Ibrahim Rugova, predsednik Kosova i nesumnjivo najpopularniji albanski političar, umro je u subotu 21. januara, u svom domu na prištinskom brdu Velanija. Smrt ga je zadesila četiri meseca nakon što je objavljeno da boluje od raka; odložila je početak zvaničnih pregovora o Kosovu i izazvala strah od novih problema u ionako nemirnoj pokrajini
Ne bi se, naravno, moglo reći da je Rugovina smrt došla neočekivano: maligni tumor na plućima ne ostavlja mnogo mesta za nadu. Za njegove poštovaoce, ali i političke konkurente, trodnevni mimohod i sahrana bili su još jedna prilika da demonstriraju političko jedinstvo koje je ozbiljno ugroženo njegovim odlaskom. Iako su Rugovu često poredili sa Gandijem, uplakana lica njegovih sunarodnika koji su satima čekali u redu da odaju poštu javno izloženom telu, slike u izlozima prištinskih radnji, izrazi saučešća iz celog sveta i brižljivo režirana pogrebna ceremonija bude asocijacije na ličnost koja je svima u bivšoj Jugoslaviji geografski i istorijski daleko bliža: na Josipa Broza Tita. I kao što je Titova smrt pre petnaest i po godina bila praćena zebnjom za budućnost države koja je iza njega ostala, to još više važi za Kosovo, koje je kao država još uvek u embrionalnom stanju. Težak porođaj tek predstoji, a Hans Jesen Petersen, koga mandat šefa misije u neku ruku stavlja u ulogu babice, kaže da se Kosovo bez Rugove jednostavno ne da ni zamisliti.
Ibrahim Rugova je bio tih, gotovo stidljiv čovek, prepun paradoksa: kao principijelan protivnik nasilja zalagao se za ekstremističke ciljeve; kao jedan od najobrazovanijih kosovskih književnika više je voleo društvo partijskih činovnika od intelektualaca; lično pošten, tolerisao je besprimernu gramzivost i lopovluk u vrhu svoje stranke. Ni njegov pogreb nije lišen protivrečnosti: na sopstveni zahtev, Rugova počiva među palim borcima Oslobodilačke vojske Kosova, organizacije koja ga je u više navrata držala na nišanu i koju je često nazivao „opasnim avanturistima“, i još gore, „plaćenim provokatorima srpske tajne policije“.
Dodatni paradoks je što je Rugova, koji u istoriju odlazi kao nešto više od političara – ali za korak manje od državnika – u politiku ušao gotovo slučajno: godine 1989, u vreme kada je zahvaljujući Slobodanu Miloševiću Srbija „od tri dela“ na silu postajala cela, kosovskim Albancima je hitno bio potreban lider, ali nisu znali gde da ga traže. Ogroman deo tamošnje političke elite bio je jednostavno van funkcije. S jedne strane, vrh albanske komunističke nomenklature (Mahmut Bakali, Azem Vlasi, Fadilj Hodža) bio je preplašen ili kompromitovan saradnjom s beogradskim režimom, dok su, s druge strane, deklarisani nacionalisti bili ili u zatvoru ili u emigraciji. Skromni Rugova, koji je dane provodio igrajući šah u Udruženju književnika Kosova, izabran je za lidera kao privremeno rešenje. Njegov glavni adut bio je to što ga se niko nije plašio, ni unutar albanskog pokreta, ni u Beogradu. U to vreme neka jača politička ličnost verovatno bi na sebe navukla gnev rivala ili policije a, najverovatnije, i jednih i drugih. Rugova je, međutim, opstao i praktično nije sišao sa vlasti punih šesnaest godina, mada je ta vlast bila uglavnom neopipljiva i zvanično nepriznata i u zemlji čiji je državljanin bio, i u svetu.
