Šta je ostalo od DOS-a

Samo devet godina nakon blistave pobede koalicije DOS na republičkim izborima organizovanim posle petooktobarskog pada Slobodana Miloševića (na izborima održanim 23. decembra 2000. godine DOS je osvojio 176 od ukupno 250 mandata), tek polovina tog raznolikog pobedničkog saveza daje kakve-takve znake života.

To bi se moglo zaključiti nakon objavljivanja preliminarnih rezultata preregistracije stranaka, okončane 23. januara u ponoć. Kao i obično u politici, međutim, potreban je izvestan oprez u zaključivanju: iako je zakonski rok za predaju 10.000 potpisa (1000 za partije nacionalnih manjina) potrebnih za registraciju stranke po novom Zakonu o političkim strankama, uveliko istekao, konačan registar političkih stranaka još nije objavljen. Pored tridesetak prihvaćenih, naime, u proceduri je još bar toliko stranačkih zahteva za obnavljanje statusa pravnog lica. Ipak, uvid u nova poglavlja biografija glavnih likova priče o izbornom okršaju sa Miloševićevim režimom, ukazuje na izrazito male šanse da se poveća procenat preživljavanja među nekadašnjim strankama članicama DOS-a.

Dve ključne članice tog saveza – Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije (pripadalo im je po 40 od osvojenih 176 mandata u prvom skupštinskom sazivu posle pada Miloševića) – jesu u životu, ali im se „zdravstveno stanje“ znatno razlikuje: dok jedna (DS Borisa Tadića) drži gotovo sve ključne pozicije vlasti u zemlji, druga (DSS Vojislava Koštunice) nakon pada s vlasti izgubila je znatan broj birača (a i neke funkcionere i članove) koji su se kleli u Koštunicu dok je bio (dvostruki) premijer.

PODELE I SAVEZI: U DS se, u međuvremenu, ulio i Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića, takođe jedna od stranaka nekadašnjeg DOS-a, a lider DC-a i prvi predsednik DS-a (Mićunović) danas je predsednik Političkog saveta DS-a i predsednik Programskog odbora RTS-a. Iako se moglo pomisliti da istim pravcem ide i Demohrišćanska stranka Srbije Vladana Batića, još jedan od 18 lidera DOS-a uspeo je da sakupi neophodne potpise za preregistraciju.

Po dobrom starom običaju, DS je nastavio da se razmnožava, zahvaljujući čemu se na spisku preregistrovanih stranaka nalazi još jedna čiji je lider imao važnu ulogu u petooktobarskim događajima – Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića. Liberalno demokratskoj partiji se, u međuvremenu, pripojio i Građanski savez Srbije (u trenutku ujedinjenja, 2007. godine, na čelu GSS-a bila je Nataša Mićić). Prva predsednica stranke Vesna Pešić danas je poslanica u Skupštini Srbije na listi LDP-a – kao i Žarko Korać, koji je nakon prvog raskola u GSS-u, 1996, formirao Socijaldemokratsku uniju. Koraćeva stranka je takođe skupila neophodne potpise za registraciju.

U Registar će biti upisani i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, koja je trenutno na različitim nivoima vlasti u koaliciji sa Tadićevim demokratama, Savez vojvođanskih Mađara (koji upravo izbacuje iz svojih redova Jožefa Kasu, predsednika iz vremena DOS-a), ali i čak dve partije Rasima Ljajića. Lider Koalicije Sandžak iz vremena rušenja Miloševića danas je na čelu Socijaldemokratske partije Srbije, dok je Sandžačku demokratsku partiju, okosnicu nekadašnje Koalicije Sandžak, prepustio Novopazarcu Rešadu Hodžiću. Prema Ljajićevoj najavi, Sandžačka demokratska partija će na republičkim izborima, kad god oni budu, nastupiti u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom Srbije.

Neophodne potpise skupila je i Nova Srbija Velimira Ilića koja je, za razliku od većine preživelih članica DOS-a, danas u opoziciji – zvanično u savezu sa Koštuničinim DSS-om. Sudeći po brojnim Ilićevim javnim istupima, međutim, reklo bi se da je srcu bivšeg ministra za kapitalne investicije danas bliža politika Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, nekadašnjeg udarnog dvojca stranke Vojislava Šešelja, danas liderskog tandema proevropske Srpske napredne stranke.

Na spisku preživelih stranaka članica DOS-a, prema dostupnim informacijama, nalaze se samo još nekadašnji Reformisti Vojvodine, ali u bitno drugačijem izdanju nego u vreme kada je na čelu stranke bio Miodrag Isakov, jedan od potpredsednika vlade ubijenog Zorana Đinđića. Nakon neuspešnog izlaska na republičke parlamentarne izbore 2003. godine, u stranci je došlo do raskola. Isakov je najpre tvrdio da je odustao od politike, a onda se priklonio srodnoj disciplini – diplomatiji, prihvativši funkciju ambasadora u Izraelu (mandat mu je istekao u februaru 2009). Lider RV-a danas je Nedeljko Šljivanac, a stranka nastupa na izborima na regionalnom nivou.

