Niko u Srbiji ne zna koliko tačno ima osoba sa posebnim potrebama u domovima razasutim po unutrašnjosti. Zna se da je dom u konaku manastira Sveta Petka uzimao kredit da bi mogao prehraniti svoje štićenike i da domovi u Tutinu i Kulini imaju svoja groblja
Put do Doma za osobe ometene u razvoju u Kulini veoma je strm i zimi zbog snega često neprohodan, pa se lož-ulje kupuje unapred u količini dovoljnoj da potraje tokom cele grejne sezone; put do doma u Stamnici, izgrađenog još 1964. godine, tek je nedavno asfaltiran… Domovi za osobe sa posebnim potrebama, naime, smešteni su u unutrašnjosti, po selima, kako njihovi štićenici „ne bi uznemiravali građanstvo“. Dakle, u Kulini kod Aleksinca, Izvoru kod Paraćina, Stamnici kod Petrovca na Mlavi, Veterniku, Tutinu, Velikom Popovcu….
DVE KESE: Za građane Srbije ove osobe su nevidljive. Ne zna se ni njihov broj. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, u čijoj su nadležnosti ovi domovi, raspolaže brojkom od oko 3800 osoba mentalno ometenih u razvoju, invalidnih i duševno obolelih. Međutim, samo u sedam od ukupno devetnaest ustanova koje je Organizacija za brigu o deci sa posebnim potrebama „maliVeliki ljudi“ nedavno posetila smešteno je 2411 osoba. U nekim od preostalih dvanaest domova boravi po nekoliko stotina, pa čak i do hiljadu štićenika.
I nadležni i direktori domova slažu se da je najveći problem ove oblasti socijalne zaštite prebukiranost ustanova. Ministarstvo rada propisuje broj osoba koji može biti smešten u jednom domu, ali ta pravila se obično ne poštuju jer korisnici, kako kažu u ovoj instituciji, „ne mogu biti ostavljeni na ulici“. Na primer, Dom za lica mentalno ometena u razvoju u Tutinu registrovan je za 97 korisnika, ali u njemu trenutno boravi 182; prema proceni Ministarstva, u Kulini ima 350 štićenika, a zapravo 565…
Zajedničko svim ovim domovima jeste specifičan smrad usled manjka higijene. Dodatan problem jeste i to što osobe sa posebnim potrebama najčešće imaju višestruke poremećaje, pa su znatno osetljivije od ostatka populacije i slabijeg su imuniteta. Ipak, u Kulini je u protekle dve godine smrtnost dece manja za 50 odsto upravo zbog poboljšanja higijene. Jadranka Gvozdenović, načelnica Odeljenja za nadzor i unapređenje stručnog rada Sektora za socijalnu zaštitu u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, kaže za „Vreme“ da su pre pola veka štićenici iz Kuline koji su oboleli od Daunovog sindroma najčešće živeli do puberteta, ali da je njihov životni vek zbog poboljšanja uslova danas znatno produžen, i do 70 godina. „A to je i razlog što nemamo dovoljno kapaciteta za smeštaj starijih korisnika. Nekada sam radila u Centru za socijalni rad, koji je u istoj opštini kao i većina porodilišta u Beogradu. Godišnje su se rađala dva ili tri deteta sa Daunovim sindromom, a danas se toliko rodi mesečno.“
Ministarstvo rada takođe propisuje i broj radnika; doduše, može se zaposliti i dodatno osoblje, ali se njihove zarade u tom slučaju isplaćuju iz sredstava doma koja su ionako premala. U Domu u Tutinu zaposleno je ukupno pet spremačica u tri smene, što je ispod svakog proseka…
Kako objašnjava Gvozdenovićeva, za lica umereno i teže ometena u razvoju Ministarstvo mesečno izdvaja po 15.600 dinara, za teško ometene 15.900, a zavisne (nepokretne) 22.800 dinara. Taj novac dom troši na iznajmljivanje prostora, komunalije, ishranu, sredstva za higijenu, održavanje objekta i delimično za plate zaposlenih. „Ova suma teško može da zadovolji, ali nažalost ne možemo da izdvojimo više“, dodaje ona.
