Šta je spajalo Srbiju i Mađarsku i šta ih čeka

Od izbornog poraza Fidesa prošla su tri meseca. Ovaj pad se u Srbiji pratio sa posebnom pažnjom – kako zbog raznih veza dva režima, tako i zbog sličnosti u načinu vladanja Aleksandra Vučića i Viktora Orbana.

Šta su novi mađarski premijer Peter Mađar i koalicija Tisa do sada uspeli da urade? Koliko je teško razmontirati režim koji je poput hobotnice prodreo u svaku sferu društva, a pre svega u ekonomiju? Kako izgleda taj “dan posle” koji neminovno u nekom trenutku čeka i Srbiju?

Sagovornik “Vremena” je italijansko-mađarski istoričar Stefano Botoni (Stefano Bottoni), vanredni profesor na Univerzitetu u Firenci. Profesor Botoni upravo privodi kraju rad na knjizi o Orbanu (The Orbán Enigma: How a Former Liberal Turned Hungary Into a Global Illiberal Laboratory). Dok izdavač čeka rukopis, pitamo ga u čemu je Tisa bila najuspešnija u ova tri meseca.

STEFANO BOTONI: Najveći uspeh – što i nije bilo toliko iznenađujuće mada me je brzina razvoja događaja impresionirala – jesu spoljna politika i ponovno usklađivanje sa Evropskom unijom. Vraćanje evropske podrške Mađarskoj bilo je od presudne važnosti jer smo bili na ivici da postanemo druga Belorusija ili, izvinite što to kažem, Srbija. Pored toga, na dobrom su putu da povrate 10 do 12 milijardi evra evropskih fondova koji su praktično bili izgubljeni. Čitava mađarska diplomatija i vladin aparat postavili su ovo kao apsolutni prioritet s obzirom na to da je taj novac kritičan za državni budžet i ekonomske perspektive u narednoj godini.

Kada je reč o unutrašnjoj politici, na delu je stanje kreativnog haosa. Orban jeste do nogu potučen na izborima, ali pošto to nije bila normalna vlada već režim, slamanje tog režima na biralištima ne znači automatski slamanje njegovih struktura i podstruktura. Ne možete preko noći otpustiti sve ljude u toj mašineriji. Sve dok se pravosuđe ne preuzme i ne pročisti od Orbanovih kadrova, veliki slučajevi korupcije se ne mogu procesuirati. Jer, ako je na poziciji javnog tužioca i dalje čovek kojeg je postavio Orban – i to upravo sa ciljem da takve slučajeve zataškava – on taj posao, naravno, neće raditi. A takvih primera je na hiljade.

“VREME”: Je li javno mnjenje nestrpljivo i kako to boji čitavu atmosferu u društvu?

Izuzetno je nestrpljivo. Tenzije su visoke s obzirom na to da je Tisa uspela da okupi neviđenu podršku i da je neverovatno raznolika. Kada to kažem, mislim na činjenicu da su, ako izuzmemo ekstremnu levicu koja u Mađarskoj ne postoji, pod njihovim kišobranom bukvalno svi. Ali između levice (koja bi u Zapadnoj Evropi verovatno bila nazvana skoro pa desnicom) do umerene desnice, postoje ogromne razlike u mišljenjima. Tisa trenutno uživa podršku od 65 do 70 odsto, što je na nivou Severne Koreje. Zvanično su premoćni, ali su suštinski vrlo raznorodni. Unutar jednog tela imate tri ili četiri različite partije, a svi ti ljudi koji su im dali glas očekuju sve i očekuju to odmah.

Kada se to ne desi, ljudi se prilično razbesne. Čuju se komentari poput: “Svi su oni isti” ili “Ipak on dolazi iz Fidesa”, što je tipična opaska na račun Petera Mađara. On jeste bio Fidesov čovek i delio je tu političku kulturu, pa onda kažu: “Eee, ima on taj stari refleks fidesovca”.

Drugo, ekonomija ne stoji dobro. Ne zbog Tise, već zato što, kao što i sami dobro znate u Srbiji, imamo klijentelističku, zarobljenu ekonomiju. Ne možete samo pritisnuti dugme i rešiti problem. U čitavom nizu sektora – nekretninama, turizmu, građevinarstvu – svi čekaju da se nešto desi, a ništa se ne dešava. Mnoge investicije su na neki način zaustavljene. Naravno, one jesu bile deo sive ili korumpirane ekonomije, ali vi trenutno nemate čistu tržišnu ekonomiju koja bi tu staru uskočila da zameni. Ukoliko se to nastavi mesecima ili godinu-dve, nezadovoljstvo će rasti zbog veće nezaposlenosti i pada investicija. To je deo političke igre: kako sprovesti potpunu transformaciju bez potpunog potresa. Dok masa očekuje radikalne promene, vi zapravo morate da održite državnu mašinu u pogonu, a dok to radite, ne možete tek tako iz nje izbaciti sve njene zupčanike.

