GRAD U IZMAGLICI: Panorama Vranja
Čitav sistem je napravljen tako da komunalna policija, komunalna inspekcija i redovna policija, zapravo, zavitlavaju i obeshrabruju građane da prijavljuju one koji drastično narušavaju javni red i mir
U senci ekonomsko-privredne krize koja se samo delimično može razumeti kao izraz događanja na širem (američko-evropskom) planu, u Srbiji je paralelno na delu svojevrsna urbana devastacija. U nekim sredinama, na primer u Vranju, ona danas doseže gotovo katastrofične razmere. Analogno opštoj sistemskoj korupciji na državnom nivou, razlozi za ovakvo stanje moraju se pre svega tražiti u postojanju lokalne korupcije na nivou ključnih gradskih institucija. Kao što predstavnici Skupštine Srbije u nekoliko poslednjih mandata izglasavaju zakone pomoću kojih krupni biznismeni, zapravo, sve rade lege artis, tako i lokalne gradske skupštine u Srbiji donose pravilnike i pojedinačne odluke pomoću kojih lokalnim „poslovnim ljudima“ omogućavaju da ostanu unutar zakona. I u jednom i drugom slučaju gubitnici su državni, odnosno gradski budžeti i, na kraju (ili na početku), građani.
No, gubitnik vremenom postaje i opšte civilizacijsko urbano dobro koje su nam prethodne generacije ostavile.
U svojoj dugoj istoriji Vranje nikada nije bilo bogat grad. Naprotiv, ovde se uvek živelo i gradilo vrlo skromno. Urbanistička i arhitektonska rešenja su tokom druge polovine 19. i prve polovine 20. veka stvorila prijatnu atmosferu za život i rad. Mala, prizemna gradska kuća, opasana duvarom, sa obaveznom letnjom kuhinjom, baštom i dudom nasred nje, te kapidžikom koji vodi u komšijsko dvorište. Uske ulice od kaldrme ili kocke sa puno drvoreda i zelenila.
To je slika romantizovanog Vranja. Međutim, u poslednjih desetak godina sve se strmoglavo promenilo. Nizom sumnjivih ugovora Direkcije za izgradnju grada Vranja i pogrešnih odluka Zavoda za urbanizam, odnosno gradskog Odseka za urbanizam, centralno gradsko jezgro u Vranju arhitektonski i urbanistički danas izgleda potpuno beznadežno. Stepen nakaznosti ključnih urbanističkih i arhitektonskih rešenja do te mere je velik da se ono što je urađeno nikako ne da ispraviti. Uz to, apetiti građevinskih investitora neprestano rastu, tako da oni, kršeći već izdate vrlo darežljive lokacijske i građevinske dozvole, nekažnjeno osvajaju nove kvadrate. Besramna „mrtva trka“ između političara, urbanista i arhitekata – ko će, naime, više izaći u susret halapljivim i beskrupuloznim zahtevima drčnih lokalnih investitora – dovela je do toga da Vranje danas verovatno izgleda gore nego ikada u svojoj ranijoj istoriji.
Ali to nije sve. Pomenute katastrofalne urbanističko-arhitektonske odluke sada u talasima generišu nove fatalne posledice i dovode do toga da urbani haos metastazira u sferi infrastrukture, saobraćaja, komunalnih problema, šireći se nazaustavljivo i na ostale aspekte normalnog stanovanja i življenja. Već nakon kraće i površne šetnje, svaki se slučajni posetilac može uveriti u zastrašujući stepen opšte urbane zapuštenosti i nemara u koje tone ovaj grad. Prljave i prašnjave ulice, poslednji put oprane početkom devedesetih godina, jer, nažalost, grad više nema specijalne kamione. Prepune kante za đubre u centralnim gradskim ulicama, neprohodni trotoari zakrčeni stolovima kafića, nepropisno parkiranim vozilima i, istovremeno, prazni parkinzi u koje je uložen ogroman novac. Na samo dvadesetak metara od dve najstarije i najuglednije obrazovne institucije (Gimnazija „Bora Stanković“ i Učiteljski fakultet) nalazi se oko 35 kafića, diskoteka i kladionica. Centralni gradski park sve je kraći i uži, jer se njegovi delovi preimenuju u građevinsko zemljište. Usled seče ogromnih stabala lipe i divljeg kestena, u najužem gradskom centru sve je manje drveća. Nesnosna buka od preglasne muzike koja se do ranih jutarnjih sati širi iz centra grada dovodi stanovnike do potpune agonije, jer nadležne gradske inspekcije ostaju potpuno neosetljive na pritužbe očajnih građana.
Čitav sistem je napravljen tako da komunalna policija, komunalna inspekcija i redovna policija, zapravo, zavitlavaju i obeshrabruju građane da prijavljuju one koji drastično narušavaju javni red i mir. Mimo bilo kakvog zakona, gradska uprava je za nekoliko hiljada dinara pojedinim kafićima i diskotekama omogućila kupovinu dodatnog radnog vremena. Gradsko veće i Skupština sa neverovatnom arogancijom potpuno ignorišu ovaj problem. Oni ne samo da do sada nisu ozbiljno pokušali da ga reše, već, očigledno, izbegavanjem da se o njemu javno govori, nastoje da ga tiho zataškaju. Potpunim nedostatkom ozbiljne ekonomsko-privredne koncepcije, političko rukovodstvo grada je sebe i gradski budžet dovelo u poniznu zavisnost od sumnjivih lokalnih biznismena i nazajažljivih građevinskih investitora. Sve ključne gradske institucije tako su praktično stavljene u službu jedne grupe ljudi koja bi u svakoj drugoj ozbiljnoj državi predstavljala ekonomsko-privredni mulj. No, međutim, u zatvorenom krugu simbioze interesa ključnih gradskih institucija, to jest krupnih i sitnih lokalnih funkcionera i službenika, i, sa druge strane, lokalnih investitora, sve izgleda dobro, gotovo idealno. Višak su, jedino, građani.
Kada sam pre par meseci na lokalnoj televiziji video šeficu gradskog Odseka za urbanizam, gospođu Većiju Kostić, kako, promovišući novi generalni urbanistički plan, pušta virtuelne slike sa interneta koje se verovatno odnose na izgled gradova u dalekoj budućnosti, najavljujući da bi, eto, primenom novog generalnog urbanističkog plana i naš grad mogao tako da izgleda, u momentu sam se sledio. Vrag je odneo šalu i stvar je izuzetno ozbiljna. Vranje je očigledno pošlo putem bez povratka.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
