Rat za TV sliku, uticaj i pare

Većina radio i TV stanica u ovom trenutku nema regulisan status. Neke zato što bivši režim nije želeo da im da frekvencije na korišćenje pa su radile ilegalno, često montirajući predajnik na prikolicu automobila i seleći ga s mesta na mesto ne bi li zavarale trag, dok su druge jednostavno otimale frekvencije uz blagoslov vlasti. Bilo je tokom protekle decenije komičnih situacija, jurnjave goniometrima kao iz doba kada je Gestapo tražio Prleta, Tihog, slušaoce Radio Londona ili one koji preferiraju da čuju „gavarit Maskva“; bilo je i tragičnih situacija premlaćivanja novinara i tehničara i otimanja opreme u čemu je svojevremeno učestvovala i policija; a bilo je i dosta pitanja (mnoga su još uvek bez odgovora) poput onih o radio i TV stanicama za koje se ne zna odakle im pare za tako skupu zabavu kakva je proizvodnja i emitovanje sopstvenog programa. Svašta se govorkalo po čaršiji, pa i to da mnogi elektronski mediji služe za pranje novca, pogotovo kada su u taj posao ušli i ljudi iz sive zone zakona, kada su ubijeni neki „biznismeni“ čija je delatnost obuhvatala i radio i TV, poput Nikčevića i Arkana.

Iako je država ostajala bez značajne količine novca jer gotovo nijedna radio i TV stanica nije plaćala naknadu za korišćenje frekvencija, a i one koje su to činile plaćale su simboličnu svotu, iako je emitovanje programa na pojedinim frekvencijama ometalo vojne, policijske i komunikacije civilnog vazduhoplovstva pa se posle ukidanja sankcija dešavalo da pilot umesto uputstva za sletanje čuje neku pevaljku novokomponovanog treša, bivši režim nije mnogo mario jer je jedino bilo važno udarati u iste talambase zvaničnog „patriotskog novinarstva“ ili širiti „masovnu kulturu“ turbo folka i „sistem vrednosti“ onih koji ne kupuju praziluk na pijaci već ga kad im zatreba jednostavno iščupaju iz sopstvene zadnjice. Nova vlast zatekla je pravi haos u etru, afere su počele da sustižu jedna drugu, od onih o građevinskim dozvolama za poslovnu zgradu Pinka i prodaji RTV Košave, do uslova pod kojima su „sarađivali“ radikali u Zemunu sa TV Palmom, da o stanju u lokalnim medijima po unutrašnjosti Srbije i ne govorimo. Otvorena su i druga pitanja poput onih o opremi koju je RTS „pozajmio medijskim magnatima“, miljenicima režima, čime je ta kuća bukvalno ojađena za milionske svote, i gde je završila oprema oteta od mnogih radio i TV stanica koje su zatvarane ili jednostavno opljačkane samo zato što nisu duvale u isti rog propagandne mašine tadašnje vlasti.

Pošto se od nečega mora krenuti kako bi se „konačno uveo red“ u oblast radio-difuzije, grupa stručnjaka (vidi okvir „Zakonopisci“) prihvatila se posla koji ovih dana privodi kraju – izrade Nacrta zakona o radio-difuziji.

„U pitanju je potpuno nov zakon, bez obzira na to što je u dosadašnjem Zakonu o radio-televiziji od 31. 6. 1991. postojalo deset članova koji su u stvari predstavljali opšte odredbe o radio-difuziji, a ostalo je u stvari bio osnivački akt Radio-televizije Srbije“, kaže za „Vreme“ Rade Veljanovski. „Još tada je jedna grupa ljudi, od kojih su neki radili i na ovom nacrtu, smatrala da treba odvojiti te dve stvari. Tadašnji zakon je imao odredbe o načinu dodele frekvencija, ali se iza svega krila vešta manipulacija Miloševićevog režima koji je u stvari samovoljno razvlastio federaciju. Republička vlada je dodeljivala koncesije za frekvencije što je bilo protivzakonito jer nije postojao nikakav pravni akt kojim se ovlašćenja savezne države u toj oblasti prenose na republike. U stvari je bivši režim manipulisao po potrebi; kad mu odgovara, prebaci čitavu stvar na savezni nivo, a kad ne, ostavlja da republička vlada rešava stvari po sistemu ‘miljenici režima napred, ostali – stoj’!“