Zato je među svojim sunarodnicima bio neprikosnoveni lider, praktično bez konkurencije sve do pred kraj devedesetih. Rugovina vlast bila je zasnovana na mreži aktivista mesnih odbora pokrajinskog Saveza komunista koji su se 1989. masovno učlanili u „novu“ partiju koju su preimenovali u Demokratski savez Kosova (LDK). Prvobitni karakter te stranke nikada se nije izgubio, i tu dolazimo do još jednog paradoksa: dok su sve evropske komunističke partije nakon sloma komunizma bile prinuđene da se radikalno reformišu ili siđu sa političke scene, LDK je, budući u poluilegali, ostao okamenjen, s tim što je klasnu zamenila nacionalna svest. I dan-danas, politička saopštenja Rugovine stranke zvone istim šupljim birokratskim jezikom kojim je Partija u celoj bivšoj Jugi zborila sedamdesetih i osamdesetih, s tim što umesto „izgradnja socijalističkog društva“ stoji „izgradnja nezavisnog Kosova“, a umesto „bratstva i jedinstva“, naravno, „nezavisnost i ujedinjenje.“
Nakon što je stekao partiju, Rugova je veći deo devedesetih radio na stvaranju države, koja je verovatno predstavljala jedinstvenu tvorevinu u Evropi, a možda i u svetu. Na papiru, ta država je imala ceo set ministarstava, od kojih su samo neka (obrazovanje i zdravstvo) donekle funkcionisala. Za strane novinare, prizori studenata koji se tiskaju u „amfiteatrima“ po šupama i garažama, i polulegalnih klinika u privatnim stanovima, predstavljali su pogodan matertijal za reportaže sa „egzotičnog“ Balkana, ali svaki pokušaj – a bilo ih je nekoliko – da Rugovina država u senci izgradi sopstvenu vojsku ili policiju nailazio je na žestok odgovor srpskih vlasti. Predsednička kancelarija bila je u baraci nedaleko od prištinskog stadiona, a da bi se do nje došlo, trebalo je gaziti kroz đubre i blato. Izbori su se redovno održavali, parlamentarni i predsednički, a Rugovin LDK redovno je dobijao devedeset odsto glasova (mada se parlament nikada nije sastajao) dok je sam Rugova, kao jedini predsednički kandidat, ponekad osvajao i preko sto odsto. Povremeno je odlazio u „državne“ posete inostranstvu, gde su ga ljubazno, ali diskretno primali i nikada mu nisu davali otvorenu podršku. Srpske vlasti su ove rudimente državnosti dugo tolerisale, sa nemalom dozom podsmeha. Posle im je taj smeh izašao na nos.
Prvi ozbiljan politički izazov s kojim se Rugova suočio desio se s jeseni 1997, kada su studenti paralelnog univerziteta pod vođstvom Aljbina Kurtija, organizovali prve masovne demonstracije u Prištini nakon 1989. Iako su studenti, koji su zahtevali da se vrate u zgradu Univerziteta, izvikivali parole protiv srpskog režima, ove demonstracije su u velikoj meri predstavljale upozorenje Rugovi da njegovi nenasilni metodi više ne funkcionišu i da nove generacije gube strpljenje; u to vreme, Adem Jašari i drugovi su već glumili vojsku po dreničkim šumama. LDK je uoči protesta pozvao studente da ostanu kod kuće, ali odziv je bio masivan, i došlo je do nasilja; Rugovin politički monopol bio je ozbiljno uzdrman. Kasnije je studentsko rukovodstvo uglavnom završilo u Oslobodilačkoj vojsci Kosova, a Kurti je i danas žestok kritičar LDK-a.
Nakon prvih okršaja pobunjenika sa srpskom policijom i brutalne odmazde u Drenici u proleće 1998, Rugovin autoritet se topio kao grudva snega na suncu, i izgledalo je da će sasvim nestati. U skladu sa svojim mentalitetom, suočio se sa problemom tako što se pravio da ga ne vidi: Rugova i saradnici dugo su tvrdili da UČK-a uopšte ne postoji, zatim da sve to režira srpska policija (tu su delimično bili u pravu, ali o tom neki drugi put), a zatim su se povukli u uvređeno ćutanje. Za to vreme, Kosovo je gorelo, a narod bežao u brda.