Da li vas brine da bi to potencijalno nezadovoljstvo moglo da utiče na povratak starih snaga?

Ne želim da koristim klasične definicije iz političkih nauka poput “autokratije” ili “hibridnog režima”, jer mislim da su promašene. “Mafijaška država” je daleko najtačnija definicija onoga što je Mađarska bila. U takvom sistemu, ljudi u Fidesu su funkcionisali isključivo uz mafijaškog bosa. Kada je mafijaški bos – što Orban apsolutno jeste – gotov, oni nemaju nikakvu zamenu.

Zato me ne brine povratak Orbana ili Fidesa, već nešto mnogo opasnije: demokratsko razočaranje. Jednom u životu, desetine hiljada Mađara učinile su nešto za javno dobro. Pre dve godine je u Mađarskoj kružio vic: u Srbiji imate narod, a nemate političare; u Mađarskoj imamo mnogo političara, ali nemamo narod. Ljudi nisu izlazili na ulice, mase se nisu mogle mobilisati. Sa druge strane, u Srbiji imate masu ljudi i studenata na ulicama, ali bez političkih snaga koje bi tu energiju artikulisale. A onda se u Mađarskoj, na jedan kratak, istorijski trenutak, sve poklopilo – ogromna podrška građana jednom političkom projektu omogućila je ubedljiv Orbanov poraz.

Ipak, naredni meseci će biti kritični jer se faza medenog meseca završava. Sledi suočavanje sa realnošću, što podrazumeva nužni balans između radikalnih promena i kompromisa sa prošlošću. To je kritična tačka.

U kom tačno smislu smatrate da je kritična? Koji je najbolji, a koji najgori mogući scenario?

Prvi faktor je sam Peter Mađar. On nesumnjivo ima dar, magiju, ali je istovremeno možda i previše jaka ličnost. Daću vam najskoriji primer: pokušao je da nađe novog predsednika Republike. Sreo se tako sa Judit Polgar, nekadašnjom svetskom šampionkom u šahu, malo su popričali i odmah je predložio nju za tu funkciju. Međutim, ispostavilo se da ona ima dvojno državljanstvo – mađarsko i izraelsko. Šta to znači u zemlji kao što je Mađarska? Domaća ekstremna desnica je pohrlila da kaže: “Eto koga nam to Mađar bira”. Sa druge strane, razumni ljudi su počeli da se pitaju: da li se ona ikada bavila politikom? Da li je ikada dala neku političku izjavu? Ne, apsolutno nikada. Mi nemamo ni najmanju predstavu o tome šta ona misli o svetu, o situaciji u Mađarskoj, o bilo čemu. I treće, najvažnije, kada je Judit Polgar shvatila o čemu se radi, rekla mu je jedno veoma čvrsto, mada ljubazno “ne”.

Poenta je sledeća: ukoliko Peter Mađar nije u stanju da se transformiše u pravog državnika, imaće problem. Iste te nedelje šetao je ulicom sa ministrom saobraćaja, bez ikakvog obezbeđenja, i neki prolaznik ga je pljunuo. Mađarska nije Norveška! Kao premijera mora da ga štiti antiteroristička jedinica, što će sada i biti slučaj, ali on je insistirao na imidžu čoveka iz naroda kome to nije potrebno. On mora da nauči da se ponaša kao profesionalni političar. Mnogo toga zavisi od njega lično jer je, nažalost, srž mađarske političke klime danas – harizmatska politika. Politika se sve više svodi na lični kult i izdržljivost lidera umesto na izgradnju institucija i zajedničkih vrednosti.

Što nije isključivo mađarski problem.

Da, to jeste globalni fenomen. Model Tise je suštinska slika toga, pa je pokušaj obnove demokratije oslanjanjem isključivo na ličnu izdržljivost jednog čoveka veoma opasna igra. Institucije po definiciji moraju biti bezlične, a mi ovde robujemo ideji Spasitelja, “čoveka proviđenja”.

Rođen sam u Italiji, pa se dobro sećam kako je Berluskoni još 1994. sebe nazivao “čovekom proviđenja”. Italija je praktično izmislila tu vrstu plebiscitarne, harizmatske politike. Prošle godine sam slušao Frensisa Fukujamu koji je primetio da su Tramp, pa na neki način i Obama, a sada naravno i Peter Mađar, zapravo nezakoniti sinovi Silvija Berluskonija. Berluskoni je bio prvi mejnstrim harizmatski političar koji je patentirao ovaj žanr. On nije imao pojma kako se vlada državom, ali je savršeno znao kako da stimuliše strasti, konfrontacije i sukobe. Peter Mađar je nusprodukt ovog istorijskog trenutka, ali mađarska demokratija na dugi rok može da preživi samo ako ponovo izgradi institucije.