Najvažnija stvar u Nacrtu novog zakona je osnivanje nezavisnog regulatornog tela, Radio-difuznog saveta Srbije (vidi okvir „Devet nedodirljivih“), koje će imati najšire ingerencije. Njegovo formiranje direktno proizilazi iz preporuka koje je ekspertski tim dobio od Evropske unije, Saveta Evrope, Evropske komisije, OEBS-a i UNESCO-a, a to je da gazdovanje frekvencijama mora biti lišeno bilo kakvog uticaja političkih, ekonomskih ili nekih drugih centara moći. Savet bi trebalo da bude jedino ovlašćeno telo za dodeljivanje koncesija za korišćenje frekvencija svim zainteresovanim editorima bilo da je reč o privatnicima, javnom sektoru i radio i televizijskim stanicama lokalnih ili regionalnih zajednica. Čak i bez dubljeg zalaženja u detalje, na prvi pogled se može zaključiti da je to „meki trbuh“ novog zakona. Iako predlagači računaju na ličnosti od integriteta, a ekonomsku nezavisnost Saveta misle da obezbede finansiranjem od novca iz naknade za korišćenje frekvencija, čitavu stvar može zakočiti parlament ukoliko ne usvoji predloženu listu.

„Mi se nadamo da će ljudi u čijim je rukama vlast shvatiti da je to ne samo u interesu svih u zemlji već i u njihovom interesu ukoliko žele da ostanu na vlasti“, kaže Veljanovski. „To je jedan od demokratskih standarda koji su propisani i od kojih nema odstupanja. Sutra kad se pojave u Savetu Evrope ili nekoj drugoj organizaciji kojoj žele da se priključe dobiće minus ukoliko ne poštuju ono što je u zemljama Evrope opšteprihvaćeno.“

U sadašnjoj političkoj situaciji (DOS od 18 stranaka, da o opoziciji i ne govorimo), posebno ako se zna kakve se sve zakulisne igre dešavaju ovih dana povodom izbora prvog čoveka RTS-a, ne treba biti vidoviti Ljubinko pa predvideti da formiranje Saveta neće ići glatko. Zakonopisci, pak, smatraju da se mnoge stvari mogu lakše rešiti ukoliko se precizno odrede ovlašćeni predlagači, a u igri su Rektorska konferencija, SANU, udruženja novinara, udruženja kulturnih radnika, sindikati, verske zajednice koje naizmenično mogu predlagati svog predstavnika i nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava. Cilj je da Savet bude sačinjen od ljudi koji će tom telu dati autoritet koji mora da bude veći nego što su ga ikad imala ministarstva informisanja i to ne u uslovima Miloševićevog režima, jer se zna na čemu (kome) je počivao autoritet raznih matića, markovića ili vučića. Očigledno je, međutim, da su i stručnjaci koji su sačinili Nacrt zakona svesni da se nalaze na klizavom terenu, pa će se na konačna rešenja po svoj prilici još čekati.

Posebna priča u Nacrtu zakona je status sadašnjeg RTS-a.

