Rijaliti-šou Aleksandra Vučića

Stilska figura kojom bi se najpre dali opisati skorašnji pozivi Aleksandra Vučića i Ane Brnabić na dijalog ili molba predsednika da se zaustavi širenje mržnje je oksimoron. On se odnosi na spajanje protivrečnih, kontradiktornih pojmova – u ovom slučaju pojedinaca i pojmova – a njihova oprečnost može biti do te mere izražena da odaju utisak humora i ironije. Iako to kako vladajuća partija doživljava politiku, državu, dijalog, javnost ili medije ume da zvuči i izgleda dovoljno bizarno da se neki posmatrač – kojeg to ne dotiče – u neverici nasmeje, reč je o ozbiljnom izvitoperenju svega.

STANJE SVESTI OD 00 DO 24

Vučić i dalje obija pragove televizijskih studija i broji lajkove na tuđim objavama. Deluje da se plaši sagovornika iz opozicije i novinara koji će postavljati pitanja, pa isključivo sam gostuje u političkim i inim emisijama. Čak ni tu ne trpi sagovornike – vidno se iznervirao 12. juna na TV Hepi kad mu je Milomir Marić, u naletu podrške, prekinuo monolog. Ali više od svega, Vučića plaši tišina u kojoj se ne čuje njegov glas.

Prema podacima medijskog monitoringa (1. jun 2022. – 31. maj 2023) nevladine organizacije CRTA, on je u prethodnih 365 dana imao 300 direktnih obraćanja putem televizija sa nacionalnom frekvencijom. Pripalo mu je i oko dve trećine ukupnog vremena posvećenog svim političkim akterima u centralnim vestima na televizijama koje mogu da se gledaju u celoj zemlji. A ako se na to dodaju objave na društvenim mrežama na čijim širenjima i odbrani radi čitava mašinerija, njegovi snimci iz Predsedništva ili noćnih šetnji, naslovne strane i mnogobrojni članci u novinama koje su pod kontrolom vlasti, dobija se rijaliti-šou u kojem se neprekidno prati stanje svesti jednog čoveka. I u tom rijaliti-šouu ima onoga što inače takve forme obilato nude – uvreda, laži i agresije, ali i nenadanog razotkrivanja. I ono se upravo dešava.

Pojedini građani, među kojima su i studenti i srednjoškolci i sredovečni i stari, koji su donedavno živeli pokazujući prezir prema političkim i društvenim pitanjima uz rečenice “svi su isti” i “mene politika ne interesuje”, počeli su da se bude i bune. Promene koje žele odnose se dobrim delom na kulturu nasilja koja vlada u društvu. Međutim, odgovor vlasti je – još nasilja, samo zavijenog u različite forme.

I to izaziva dodatni otpor. Svaka izjava u kojoj se pripadnici režima obračunavaju i napadaju svoje kritičare, bilo u Skupštini, van nje, u medijima ili na društvenim mrežama, deluje poput varnice koja dalje raspiruje rešenost dela građana da istraju u zahtevima. Pogotovo što ti napadi članova vladajuće partije i njenih simpatizera ne padaju na plodno tlo. Posmatrajući kako se Janko Langura unosi u lice zadivljujuće smirenom Radomiru Lazoviću, ili Vladimira Orlića koji poput čupavca iz kutije iskače na svaku reč bilo kojeg opozicionog političara u emisiji na RTS-u, ili kako po oprobanom receptu “Informer” i poslanici SNS-a u Skupštini govore o tome kako iza protesta “Srbija protiv nasilja” stoje i na njih dolaze ustaše i mudžahedini, a Vučić priča o grobovima svoje dece koja će se s tim ustašama boriti i kako mu je Đinđić pred smrti pričao o Pinku, logično bi bilo zapitati se: čemu?

Ako ništa drugo, odnosno i ako se nema u vidu dobrobit koja bi ranjenom društvo donela odsustvo govora mržnje koji dolazi sa najviših pozicija, Aleksandar Vučić i njegovi ljudi bi radi smirivanja građanskog otpora, koji im svakako ne ide naruku, trebalo da potegnu za finom tišinom.