Šta istorija kaže, koliko traje transformacija jedne političke kulture – pod uslovom da sve ide kako treba?

Kada govorimo o demokratskoj transformaciji bivših fašističkih i nacističkih režima nakon Drugog svetskog rata, istorija pokazuje da je potrebno između 25 i 30 godina da se uspostave stabilne demokratije, sposobne da apsorbuju različite društvene udarce. I to je bio najbolji mogući scenario, u najpovoljnijem istorijskom trenutku, jer je to bilo doba kada je ideja demokratije globalno bila u usponu. Danas, naprotiv, demokratija na globalnom nivou nazaduje.

Drugi problem Mađarske je konfuzija oko toga šta mi zapravo obnavljamo. Ovo zvuči kao teorijska debata, ali to nikako nije. Problem je u tome što mi nemamo primere dobre demokratske prakse u svojoj prošlosti. Nikada ih nismo ni imali. A kada nemate ukorenjenu demokratsku tradiciju, vi iznova morate ljudima da objašnjavate šta je uopšte republika.

Orban je potpuno iscedio i ispraznio pojam republike. Možda je baš zato Peter Mađar tražio novog predsednika kroz proces koji je podsećao na sraman kasting. To je prava reč – kasting. U Italiji, čije su političke institucije decenijama urušavane iznutra, ipak opstaje jedna figura čiji je prestiž nedodirljiv. To je predsednik Republike, garant nacionalnog jedinstva i demokratskog poretka, sedi, duboko poštovani gospodin u osamdesetim, devedesetim godinama. A mi u Mađarskoj se ponašamo kao demokratski startap. Još uvek smo u podrumu i tražimo predsednika za taj podrum.

Imam utisak da većina Mađara vlast i dalje zamišlja kao monarhiju, samo bez kraljevstva i bez kralja. Ako zaista želite obnovu demokratije, morate odgovoriti na krucijalno pitanje: kako izgleda republika u zemlji bez ikakve smislene republikanske tradicije? Vi u Srbiji barem možete da se vratite na Jugoslaviju, koliko god to nasleđe danas bilo problematično.

Konačno, u Mađarskoj moramo da raščistimo – kakvu tačno demokratiju želimo? Da li želimo plebiscitarnu demokratiju sa “dobrim liderom” kojeg nam je sam Bog poslao da nam diktira šta je ispravno, a šta ne? U tom slučaju, Peter Mađar bi samo zamenio Viktora Orbana. Bio bi pristojnija verzija, naravno, ali bismo u osnovi zadržali istu kulturu vođe kog ne smemo da kritikujemo. Ako to ne želimo, moramo prihvatiti činjenicu da Peter Mađar nije nedodirljiv. On može da pogreši. Može da kaže glupost. Može da povuče pogrešne poteze. Moraćemo da se borimo protiv njega, nekada i iznutra, pa će Tisa morati da postane samokritična, pluralistička partija koja trpi unutrašnja trvenja. A Mađari takvu vrstu unutrašnjih političkih borbi baš ne vole.

Kako vidite situaciju u Srbiji i koje su ključne sličnosti i razlike između naše dve zemlje u ovom kontekstu?

Pre svega, morate znati da su Srbija i vaši studentski pokreti mnogima u Mađarskoj bili ogromna inspiracija. Nakon nesreće u Novom Sadu, u Mađarskoj se često moglo čuti: “Pogledajte Srbe, zašto mi nismo u stanju da izađemo na ulice i zaista se borimo?” To je imalo ozbiljan psihološki efekat.

Drugo, naravno, postoji suštinska geopolitička razlika. Orbanov sistem je od prvog do poslednjeg minuta bio integrisan u evroatlantski politički i bezbednosni okvir, uključujući NATO. To znači veću slobodu delovanja na papiru, ali u praksi vrlo jasna ograničenja. Njegov režim je uvek bio na kratkom povocu u tom smislu. Daću vam plastičan primer: Orban je 2025. godine imao “briljantnu” ideju da pošalje 70 specijalaca mađarske antiterorističke jedinice (TEK) u Bosnu kako bi izvukli Milorada Dodika u slučaju da mora da beži iz zemlje. To u Sarajevu, očekivano, nije dobro primljeno. Podigla se ogromna prašina, a sve je presečeno jednim telefonskim pozivom Marka Rubija Peteru Sijartu. Tom prilikom je Sijarto praktično čuo rečnik kakav mu ni Sergej Lavrov nikada ne bi uputio. Rubio mu je vrlo jasno poručio: “Koji đavo to radite? Zavežite i smesta povlačite te ljude odatle”. I odmah su poslušali.