Dodatni, a činilo se i finalni udarac, Rugova je doživeo tokom bombardovanja 1999, kada se slikao s Miloševićem, javno pozvao NATO da prekine kampanju i, možda najgore, zatražio početak pregovora o autonomiji Kosova unutar Srbije. Iako se očigledno radilo o prinudi, pod pretnjom „posledica“ ne samo za Rugovu već i za njegovu porodicu, mnogi Albanci mu to ni do danas nisu oprostili, pogotovo nakon što se posle iznuđenog snimanja obreo u Italiji, gde je u komforu sačekao kraj rata. U isto vreme, Rugovina partija je doživela težak udarac nakon što je iskusni Fehmi Agani, jedan od najinteligentnijih ljudi na Kosovu i čovek retkog diplomatskog umeća, ubijen od strane policije dok je vozom pokušavao da sa porodicom napusti Kosovo. Time je stranka ostala praktično bez mozga, i od tog se gubitka nikada nije potpuno oporavila.
Izgledalo je da je Rugovino vreme zauvek prošlo: stranka je bila u rasulu, a njegovi politički protivnici, tek sišli s brda, postali su miljenici najmoćnijih svetskih političara. Ipak, na opšte iznenađenje, Rugova je na prvim lokalnim i parlamentarnim izborima na Kosovu smlavio bivše gerilce Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja. Za tu pobedu mogao je najviše da zahvali svojim rivalima, koji su nedostatak političke veštine kompenzovali arogancijom i grubom silom i tako okrenuli dobar deo biračkog tela protiv sebe. Ispostavilo se da je okamenjena infrastruktura LDK-a, mada načeta, ipak preživela rat, dok Tači i Haradinaj stranačku infrastrukturu gotovo da nisu imali. Uspeh je ponovio i na izborima 1994, mada mu je malo falilo da osvoji skupštinsku većinu, pa je morao da se „krpi“ savezništvom sa Haradinajem.
Ako su sva ratna iskušenja, pobede i porazi ostavili nekog traga na Rugovi, to se ni po njegovom izgledu ni po ponašanju nikako nije videlo, osim što je kancelariju iz barake preselio u dostojanstvenije prostorije. I dalje je posetioce dočekivao u prsluku, s obaveznim svilenim šalom, za koji je tvrdio da će ga skinuti tek kada Kosovo bude slobodno, a ispraćao ih sa poklonom u vidu ovećeg kamena iz svoje kolekcije. Rugova je, naime, bio pasionirani skupljač minerala iz Trepče i rado ih je delio gostima. Kažu da je kamen koji je poklonio Bilu Klintonu bio toliki da nije mogao da stane u američki predsednički avion. Ni sadržaj njegovih izjava nije se gotovo nikada menjao: vaš novinar, koji je nedavno uporedio jedan svoj intervju sa Rugovom iz 1996. sa intervjuom pravljenim posle rata morao je da konstatuje da su Rugovini odgovori ostali gotovo u dlaku isti, bez obzira na to što su pitanja bila različita.
Istovremeno mek kao svila i tvrd kao kamen, Rugova je bio oličenje predvidljivosti i stabilnosti na hronično nemirnom i nasilnom Kosovu. Dok se borba za upražnjeni presto razbuktava, treba se nadati da je pokojnik nešto od tih svojih osobina ostavio u trajno političko nasleđe, ma ko se njime bude koristio.
Ibrahim Rugova rođen je 2. decembra 1944. godine u selu Crnce, u opštini Istok na Kosovu, kao sin jedinac u porodici „narodnih neprijatelja“. Zapravo, o tome postoje dve verzije. Po prvoj (iz 1989): „Otac je bio partizan. Od SUBNOR-a imam potvrdu da je on ‘nestali borac’ koji je odmah posle oslobođenja bio prvi predsednik NO odbora sela.“ Po drugoj (1994): „Otac i deda streljani su 1945.“ O svojoj porodici kaže: „Mi Rugove bili smo obeleženi kao kulačka porodica. Potičem iz velike porodice seljaka iz planinske oblasti Rugova (moje ime na albanskom znači ‘proplanak’) koja se nalazi u blizini granice, i imali smo nekoliko stotina hektara što je obuhvatalo 12 sela.“
Osnovnu školu je završio u Istoku, a srednju u Peći.