„Mi pravimo jasnu razliku između javnog servisa, a to treba da bude ili transformisani RTS ili nešto sasvim novo poput javnih servisa u Engleskoj, Nemačkoj i drugim razvijenim zemljama, komercijalnog servisa i onoga što smo svrstali u radio i televizijske stanice civilnog društva“, kaže Veljanovski. Predviđeno je da o sudbini RTS-a odluči vlada i najrealnije je očekivati da postane ono što je u normalnim zemljama javni servis, ali na drugim osnovama i uz ozbiljnu reorganizaciju i novinarskog i tehničkog sektora. Cilj je da se ta kuća decentralizuje, da pokrajinska TV postane samostalna (to je inače prošle sedmice zatražilo pokrajinsko Izvršno veće), da se studiji po unutrašnjosti koji su bili značajna karika u propagandnom lancu bivšeg režima vrate opštinama koje su ih osnovale (platile) i da postanu neka vrsta gradskih ili regionalnih radio i TV centara. Predlaže se da nova kuća ima dva radijska i dva TV programa, a da se ostale frekvencije koje pokrivaju čitavu Srbiju konkursom dodele zainteresovanim komercijalnim radio i TV stanicama. Ključni problem nije pitanje treba li ili ne Srbiji takav javni servis koji, bez obzira na stanje u kome je sada, posebno na informativnom planu, ipak ima značajne potencijale za pravljenje kvalitetnog obrazovnog, kulturnog i zabavnog programa, već – kako definisati svojinu. Zakonopisci smatraju da se to ipak može rešiti promenom naziva RTS-a u Radio-difuznu ustanovu Srbije kako bi sve ipak bilo u skladu sa ostalim važećim zakonima. O programskoj politici i finansiranju brinuo bi Upravni odbor koji bira već više puta pominjani i, pretpostavlja se, nezavisni Radio-difuzni odbor Srbije. On bi potom trebalo da izabere generalnog direktora posle čega bi usledio (bolan, ali neophodan) proces promena u novinarskom sastavu i uopšte u broju zaposlenih u ostalim službama. Kada je reč o načinu finansiranja, još se lome koplja o tome da li pretplata ili taksa, ali ne na svako brojilo, već po sistemu – jedno brojilo u domaćinstvu, jedna taksa. Iznos bi, predviđa se, bio manji nego onomad.

Neke medijske kuće, poput BK TV, pojačale su informativnu funkciju, a neke naprasno uvele emisije vesti kao što su to uradili Pink i Palma, najverovatnije zato što se saznalo da Nacrt zakona predviđa da oni koji nude širu paletu programa imaju veće šanse da dođu do frekvencije koja se bolje i dalje vidi. Tačno je da će postojati skala „beneficija“ koja će ići više naruku onima koji imaju raznovrsniji program ili sopstvenu produkciju jer je cilj predlagača da stimuliše one koji prave kvalitetnije emisije i u programskom i u tehničkom smislu. Pornići i „govor mržnje“ ne samo da ne dolaze u obzir već Radio-difuzni savet može sam da reaguje na takve i slične stvari ukoliko to po službenoj dužnosti ne učini javni tužilac. Inače, skalu cena koncesije takođe će određivati Savet.

Pod pretpostavkom da Nacrt zakona prođe, pre čitavog posla tehnička služba Saveznog ministarstva za telekomunikacije sačinila bi frekvencijski plan, spisak svih raspoloživih radio i televizijskih frekvencija. S obzirom na to da će čitava stvar biti javna, za očekivati je da više ne bude „rezervisanih frekvencija iz fioke“, onih koje se čuvaju za politički podobne ili komercijalne medije bliske vlastima. Uz pomenuto, stručnjaci Ministarstva za telekomunikacije postaviće i nove, savremene tehničke standarde koje bi budući emiteri morali da ispune. Tokom poslednjih godina mnoge medijske kuće su vrlo malo ulagale u razvoj studijske tehnike. Bivalo je i komičnih situacija da se tokom emisije neke lokalne televizije ne puštaju reklame jer je gazdin sinčić odneo magnetoskop kući da se malo igra. Mnoge radio stanice nemaju ni studio za emitovanje programa već se to radi iz redakcije, a mnoge TV stanice nemaju ni osnovnu montažu. Nezavisni mediji, sve iz straha da im u studija ne upadnu maskirani ljudi ili policajci i ne pokupe opremu, takođe su nevoljno odvajali novac za modernizaciju. Neki koji su u ranijem periodu radili imaće vremena da se modernizuju (vidi okvir „Prvoborci…“), a oni koji prvi put startuju moraće da ispunjavaju postavljene tehničke uslove.

Ovih dana (ako već i nije) Nacrt zakona biće dostavljen onima koji o njemu treba da odlučuju. Vremena za diskusiju ima malo, prvi jun je blizu a tada i ističe rok koji je postavio ministar Tadić. Treba se nadati da glasine o tome kako postoji i paralelno telo koje pravi „svoj“ zakon nemaju realnu podlogu, baš kao što valja očekivati da će zakonodavci imati sluha za promene koje se predviđaju. Jer, da parafraziramo resornog ministra – konačno treba uvesti red u etru.