Dakle, kada Vašington podvikne ili kada Evropska unija uvede sankcije, kao što je bio slučaj 2022/2023, Orbana je to suštinski bolelo. Nije ga bilo briga za paragrafe o vladavini prava, već za novac. Taj evropski novac je, nažalost, bukvalno hranio njegov sistem. Jednačina je jasna: nema EU fondova, nema ni žurke. Zato je pozicija Vučićevog i Orbanovog režima iz tog ugla uvek bila drastično drugačija.

...

Govorili ste o izazovima pred kojima je Mađarska. Šta bi bio najveći izazov za Srbiju?

Pravi izazov za Srbiju, barem koliko ja to mogu da procenim spolja, jeste pitanje da li vi zaista suštinski želite evroatlantske integracije. Naročito danas, kada te integracije ne donose isti onaj izdašni ekonomski i politički paket kakav je nuđen Mađarskoj, Poljskoj ili Češkoj pre dve decenije. Taj paket je danas znatno skromniji mada i dalje ima svoju težinu.

Međutim, on dolazi sa jasnom cenom. Dolazim iz zemlje traume Trijanona i savršeno dobro razumem dubinu nacionalnih kriza, ali za vas to znači priznavanje Kosova kao države. I prihvatanje da je Bosna i Hercegovina takođe nezavisna država koja će jednom morati sama da rešava svoju sudbinu, dok je Srbija, jednostavno – Srbija. Mađarima su bile potrebne decenije, skoro čitav vek, da mentalno svare činjenicu: mi smo to što jesmo, ni manje, ni više.

A kada se takav geopolitički izbor jednom napravi, on postaje nepovratan i obavezujući. Upravo je taj izbor zapečatio sudbinu Orbanovog režima 2026. godine. Nisam verovao da ću u svom životu ponovo čuti kako desetine hiljada Mađara na ulicama skandiraju: “Ruszkik, haza!” (“Rusi, idite kući!”). Ali Orban je pokušao da te izbore predstavi kao sudbinski sudar Zapada “koji truli i izumire” i suverene, srećne Mađarske. Odgovor građana je bio: “Nosite se i vi i vaša suverena Mađarska. Mi želimo da ostanemo deo evropske poluperiferije jer mi to i jesmo; radije biramo to nego učešće u opasnim geopolitičkim avanturama bez ikakve budućnosti”.

Trenutno u Evropi postoje tri nacije sa duboko nerešenom vizijom sopstvene imperijalne prošlosti – Rusi, Srbi i Mađari. Delimo tu neraščišćenu viziju o tome ko smo i kako smo uopšte stigli tu gde jesmo, šta je to tačno pošlo po zlu. Za Mađarsku je to nostalgija za periodom pre Trijanona, odnosno pozna Austrougarska monarhija, a za Srbiju period nakon sloma Titove Jugoslavije i Miloševića.

Hoćete da kažete da se slomom Orbanovog režima moguće menja i tip mađarskog nacionalizma, a onda možda i odnos prema mađarskoj manjini u susednim državama?

Pod uslovom da ona opstane, jedna od najvažnijih stvari jeste pojava političke partije za 21. vek, poput Tise, koja deluje zaista otpornom na stari, nostalgični mađarski nacionalizam. Oni iskreno posmatraju mađarsku naciju kroz modernu prizmu: mađarske građane imate i u Berlinu i u Štutgartu, Budimpešti ili Novom Sadu. Ali u takvoj političkoj konstrukciji više nema privilegovane uloge za etničke manjine van granica države koje kroje politiku matice.

Da budem brutalno eksplicitan: nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: “Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu. Sada je vreme da se taj račun plati”.

To nije politička osveta, već principijelna poruka: “Nećemo vas bezuslovno finansirati samo zato što ste žrtve Trijanona. Vi to odavno niste, okolnosti su se promenile. Da, vi ste etnički Mađari, svi imate državljanstvo, dobili ste šengenske pasoše i gomilu beneficija. Zadržite beneficije, ali nemojte umišljati da ćete doveka upravljati našim unutrašnjim političkim životom”.

Smatram da je ovo kolosalan pomak. Znam da elite u Transilvaniji oplakuju gubitak “velikog vođe” i smatraju da nova garnitura u Budimpešti nema nacionalni legitimitet da vlada nad njima. A odgovor te nove garniture je prost: “Mi i ne želimo da vladamo vama”. Njih to naprosto više ne zanima na taj način.

Uspostavlja se potpuno novi balans. U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama. Čini se da smo konačno stavili tačku ne samo na tu jalovu tranziciju iz 1989. godine, već i na jednu veoma opasnu ideju iz 20. veka.