IZNENAĐENJE: Iako već duže vreme ne učestvuje aktivno u političkom životu Srbije, Nebojša Čović je svojim odsustvom volje da skuplja potpise za preregistraciju svoje poslednje stranke, Socijaldemokratske partije, izazvao najveće iznenađenje medija. Nekadašnji partijski saborac Oliver Ivanović optužio ga je da je „jedini krivac“ za gašenje SDP-a, na šta mu je Čović odgovorio da ne želi da polemiše sa „ljudima koji pljuju u izvor iz koga su pili vodu“. Čović je prosuo nešto gorčine po ljudima koje stranački rad interesuje samo onda kada mogu vrlo opipljivo da ga naplate, a izneo je i neke nedovoljno definisane sumnje da „nekome“ možda odgovara prestanak postojanja partije koja „zauzima mesto“ u Socijalističkoj internacionali. Nijednog trenutka, međutim, nije bio spreman da kaže da izostanak pokušaja da (formalno) sačuva stranku znači i njegovo odustajanje od daljeg bavljenja politikom.

U novom Registru političkih stranaka, po svemu sudeći, neće biti ni Socijaldemokratije, koju je u vreme DOS-a predvodio danas pokojni general Vuk Obradović. Posle „seks afere“ u kojoj je Obradović, tada potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv korupcije, optužen za nasrtaje na partijske koleginice, od te stranke otcepilo se krilo predvođeno Slobodanom Orlićem. Orlićeva Socijaldemokratija se 2002. ujedinila sa Koraćevim SDU-om, čime je stvorena Socijaldemokratska partija. Već sledeće godine, došlo je do „razvoda“ nakon koga je SDU nastavio samostalan život. Orlićevoj stranci 2004. pridružila se Čovićeva Demokratska alternativa, a iste godine Čović je izabran za predsednika SDP-a.

Krilo Obradovićeve Socijaldemokratije koje nije pošlo u novu stranku sa Orlićem, u decembru 2006. dobilo je novog predsednika – advokata Nenada Vukasovića, u javnosti poznatog po odbrani Zvezdana Jovanovića, ubice premijera Đinđića. Sudeći prema dostupnim podacima, Vukasoviću je pripala čast da stavi katanac na stranku osnovanu 1997. godine.

Ni Pokret za demokratsku Srbiju (PDS), stranka drugog (prvog?) DOS-ovog generala Momčila Perišića, nije bila bolje sreće. Perišić je, suštinski, političku karijeru okončao 14. marta 2002. godine kada je u motelu „Šarić“, na periferiji Beograda, uhvaćen kako razmenjuje poverljivu dokumentaciju sa Džonom Dejvidom Nejborom, tadašnjim prvim sekretarom američke ambasade u Beogradu. Tri godine kasnije, čim mu je uručena optužnica za ratne zločine, Perišić se dobrovoljno predao Haškom tribunalu. Nakon pokretanja „špijunske afere“ tadašnjeg potpredsednika Vlade zaduženog za odbranu i bezbednost, deo rukovodstva PDS-a, među kojima je bio i Slobodan Vuksanović, jedan od šampiona u disciplini promene političkih partija, formirao je Narodnu demokratsku stranku, da bi se 2004. svi zajedno priključili DSS-u. Za razliku od kolega iz PDS-a koji su ostali lojalni Perišiću, što je ubrzo značilo ostajanje bez partijske organizacije (partijskih leđa?), Vuksanović i danas ima direktnu vezu s politikom: bivši ministar prosvete, kako piše internet enciklopedija Vikipedija, „danas radi na odgovornom mestu šefa informativne službe DSS“.

KOLEBANJE: Ugasili su se i Liberali Srbije, odnosno nekadašnja Nova demokratija Dušana Mihajlovića. Stranka prvog postpetooktobarskog ministra unutrašnjih poslova Srbije najpre je, 2003, promenila ime u Liberali Srbije, da bi 2004, nakon što je Mihajloviću istekao ministarski mandat, promenila i predsednika (funkciju je preuzeo dotadašnji potpredsednik i nekadašnji ambasador u Brazilu Radivoje Lazarević). Pokazalo se, međutim, da to nije bilo dovoljno za politički opstanak: na izborima 2007. čak ni na listi SPO-a liberali nisu uspeli da uđu u parlament. Da nije bilo izgubljenog sudskog spora sa Vladimirom Bebom Popovićem, ne bi bilo ni razloga da se ime stranke poslednjih godina pomene u javnosti. Ovako, zahvaljujući „Politici“, građanstvo je saznalo da u sedište stranke u Rajićevoj ulici godinama nisu svratili ni Mihajlović ni Lazarević. Kao i u nekim drugim slučajevima (Nebojša Čović, recimo), ni kad je reč o Mihajloviću možda ipak ne bi trebalo izvlačiti zaključak o definitivnom odustajanju od politike: njegovo ime, naime, nalazi se na spisku 200 javnih ličnosti koje su nedavno zatražile raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO.

Javno kolebanje po pitanju daljeg političkog angažmana nedavno je izrazio Dragan Milovanović, u vreme petooktobarskih promena predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, danas glavni menadžer te organizacije („Možda se i vratim u politiku, videću“, izjavio je u oktobru za „Press“). Mali su, međutim, izgledi da bi nekadašnji ministar rada i zapošljavanja to mogao da uradi posredstvom Laburističke partije koju je osnovao i koja nikada nije uspela da zabeleži značajan politički rezultat (prelazak cenzusa, za početak).

Spisak ugašenih stranaka članica DOS-a uvećale su i Koalicija Vojvodina (njen lider Dragan Veselinov, nekadašnji ministar poljoprivrede, pod pritiskom javnosti, povukao se iz politike nakon saobraćajne nesreće u kojoj je, 2003. godine, automobil u kome se nalazio zgazio Katarinu Marić) i Koalicija Šumadija, čiji je lider Slobodan Kovačević odluku o povlačenju iz politike doneo nakon ubistva premijera Đinđića.