Iako je zadovoljan saradnjom sa Ministarstvom, direktor Doma u Kulini Dragoljub Marković kaže da su sredstva koje se izdvajaju za domove nedovoljna: „Lož-ulje je u decembru prošle godine koštalo 33 dinara, a sada 66; zejtin je bio oko 40, a sada je 100 dinara… Cene su porasle za 100 odsto, a smeštaj je poskupeo za 40 odsto u odnosu na prošlu godinu.“
„Koliko god da država ulaže, to nije dovoljno jer su uglavnom u pitanju ruinirane zgrade, u koje se nije ulagalo više od deset godina „, kaže Gvozdenovićeva. „U vašoj kući se kreči jednom godišnje. Kada 300 dece živi u istom prostoru, ili 1000 kao u ‘Malim pčelicama’ a ne znaju da vode računa ni o sebi, neophodno je mnogo ulagati.“
Međutim, u domove retko stiže pomoć. Nedžad Mecinović, direktor Doma u Tutinu, objašnjava da osim proizvođačâ odeće i Islamske zajednice iz Novog Pazara koja ovaj dom snabdeva mesom, druga pomoć retko stiže. Prilikom posete predstavnika organizacije „maliVeliki ljudi“ objasnio je da je to prvi put za protekle dve godine da u taj dom dolazi neko iz Beograda. Jedna od radnica Doma u Kulini kaže da su donacije posle izbora 2000. godine dobile drugačiji karakter: „Donatori su donosili dve kese i tri kamere.“ To objašnjava i Mecinovićevu tvrdnju da najviše pomoći stiže u domove koji su smešteni u većim gradovima.
SPECIJALNO VASPITANJE: Dom u Kulini izgrađen je 1953. godine. Prvobitno je bio namenjen deci i omladini teže i teško ometenoj u razvoju, ali, ponovo zbog manjka kapaciteta, štićenici ovde ostaju do smrti. Takođe, u ovom domu se zbrinjavaju i šestomesečne bebe. Do petooktobarskih promena 2000. godine paviljoni su bili potpuno zapušteni: krovovi su prokišnjavali, prozori su bili razbijeni, kupatila i mokri čvorovi uglavnom nisu funkcionisali, nedostajala su vrata, dušeci, posteljina, obuća i odeća… Pokrenuta je akcija „Zovem se Anđela“, i za šest meseci prikupljena su sredstva za kompletno renoviranje. U posedu doma je i oko 100 svinja, 700 koki nosilja i 500 pilića, pa dom na taj način može da uštedi sredstva. U njemu trenutno boravi 120 beba koje dolaze sa šest meseci starosti. Najstariji štićenik ima 75 godina, a polovina domske populacije je teško ometena u razvoju i s njima je nemoguć bilo kakav rad. Takođe, upravo u ovom domu ima najviše nepokretnih osoba.
„Pitanje je da li će ikada iko od njih da prohoda. Ceo život provedu u krevetu. Dešava se i da deca koja ovde dođu kao bebe prohodaju ili nauče prve reči u desetoj godini“, kaže Marković.
Kako objašnjava Milena Bogdanović iz organizacije „maliVeliki ljudi“, najveći broj štićenika u ovom, ali i u drugim domovima ima Daunov sindrom i vrlo često kombinovane smetnje. Ona navodi primer Alekse, jednog od štićenika Specijalnog zavoda za decu i omladinu „Dr Nikola Šumenković“ u Stamnici. Aleksa ima epilepsiju, parkinsonovu bolest i veoma povišen šećer. Dom u kojem on boravi otvoren je jedanaest godina posle onog u Kulini u napuštenim rudarskim barakama, izgrađenim 1953. godine i tek nedavno renoviranim zahvaljujući donatorima. U njima su najpre žene iz sela čuvale ometenu decu. Danas u njima borave i odrasli, iako je zamišljen kao smeštaj za decu i omladinu. Od 469 štićenika, samo je 101 dete. Dom je tokom leta često pominjan u medijima pošto su podignute prijave protiv negovateljice koja je tukla jednog od štićenika. Pre nekoliko godina, kada je objavljeno da je jedna štićenica seksualno zlostavljana, Mirko Tošić je smenjen a na njegovo mesto postavljen novi direktor, defektolog Ivica Stević. Gvozdenovićeva objašnjava da Ministarstvo sada pokušava da zameni Stevića „nekim ko će znati da radi svoj posao“, ali se slaže da je veoma teško naći stručnjaka koji će hteti da živi u Stamnici i da radi posao koji svakako nije jednostavan. U proteklih godinu i po dana Upravni odbor Doma tri puta je glasao o njegovoj smeni, a kako se nagađa, inicijative pokreću članovi stranke G17 plus. Ipak, Stević odaje utisak osobe vrlo posvećene svom poslu, kojem se štićenici raduju.
