Urbana katastrofa u Vranju

U senci ekonomsko-privredne krize koja se samo delimično može razumeti kao izraz događanja na širem (američko-evropskom) planu, u Srbiji je paralelno na delu svojevrsna urbana devastacija. U nekim sredinama, na primer u Vranju, ona danas doseže gotovo katastrofične razmere. Analogno opštoj sistemskoj korupciji na državnom nivou, razlozi za ovakvo stanje moraju se pre svega tražiti u postojanju lokalne korupcije na nivou ključnih gradskih institucija. Kao što predstavnici Skupštine Srbije u nekoliko poslednjih mandata izglasavaju zakone pomoću kojih krupni biznismeni, zapravo, sve rade lege artis, tako i lokalne gradske skupštine u Srbiji donose pravilnike i pojedinačne odluke pomoću kojih lokalnim „poslovnim ljudima“ omogućavaju da ostanu unutar zakona. I u jednom i drugom slučaju gubitnici su državni, odnosno gradski budžeti i, na kraju (ili na početku), građani.

No, gubitnik vremenom postaje i opšte civilizacijsko urbano dobro koje su nam prethodne generacije ostavile.

U svojoj dugoj istoriji Vranje nikada nije bilo bogat grad. Naprotiv, ovde se uvek živelo i gradilo vrlo skromno. Urbanistička i arhitektonska rešenja su tokom druge polovine 19. i prve polovine 20. veka stvorila prijatnu atmosferu za život i rad. Mala, prizemna gradska kuća, opasana duvarom, sa obaveznom letnjom kuhinjom, baštom i dudom nasred nje, te kapidžikom koji vodi u komšijsko dvorište. Uske ulice od kaldrme ili kocke sa puno drvoreda i zelenila.

To je slika romantizovanog Vranja. Međutim, u poslednjih desetak godina sve se strmoglavo promenilo. Nizom sumnjivih ugovora Direkcije za izgradnju grada Vranja i pogrešnih odluka Zavoda za urbanizam, odnosno gradskog Odseka za urbanizam, centralno gradsko jezgro u Vranju arhitektonski i urbanistički danas izgleda potpuno beznadežno. Stepen nakaznosti ključnih urbanističkih i arhitektonskih rešenja do te mere je velik da se ono što je urađeno nikako ne da ispraviti. Uz to, apetiti građevinskih investitora neprestano rastu, tako da oni, kršeći već izdate vrlo darežljive lokacijske i građevinske dozvole, nekažnjeno osvajaju nove kvadrate. Besramna „mrtva trka“ između političara, urbanista i arhitekata – ko će, naime, više izaći u susret halapljivim i beskrupuloznim zahtevima drčnih lokalnih investitora – dovela je do toga da Vranje danas verovatno izgleda gore nego ikada u svojoj ranijoj istoriji.

Ali to nije sve. Pomenute katastrofalne urbanističko-arhitektonske odluke sada u talasima generišu nove fatalne posledice i dovode do toga da urbani haos metastazira u sferi infrastrukture, saobraćaja, komunalnih problema, šireći se nazaustavljivo i na ostale aspekte normalnog stanovanja i življenja. Već nakon kraće i površne šetnje, svaki se slučajni posetilac može uveriti u zastrašujući stepen opšte urbane zapuštenosti i nemara u koje tone ovaj grad. Prljave i prašnjave ulice, poslednji put oprane početkom devedesetih godina, jer, nažalost, grad više nema specijalne kamione. Prepune kante za đubre u centralnim gradskim ulicama, neprohodni trotoari zakrčeni stolovima kafića, nepropisno parkiranim vozilima i, istovremeno, prazni parkinzi u koje je uložen ogroman novac. Na samo dvadesetak metara od dve najstarije i najuglednije obrazovne institucije (Gimnazija „Bora Stanković“ i Učiteljski fakultet) nalazi se oko 35 kafića, diskoteka i kladionica. Centralni gradski park sve je kraći i uži, jer se njegovi delovi preimenuju u građevinsko zemljište. Usled seče ogromnih stabala lipe i divljeg kestena, u najužem gradskom centru sve je manje drveća. Nesnosna buka od preglasne muzike koja se do ranih jutarnjih sati širi iz centra grada dovodi stanovnike do potpune agonije, jer nadležne gradske inspekcije ostaju potpuno neosetljive na pritužbe očajnih građana.

Čitav sistem je napravljen tako da komunalna policija, komunalna inspekcija i redovna policija, zapravo, zavitlavaju i obeshrabruju građane da prijavljuju one koji drastično narušavaju javni red i mir. Mimo bilo kakvog zakona, gradska uprava je za nekoliko hiljada dinara pojedinim kafićima i diskotekama omogućila kupovinu dodatnog radnog vremena. Gradsko veće i Skupština sa neverovatnom arogancijom potpuno ignorišu ovaj problem. Oni ne samo da do sada nisu ozbiljno pokušali da ga reše, već, očigledno, izbegavanjem da se o njemu javno govori, nastoje da ga tiho zataškaju. Potpunim nedostatkom ozbiljne ekonomsko-privredne koncepcije, političko rukovodstvo grada je sebe i gradski budžet dovelo u poniznu zavisnost od sumnjivih lokalnih biznismena i nazajažljivih građevinskih investitora. Sve ključne gradske institucije tako su praktično stavljene u službu jedne grupe ljudi koja bi u svakoj drugoj ozbiljnoj državi predstavljala ekonomsko-privredni mulj. No, međutim, u zatvorenom krugu simbioze interesa ključnih gradskih institucija, to jest krupnih i sitnih lokalnih funkcionera i službenika, i, sa druge strane, lokalnih investitora, sve izgleda dobro, gotovo idealno. Višak su, jedino, građani.

Kada sam pre par meseci na lokalnoj televiziji video šeficu gradskog Odseka za urbanizam, gospođu Većiju Kostić, kako, promovišući novi generalni urbanistički plan, pušta virtuelne slike sa interneta koje se verovatno odnose na izgled gradova u dalekoj budućnosti, najavljujući da bi, eto, primenom novog generalnog urbanističkog plana i naš grad mogao tako da izgleda, u momentu sam se sledio. Vrag je odneo šalu i stvar je izuzetno ozbiljna. Vranje je očigledno pošlo putem bez povratka.