni most“ i „Pančevo nije rupa“ da „život bude važniji od profita“ i da Pančevo ne bude na istom spisku kao i Bejrut i Tuluz, koji su stradali zbog skladištenja amonijum-nitrata?

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.