Međutim, i o drugim domovima kruže glasine da imaju „specijalne“ prostorije u kojima borave agresivni štićenici, često vezivani i tučeni. Na pitanje da li se nešto slično dešava u Domu u Tutinu Mecinović, odgovara da je takva praksa prekinuta pre dve do tri godine, a da sada u takvim situacijama nekoliko radnika doma čuva štićenika. Takvi problemi trebalo bi da se rešavaju terapijom. Međutim, ovaj dom mesečno dobija samo 31.000 dinara za lekove, iako je 150 štićenika pod stalnom terapijom.
HRANA NA KREDIT: U konaku manastira Sveta Petka smeštene su 92 štićenice. Polovina njih je nepokretna, a svega desetak je lakše ometeno u razvoju i kod njih je moguće primeniti neki od oblika terapije. Upravo zato, organizacija „maliVeliki ljudi“ prikupila je sredstva za pokretanje muzikoterapije. O štićenicama se brine jedanaest monahinja iz manastira Sveta Petka koje su na službi u konaku. Početkom 2005. godine uprava doma bila je primorana da uzme kredit za nabavku hrane, sa čime Ministarstvo, kako kaže Gvozdenovićeva, nije upoznato. Ona dodaje da ne sumnja u taj podatak, ali da joj nije jasno kako je moguće da dom dobija 15.000 dinara mesečno po štićeniku, a da ta sredstva ipak nisu dovoljna. Zbog nevolja u kojima se našao dom, u aprilu prošle godine organizacija „maliVeliki ljudi“ pokrenula je program „Sveta Petka“. Od tada, na svaka dva do tri meseca ova organizacija dom snabdeva hranom i sredstvima za održavanje higijene. Na mesečnom nivou potrebno je oko 180 kilograma praška za veš, 100 litara ulja, 600 kilograma krompira…
Đuliana Milić iz ove organizacije kaže za „Vreme“ da su najpotrebnije kaše, jer većina štićenica jede samo pasiranu hranu, koju je i najteže nabaviti. Jedan od oblika radne terapije za neke od štićenica upravo je drobljenje hleba. Samo jedna od njih bavi se štrikanjem, ali zbog nedostatka vune primorana je da sve što napravi odmah i opara kako bi odmah istu vunu koristila ponovo. Takođe, teško je nabaviti i pelene za odrasle – mesečne potrebe su oko 7200 komada. Kako navode u ovoj organizaciji, za dete koje ima napade epilepsije potrebno je mesečno izdvojiti oko 100 evra za nabavku lekova.
Većina direktora domova ipak je zadovoljna saradnjom sa Ministarstvom rada. Nedžad Mecinović, pravnik i direktor doma u Tutinu, kaže za „Vreme“ da sve što je od Ministarstva tražio u protekle dve godine koliko obavlja tu funkciju, dobio je. U ovom domu u toku je renoviranje mokrih čvorova jer su bili u veoma lošem stanju. Ovde su smešteni samo punoletni štićenici iz 49 opština u Srbiji. Zaposleno je pet spremačica, jedan socijalni radnik i jedan psiholog, ali nijedan lekar. Pri tom, ovaj dom nema adekvatno sanitetsko vozilo, pa ukoliko nekog od štićenika treba prevesti u dom zdravlja, to se obavlja privatnim kolima kojima se spusti zadnje sedište.
