Bilo je samo pitanje vremena kada će „žestoki momak sa zrenjaninskog asfalta“, tridesetogodišnji Goran Petrović, policijskim i sudskim organima znan još kao malodobnik, ponovo neku familiju zaviti u crno. I dogodilo se to u četvrtak 21. jula, u ranim jutarnjim satima. Prilikom pokušaja njegovog privođenja Petrović je, hladnokrvno, pucao u glavu policajcu Aleksandru Rkmanu (29) iz Melenaca, ocu šesnaestomesečnog dečaka koji se, kada odraste, oca neće ni sećati. Nesrećni policajac podlegao je povredama na putu do zrenjaninske bolnice. Pre nego što ga je policija lišila života, Goran Petrović, kome su se pripisivala reketiranja i iznude, uspeo je da rani i Rkmanovog kolegu Ivana Radina (26) iz Srpske Crnje.
Posle tragedije, neviđene u najvećem banatskom gradu, u kom se ne pamti kada je pripadnik MUP-a nastradao na dužnosti, ostalo je da, nad glavama svih, a naročito nadležnih u policiji, tužilaštvu i sudu, visi jedno pitanje – šta je osoba poput Gorana Petrovića radila na slobodi svih ovih godina. Jer, ceo grad je znao o kome se radi. Pre 13 godinа, još dok je bio mаloletnik, ispred tada popularne zrenjaninske diskoteke „Mravinjak“ učestvovao je u tuči u kojoj je nožem, na smrt, izboden mladić Vanja Prica. Iаko se verovаlo dа je Petrović odgovorаn zа tаj zločin, oslobođen je optužbi. Dve godine kаsnije, hicem iz pištoljа, u najužem centru grada, usmrtio je jednog od ovdašnjih „kraljeva podzemlja“, Aleksandra Draškića, svima znanog po nadimku „Aca Cigan“, zbog čegа je osuđen nа devet godinа zаtvorа, аli je pušten posle sedаm. Od tada, Petrović je bio na slobodi. Maltretirao je oca, nepokretnu majku, a zbog prijave za nasilje u porodici policija je, po nalogu suda, i reagovala u četvrtak. Ime ovog problematičnog mladića, za kog pričaju da su ga se plašili i ostali zatvorenici dok je bio iza rešetaka, ali i pojedini policajci, na novinskim stupcima, u rubrici crne hronike, ponovo se pojavilo 29. novembra 2009. godine. Tog dana, Petrovićev sugrađanin i poznanik Zoran Frangi (45), zbog neraščišćenih računa, iz revolvera je ispalio šest hitaca, od toga četiri u Goranovom pravcu, sa namerom da ga ubije. U tome nije uspeo, ali mu je naneo teške telesne povrede koje je Petrović preležao. Pošto se oporavio od ozleda, nastavio je po starom. A Frangi je osuđen na sedmogodišnju robiju.
Ostaje, dakle, da se ustanovi zašto je Goran Petrović sve ove godine bio na slobodi i da li policija, zaista, nije mogla nikako da ga obuzda. Ostaje i da se vidi da li će neko zbog toga odgovarati. Dolazak ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića i direktora policije Milorada Veljovića u Zrenjanin, odmah nakon nesreće, bolji poznavaoci prilika u službi vide kao znak da će neko od pretpostavljenih u Policijskoj upravi u Zrenjaninu „fasovati“. To je, uostalom, pre par dana zatražio i Policijski sindikat Srbije zbog, kako je navedeno u saopštenju, propusta i zataškavanja koji su se dogodili pre i posle ubistva Aleksandra Rkmana i ranjavanja Ivana Radina. Sindikat je istakao da je otac ubice Gorana Petrovića prijavio policiji da ga sin zlostavlja i da preti da će ubiti nekoliko policajaca, jer ima pištolj, ali niko od starešina nije reagovao na prijave, već su deset dana kasnije „bez ikakvog plana poslali neiskusne policajce“.
„Prilikom intervencije nisu ni repetirali oružje, jer ih niko nije upozorio da je Petrović pretio da će pucati čim vidi policajce. Sticajem srećnih okolnosti, Petrović nije ubio još nekoliko poštenih policajaca“, ukazao je Policijski sindikat Srbije i istakao da je, prema njegovim saznanjima, „jedan starešina nakon tragičnog događaja sačinio falsifikovani plan Petrovićevog privođenja, koji pre toga nije postojao, iako se išlo u hapšenje opasnog kriminalca, čime je pokušano zataškavanje propusta nadležnih u Policijskoj upravi u Zrenjaninu“.
U prisustvu ministra Ivice Dačića, dok su zajedno, u zrenjaninskoj bolnici, obilazili ranjenog policajca Ivana Radina, načelnik zrenjaninske PU Bojan Marković, međutim, kazao je da su pre dolaska pripadnika MUP-a u kuću Petrovića, sa namerom da ga privedu zbog prijave da je počinio nasilje u porodici, prikupljena operativna saznanja i sve informacije do kojih se moglo doći u razgovoru sa roditeljima, Centrom za socijalni rad, tužilaštvom, sudom i svim subjektima koji, kako je napomenuo, moraju biti uključeni u ovakve slučajeve.
„Nakon toga pristupilo se izradi plana, koji je bio veoma detaljan. Sve propisane taktičke mere i radnje su maksimalno ispoštovane i postupalo se po naredbi suda. Bio je angažovan više nego dovoljan broj pripadnika policije koji su bili opremljeni pancirima i automatskim oružjem, što svakako nije slučaj u drugačijim pretresima. Svesni smo bili rizika i zato smo preduzeli mere koje smo preduzeli. Ali, jednostavno, neke stvari ne mogu se predvideti“, rekao je Marković i istakao da su u zrenjaninskoj policiji hiljadu puta postavili sebi pitanje da li je sve moglo drugačije da se završi.
S druge strane, Ivica Dačić je kao jedan od problema video blagu kaznenu politiku prema napadačima na policajce, ali i različitu pozornost domaće javnosti u slučajevima kada pripadnik policije prekorači svoja ovlašćenja i kada bude žrtva.
„U poslednjih dvadesetak godina skoro 1000 policajaca izgubilo je život na dužnosti, čuvajući ovu zemlju i narod. Tako je bilo i u slučaju Aleksandra Rkmana. Veoma je česta praksa da oni koji napadnu policiju budu osuđeni na minimalne kazne, ili se ti procesi gotovo i ne završavaju. Baš zato, mislim da je obaveza svih nas da dignemo glas protiv toga, jer svaki napad na policiju je napad na državu“, istakao je Dačić na komemorativnom skupu u Zrenjaninu i naglasio da bi najbolji odgovor na poslednju tragediju bili propisi i zakonske izmene koje bi omogućile oštrije kažnjavanje svih onih koji napadaju policiju.
Policija, po rečima ministra Dačića, „ne može raditi svoj posao ukoliko svako i u svakom momentu gleda da li je i koliko prekoračila ovlašćenja“.
„Pogledajte jednu nesrazmeru između medijske pažnje koja je posvećena slučaju kada policija prekorači svoja zakonska ovlašćenja, i kada se desi jedna ovakva tragedija“, dodao je on.
(Autor je novinar novosadskog lista „Dnevnik“)