Diplomirao je 1971. albansku književnost na Univerzitetu u Prištini. Prvo zaposlenje dobio još kao student – nastavnik albanskog jezika u selu kod Prištine; radio je i kao novinar u studentskom listu „Bota e re“, a kasnije u listu „Dituria“. Asistent istraživač je od 1972. u Albanološkom institutu i glavni urednik časopisa „Albanološke studije“. Magistrirao je 1976. sa tezom o istoriji albanske kritike. Školsku 1976–77. godinu proveo je u Francuskoj kao stažista kod Rolana Barta. Doktorirao je u Prištini 1984. sa disertacijom „Pravci i premise albanske književne kritike 1504–1983“.
Aktivnom politikom počeo da se bavi kao predsednik Društva književnika Kosova i Metohije oko koga se okupljao albanski pokret na Kosovu. Jedan je od potpisnika „Apela 215 kosovskih intelektualaca“ koji su se 1989. izjasnili protiv Amandmana na Ustav Srbije, jer je tim amandmanima ukinuta autonomija Kosova. Zbog toga je isključen iz SKJ-a, a međunarodna javnost ga je prihvatila kao disidenta i borca za ljudska i politička prava Albanaca na Kosovu.
Predsednik Demokratskog saveza Kosova je od 1989. Na čelu te stranke ostao je do smrti, iako se pod pritiskom medija navodno povukao 23. februara 2005. „zbog brojnih obaveza koje ima kao predsednik Kosova“.
Za predsednika Republike Kosovo izabran je 24. maja 1992. Prema izveštaju izborne komisije, za Rugovu je glasalo 867.557 birača, a na te izbore izašlo je 762.267 glasača. Razlika je dobijena zahvaljujući glasovima Albanaca iz inostranstva.
Rugova je i 1998. biran za predsednika samoproklamovane „republike Kosovo“, koju Beograd nije priznavao.
Rugova je učestvovao u izradi Ustavne deklaracije usvojene 2. jula 1990. u Kačaniku, kada je Kosovo proglašeno republikom. Bio je vodeći zagovornik pasivnog otpora režimu Slobodana Miloševića, i dobija nadimak kosovski Gandi. Voleo je sebe da predstavlja kao „čoveka mira“. Takva Rugovina politika našla se na meti kritika sunarodnika sredinom devedesetih, kada je Kosmet isključen iz dejtonskih mirovnih sporazuma. U septembru 1996. Rugova i Milošević su odvojeno potpisali Sporazum o normalizaciji nastave na Kosmetu, posle posredovanja katoličkog udruženja Sveti Eđidije, ali on nikada nije sproveden.
Prvih mesec i po dana NATO bombardovanja SRJ, Rugova je proveo u kućnom pritvoru u Prištini „pod zaštitom srpske policije“. Milošević odobrava njegovo prebacivanje u Italiju, a odatle odlazi u Nemačku, gde ostaje do 30. jula 1999. Rugova je bio član albanskog pregovaračkog tima tokom pregovora u Rambujeu, februara 1999. godine.
Nakon prvih izbora na Kosovu 17. novembra 2001, na kojima je njegova partija osvojila najviše poslaničkih mandata, Rugova je i zvanično izabran za predsednika 4. marta 2002. u četvrtom krugu glasanja, nakon što su tri vodeće albanske partije, posle tri neuspela pokušaja, postigle sporazum o izboru predsednika i premijera. Ponovo je izabran za predsednika Kosova (sa mandatom od tri godine) 3. decembra 2004, posle parlamentarnih izbora na Kosovu održanim u oktobru te godine. Objavio je više knjiga iz književne teorije, istorije i teorije kritike. Dobitnik je više međunarodnih nagrada i priznanja među kojima Nagradu za mir i slobodu za 1995. godinu danske Fondacije PL-Fonden i Nagradu „Saharov“ Evropskog parlamenta za 1998. godinu.
Iza sebe je ostavio suprugu Fanu, sinove Mendinija i Uku i kćerku Teutu.
Dokumentacioni centar „Vreme„
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