Retki su štićenici koje neko posećuje. Kako kaže Mecinović, svega desetak osoba doma čiji je on direktor obilazi rodbina, a oko 100 korisnika nikada niko nije posetio. Dragoljub Marković objašnjava da je veliki broj štićenika Kuline bez roditeljskog staranja, često iz Zvečanske. „Imamo i decu iz Makedonije, Republike Srpske i Crne Gore. Neka imaju roditelje koji su takođe ometeni u razvoju pa nemaju mogućnosti da dolaze. U suštini, veoma mali broj roditelja redovno obilazi decu. Mnogi od njih se tokom posete toliko teško osećaju da im je potrebno i po nekoliko meseci da bi se ponovo vratili.“
Štićenici u domovima ostaju do kraja života. Po pravilu žive kratko, u proseku oko 20 godina, a veoma mali broj doživi pedesetu. Domovi u Tutinu i Kulini imaju svoje groblje. Marković objašnjava: „Ukoliko dete nema srodnike i Centar za socijalni rad nije zainteresovan, po odobrenju Centra decu sahranjujemo na našem groblju.“
Prema Strategiji razvoja sistema socijalne zaštite koju je usvojila Vlada Srbije, u toku narednih pet godina planiran je razvoj otvorenih oblika zaštite za sve korisnike ovih domova. Na polju zbrinjavanja dece sa posebnim potrebama, prema oceni Gvozdenovićeve, već je napravljen veliki pomak razvijanjem smeštaja u okviru hraniteljskih porodica, srodničkih i profesionalnih. „Profesionalne hraniteljske porodice dobijaju naknadu i za izdržavanje deteta i manjim delom za rad, ali bez obzira na to koliko ga cenimo, još uvek nismo u mogućnosti da ga adekvatno nagradimo“, dodaje. Mesečna naknada za izdržavanje deteta iznosi 9741 dinar (dnevno 314 dinara), a za rad hranitelja oko 6000. Ona objašnjava da nije tačno da su hraniteljske porodice često u lošem materijalnom stanju i da uzimaju decu upravo zbog nadoknade koju dobijaju od države. Hraniteljska porodica mora da ispuni niz uslova koje propisuje i razmatra Centar za socijalni rad. Između ostalog, mora biti materijalno dovoljno obezbeđena. „Porodica koja nema dovoljno prihoda ne može se baviti hraniteljstvom. Živimo u takvim uslovima da ne možemo pretpostaviti da porodica izdvaja 10.000 dinara na izdržavanje deteta koje nije njeno. Postoji i određen broj hraniteljskih porodica koje su se odrekle naknade i izdržavaju dete iz sopstvenih prihoda. Takođe, pokušaćemo da razvijamo otvorene oblike zaštite i to u lokalnoj zajednici, kako osobe sa posebnim potrebama ne bi bile izmeštane na više stotina kilometara iz okruženja gde su rođene i gde im živi porodica, što je danas čest slučaj. Novim zakonima omogućeno je i privatnim licima da otvaraju domove. Za sada se to odnosi samo na ustanove malog kapaciteta, do deset osoba, koje zbrinjavaju stara lica“, kaže Gvozdenovićeva. Već su otvorena takva dva doma u Beogradu, a novi zahtevi za osnivanje pristižu u velikom broju. Objekti za smeštaj moraju biti namenski građeni, a za sada su finansirani od strane korisnika. Ipak, u Ministarstvu rada nadaju se da će u budućnosti i oni ući u mrežu ustanova socijalne zaštite. U Evropi su deca sa posebnim potrebama smeštena u hraniteljskim porodicama. U Italiji ne postoje domovi za smeštaj osoba ometenih u razvoju i psihijatrijskih bolesnika, već isključivo otvorena socijalna zaštita. Upravo to je dugoročni cilj Ministarstva, ali ipak, za početak, reforma socijalne zaštite biće koncentrisana na izgradnju ustanova kapaciteta do 100 korisnika, u gradovima. „Italijani sada pokušavaju da nam prenesu svoja iskustva, a sedamdesetih godina oni su učili od nas. Imamo znanje i iskustvo, treba nam samo vremena i novca kako bismo ponovo ono što smo zapustili stavili na noge u skladu sa modernim tendencijama“, dodaje Gvozdenovićeva.