SISTEM SPOJENIH SUDOVA

Ali buka je sve glasnija, a na načinu na koji se crtaju mete neistomišljenicima pozavideo bi i Šešelj u najboljim danima. Zašto? Moguće je da su, pod jedan, svesni da bi u argumentovanoj raspravi i civilizovanoj razmeni mišljenja nužno (iz)gubili. Zatim, stvorili su atmosferu u kojoj su pristojnost, slušanje i empatija znak slabosti. I da bi uverili svoje da su i dalje najjači i da ne treba da ih napuštaju (za šta im je služio i neslavni kontramiting), vlast nastavlja po starom. Zvuči poput recepta za sporo, ali ipak samourušavanje vladajuće stranke. Konačno, možda je za članove Srpske napredne stranke istaknute u odanosti vođi i napadima na neprijatelje to jedino što oni zaista znaju. Bolje ne umeju. Svu svoju energiju i trud uložili su u korišćenje reči poput oružja kojim nasumično rešetaju, da se ne preispituju, da gledaju samo svoju korist. Ali za čoveka koji hoće da se jedini pita o svemu takvi su saradnici najbolji – njegov opstanak na vlasti i za njih je biti ili ne biti. Kako inače da zadrže sve privilegije na koje su svikli, a koje teško da su svojim radom i znanjem zaslužili.

PARADIGME JEDNOG DRUŠTVENOG TRENUTKA

Pomenuti sistem spojenih sudova u danima pojačane budnosti dodatno ogoljava za širu javnost političke aktere, njihova viđenja i način vladanja. Vri od paradigmatičnih primera.

Tako je, recimo, za nemali broj podržavalaca aktuelne vlasti samorazumljivo da je aktuelni predsednik isto što i država. Pa šta ako nisu svi konkursi i pozivi za projekte namešteni – to nije zbog zakona, već usled dobre volje predsednika; pa šta ako iz budžeta ide novac u izgradnju puta ili Hrama Svetog Save ili ako državna firma finansira snimanje veoma gledanih filmova i serija – to je opet učinio, dao i dopustio predsednik.

Tako su bes i buka koji su se digli na glumce (vidi u “Vremenu” tekst na strani 17) potvrdili dokle je metastaziralo “država, to sam ja”. Ali i pokazali kako predsednik države vidi politiku. Naime, u emisiji “Ćirilica”, komentarišući upravo glumce, kazao je: “Kad uđete u politiku, da se bavite politikom, onda budite spremni da primite politički odgovor.”

Šta je politički odgovor – poziv na linč i pravljenje poternica u kojima se glumci opisuju kao državni neprijatelji?

Konačno postoji ta skoro pa zbunjenost glumcima koju pokazuju predstavnici vlasti i njeni simpatizeri. Možda najbrutalnije prikazana kroz objave folk pevačice Jelene Karleuše namenjene Seki Sablić. U objavi koja ne zaslužuje da se prepričava, Karleuša se između ostalog pita i gde na planeti ima da neko uzima pare od države i da tu istu državu pljuje. A zatim, kako uopšte Seka Sablić može da se žali na nasilje kada ima velike honorare. Drugim rečima – trenutna vlast je jednaka državi. Ako neko ima novac, nema nikakvog razloga da se buni, niti postoje druge vrednosti za koje se vredi boriti osim da budeš dobro plaćen jer postoji samo sopstveni interes, a interes zajednica i društva je u takvom ograničenom shvatanju stvari potpuno nevažan.

Konačno, u ovom nizu simptomatičnih pokazatelja jednog društvenog trenutka (koji, istini za volju, traje dugo) jeste i onaj vezan za fotografiju Aleksandra Vučića u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”.

Da li je ili nije predsednik države nekoliko nedelja nakon tragedije otišao da se upiše u knjigu žalosti, to je jedno pitanje. Ako je to učinio, da li je razlog to što su mu istraživanja javnog mnjenja poručila da treba, a ne iz sopstvene potrebe? Zapravo, kada je tačno otišao u “Ribnikar” i da li je to uradio da bi izbegao neku neprijatnost, sasvim je drugo pitanje.

Sve govori činjenica da je Vučić rekao kako je to uradio u tajnosti, a onda poslao fotografiju, a zatim pričao da je napisao čitavu jednu stranicu. A to što je nemali broj građana, čuvši za sumnje da fotografija nije autentična, mogao u to da poveruje i da se mnogo i ne iznenadi, poručuje toliko toga o onome na šta su sve društvo navikli ova vlast i njen prvi čovek.