Pod odrednicom „novinar“ Rečnik srpskog jezika Matice srpske daje sledeće objašnjenje: „čovek koji se bavi pisanjem za novine ili uređivanjem novina“. Ovaj pojam, koji drugi rečnici opisuju kao pisca dnevničara, odnosno onoga koji živi od novinarstva, u svakom slučaju je izveden iz imenice novine. Ima li, uostalom, prirodnije veze od te, veze između zanimanja i njegovog rezultata, koja još od Gutenberga i prvih štampanih zidnih novina počiva na uzajamnom odnosu novinara i njihovih medija? Bez novinara su mediji, čak i kad nije reč o „papirnatim“, nego o radiju ili televiziji, sasvim nezamislivi kao sredstva informisanja.
Međutim, kad je reč o novim medijima, pre svega internetu koji je nesumnjivo postao vrlo važno sredstvo informisanja, ta veza više nije tako očigledna. U eri njihovog neverovatnog širenja i laganog potiskivanja klasičnih medija, sve se češće čuje kako internetu ni novinari ni novinarske kuće uopšte više nisu neophodni.
No, dobar poznavalac interneta vrlo lako može da ustanovi kako, mada nisu jedini, glavne izvore informacija na svetskoj mreži ipak predstavljaju redakcije u kojima novinari prikupljaju, obrađuju i objavljuju vesti. Uz to, ovakve medijske kuće su jedini pouzdan izvor informacija u ogromnom internet prostoru, prepunom svakojakih sasvim neproverenih spekulacija i viđenja.
Ko su novinari na internetu danas? Po čemu se razlikuju od takozvanih „klasičnih“ novinara? Kuda, uopšte, idu njihovi mediji?
TRANZICIJA: Prošlo je tek nešto više od deset godina od kada je nastala prva internet redakcija koja se nije razvila iz nekog tradicionalnog medija, tj. koja postoji isključivo na internetu. Prve u tom poslu su bile britanske regionalne nedeljne online novine „Southport Reporter“, koje (od 2000. godine) i danas postoje i rade sa dosta uspeha. No, da bi bili priznati i zvanično uvršćeni među „novine“, redakcija je morala da zaposli isključivo sertifikovane novinare, koji se pridržavaju opštevažećih britanskih novinarskih kodeksa.
U Srbiji ovakvih primera nema mnogo, i oni su se pojavili dosta kasnije, a muči ih zajednički problem: manjak finansija.
Dok je u poslednje vreme objava bilo kakvih vesti na sajtu medija često za oglašivača interesantnija od štampe, oglašavanje ne prati taj trend: internet redakcije tek su na granici samoodrživosti, mnoge se gase, dok one koje opstaju uglavnom se izdržavaju zahvaljujući tome što su integrisane sa offline medijima. Na primer: dnevne novine ili televizija moraju da imaju svoj sajt čak i ako nije profitabilan – ono što u 2011. godini ne postoji na internetu, teško da se uopšte dogodilo.
Na kraju 2010. godine u Medijskom monitoringu Medija centra i Fondacije „Konrad Adenauer“, zaključeno je da sajtovima u Srbiji prvenstveno nedostaje ekskluzivitet, te da štampani mediji prednost daju vestima objavljenim na papiru, dok vesti na sajtovima ostaju bez dorade. „Internet ni posle dve decenije prisustva u Srbiji nije komercijalizovan i teško je ostvariti profit od oglasa ili pretplate“, rekao je na kraju prošle godine Zoran Preradović, urednik „Ekonomista“, i dodao da je tokom 2010. na internet oglašavanje otišlo svega 1,9 odsto reklamnih budžeta.
PREKO TARABE: Svetski trend gašenja offline redakcija i seoba na internet nisu samo posledica krize već i tehnološkog napretka. Mada su iskustva različita od zemlje do zemlje i od medija do medija, veliki broj novina je prestao da izlazi, a redakcije su se preorijentisale isključivo na web izdanja.