Organizacija „maliVeliki ljudi“ pomaže i brine se o deci sa posebnim potrebama. Osnovana je u oktobru 2003. godine i u njoj radi deset osoba čiji je cilj da zadovolje dečje egzistencijalne potrebe i omoguće im radosno detinjstvo bez muka. Do sada su organizovali nekoliko manifestacija: „Sanke Deda Mraza“, „Uskršnja bajka“ i „maleVelike igre bez granica“. U okviru „Sanki Deda Mraza“ aktivisti organizacije „maliVeliki ljudi“ već drugu godinu zaredom obilaze domove za decu sa posebnim potrebama koji se nalaze u unutrašnjosti. Ove godine posetili su domove u Sremčici, Tutinu, Stamnici, Kulini, Izvoru, Veterniku i Subotici i podelili paketiće za 2411 dece, koliko ih ima u ovim domovima. Kako za „Vreme“ kaže Milena Bogdanović, u ovoj organizaciji se trude da svakom detetu daju paketić i provedu s njim onoliko vremena koliko je moguće, a da je za njih jedan od najvećih uspeha u 2005. godini blizak kontakt koji su ostvarili sa decom, naročito u domovima u Sremčici i Stamnici, koje inače najčešće obilaze. Narodna radinost je još jedan program ove organizacije. Ideja „malihVelikih“ je da obezbede sav materijal neophodan za šivenje, štrikanje, izradu tapiserija i za sve ostalo što štićenici domova mogu da rade. Oni se nadaju da će u daljoj budućnosti biti organizovane prodajne izložbe predmeta koje deca izrađuju, kako bi program mogao sebe da finansira a deca dobijaju nadoknadu za svoj rad. Taj program već je delimično razrađen u Stamnici.
Prošle godine takođe je sprovedeno nekoliko akcija: poseta zološkom vrtu ili jednodnevni izleti za decu, i prvi put „maleVelike igre bez granica“, kada je na Adi Ciganliji okupljeno 100 dece sa posebnim potrebama iz deset domova. „Za ovu godinu planiran je nastavak manifestacije. Igra treba da bude nešto što će deca dugo da pamte i gde će dobro da se zabave i druže. Takođe, ljudima treba pokazati šta mogu deca sa posebnim potrebama, a mogu zaista mnogo“, dodaje Bogdanovićeva. U organizaciji se nadaju da će ove godine okupiti i decu iz okruženja SCG. Za sada su zainteresovani pojedini domovi iz Makedonije i Slovenije.
Kako objašnjava Bogdanovićeva, „malaVelika igra“ je upotreba računarske tehnologije u radu sa decom sa posebnim potrebama čiji je cilj razvoj motorike i percepcije i povezivanje čula. Ova organizacija do sada je napravila dva softvera, „Četiri ugla“ i „Čova“, pomoću kojih deca sa posebnim potrebama kroz igru uče boje, oblike, šemu ljudskog tela… Ona navodi da su rezultati rada odlični jer su deca počela da razvijaju finu motoriku, kod neke dece smanjena je hiperaktivnost a povećana usmerenost pažnje. Ove godine će „malaVelika igra“ biti nastavljena još intenzivnije u saradnji sa beogradskom kancelarijom Majkrosofta. U planu je takođe i razvoj novih softvera.
Prethodnih godina u fokusu ove organizacije bilo je prikupljanje sredstava za pomoć domovima. Ova organizacija ima više od 300 donatora koji kroz razne akcije i manifestacije pomažu deci. Među njima su Aerodrom „Beograd“, Interspid, Podravka, Telekom Srbija, OMV, „Filip Moris“, Narodna banka Srbije, Nacionalna banka Grčke, „Kolubara“, Beogradski vodovod, Svislajon–Takovo…
——–
Komentari na tekst: 1
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