Veliki potresi dogodili su se naročito tokom 2009. Vlasnici i menadžeri velikih svetskih medija tragali su za novim rešenjima okrećući se pre svega originalnijim modelima izveštavanja. Te godine, na primer, nakon 149 godina izlaženja, ugašeno je štampano izdanje časopisa „Seattle Post-Intelligencer“ – postao je isključivo online medij.
U ovom poslu veće redakcije imale su daleko više uspeha: više raznovrsnog sadržaja – tekst, slika, video – po pravilu (čak i bez obzira na kvalitet) privlači više posete, što, opet, privlači oglašivače.
U Srbiji, gledano prema poseti, odnosno po terminu koji je uvrežen među internet profesionalcima – broju apsolutno jedinstvenih posetilaca – ubedljivo najpopularniji online mediji u Srbiji su sajtovi „Blica“ i B92, a onda slede „Kurir“, „Mondo“, „Press“, RTS, „Večernje novosti“… Među vrlo posećenim je na primer i sajt Naslovi.net koji je agregator vesti sa svih medijskih sajtova – od dnevnih novina, preko televizija, nedeljnika, do tabloida i specijalizovanih ženskih časopisa. Osim toga, ubedljivo najposećeniji sajt u Srbiji, www.facebook.com jedan je od puteva dolaska do medija, odnosno informacija, jer je omiljeno mesto za razmenu linkova ka interesantnim vestima.
BRZE PRIČE I BANALNE GREŠKE: Ko radi u online redakcijama? Internet je za brze i vešte ljude. Tu nema mnogo vremena za premišljanje, odluke se donose brzo, često samostalno, bez rasprave i dogovora. I greške su zato česte – one dominantno prave razliku između sposobne i nesposobne redakcije – i ispravljaju se u hodu, ako uopšte budu primećene u redakciji. Jer, vesti se toliko brzo menjaju da jedan događaj, na primer jedna važna konferencija za štampu, može da na istom mediju doživi mnogo objava: prva vest je da je konferencija počela i da se očekuje da govornik nešto važno najavi; druga vest je glavna poruka; treća je opširniji izveštaj; četvrta su reakcije… Web novinari, osim što su primorani da rade dosta brže i često više od drugih, imaju sasvim ista pravila i drže se istih novinarskih kodeksa. U najvećem broju slučajeva članovi su takozvanih integrisanih redakcija, pa prilog o istom događaju uz minimalne izmene prave i za štampu/TV/radio i za sajt. Tekstovi su kratki i često nose samo jednu novu informaciju: duže čitanje sa ekrana za veliki broj ljudi ne predstavlja uživanje i prijatno iskustvo.
To ubrzavanje protoka informacija na internetu ušlo je u petu brzinu sa pojednostavljivanjem načina objavljivanja teksta na internetu. Međutim, još bitnije je naše intimno prihvatanje tehnologije: procenat ljudi koji dan počinju uz kafu i neki online medij pretekao je broj onih koji kafu piju uz papirne novine.
U Americi odrasli provode više vremena koristeći mobilne uređaje nego čitajući štampu, pokazalo je istraživanje kompanije eMarketer. Na internetu provode 167 minuta dnevno (skoro tri sata!), koriste mobilni telefon oko 65 minuta dnevno, dok dnevne novine i magazine u proseku čitaju 44 minuta svakog dana. Internet je u SAD tokom 2010. postao drugi izvor reklamnih prihoda, posle televizije, objavila je kompanija Interactive Advertising Bureau.
Može se reći da je adaptacija informativnog sadržaja mobilnim uređajima još u fazi „ispipavanja“, i da se na ovom polju – što se medija tiče – očekuju najveće tehnološke inovacije. Tradicionalni mediji sa druge strane, mada ih sahranjuju bar čitavu deceniju, pronašli su način da opstanu, kao i svoju vernu publiku. Svi oni okreću se novim modelima rada i izveštavanja koji su sada neraskidivo povezani sa internetom. Uostalom, pitajte bilo kog novinara može li da se seti kako je posao izgledao pre interneta.
Tekst je deo projekta koji „Vreme“ ostvaruje uz podršku Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva i deo je programa podrške projektima koji promovišu i popularizuju elektronske komunikacije i informaciono društvo
