Ako za neku oblast važi izreka "mala bara puno krokodila" onda je to radio-difuzija. Prema zvaničnim podacima, u Srbiji program emituje oko sedam stotina radio i televizijskih stanica, mada ima onih koji tvrde da niko ne zna pravi broj, da je reč o preko hiljadu "medijskih kuća". Razlika je nastala posle 5. oktobra kada su neki "oslobodili frekvencije" da bi zauzeli što bolje startno mesto za 1. jun, kada bi Savezno ministarstvo za telekomunikacije trebalo da raspiše konkurs za raspodelu frekvencija i kada će, ako je verovati onome što stalno ponavlja ministar Boris Tadić, "konačno biti uveden red u ovu oblast"
Većina radio i TV stanica u ovom trenutku nema regulisan status. Neke zato što bivši režim nije želeo da im da frekvencije na korišćenje pa su radile ilegalno, često montirajući predajnik na prikolicu automobila i seleći ga s mesta na mesto ne bi li zavarale trag, dok su druge jednostavno otimale frekvencije uz blagoslov vlasti. Bilo je tokom protekle decenije komičnih situacija, jurnjave goniometrima kao iz doba kada je Gestapo tražio Prleta, Tihog, slušaoce Radio Londona ili one koji preferiraju da čuju „gavarit Maskva“; bilo je i tragičnih situacija premlaćivanja novinara i tehničara i otimanja opreme u čemu je svojevremeno učestvovala i policija; a bilo je i dosta pitanja (mnoga su još uvek bez odgovora) poput onih o radio i TV stanicama za koje se ne zna odakle im pare za tako skupu zabavu kakva je proizvodnja i emitovanje sopstvenog programa. Svašta se govorkalo po čaršiji, pa i to da mnogi elektronski mediji služe za pranje novca, pogotovo kada su u taj posao ušli i ljudi iz sive zone zakona, kada su ubijeni neki „biznismeni“ čija je delatnost obuhvatala i radio i TV, poput Nikčevića i Arkana.
Iako je država ostajala bez značajne količine novca jer gotovo nijedna radio i TV stanica nije plaćala naknadu za korišćenje frekvencija, a i one koje su to činile plaćale su simboličnu svotu, iako je emitovanje programa na pojedinim frekvencijama ometalo vojne, policijske i komunikacije civilnog vazduhoplovstva pa se posle ukidanja sankcija dešavalo da pilot umesto uputstva za sletanje čuje neku pevaljku novokomponovanog treša, bivši režim nije mnogo mario jer je jedino bilo važno udarati u iste talambase zvaničnog „patriotskog novinarstva“ ili širiti „masovnu kulturu“ turbo folka i „sistem vrednosti“ onih koji ne kupuju praziluk na pijaci već ga kad im zatreba jednostavno iščupaju iz sopstvene zadnjice. Nova vlast zatekla je pravi haos u etru, afere su počele da sustižu jedna drugu, od onih o građevinskim dozvolama za poslovnu zgradu Pinka i prodaji RTV Košave, do uslova pod kojima su „sarađivali“ radikali u Zemunu sa TV Palmom, da o stanju u lokalnim medijima po unutrašnjosti Srbije i ne govorimo. Otvorena su i druga pitanja poput onih o opremi koju je RTS „pozajmio medijskim magnatima“, miljenicima režima, čime je ta kuća bukvalno ojađena za milionske svote, i gde je završila oprema oteta od mnogih radio i TV stanica koje su zatvarane ili jednostavno opljačkane samo zato što nisu duvale u isti rog propagandne mašine tadašnje vlasti.
Pošto se od nečega mora krenuti kako bi se „konačno uveo red“ u oblast radio-difuzije, grupa stručnjaka (vidi okvir „Zakonopisci“) prihvatila se posla koji ovih dana privodi kraju – izrade Nacrta zakona o radio-difuziji.
„U pitanju je potpuno nov zakon, bez obzira na to što je u dosadašnjem Zakonu o radio-televiziji od 31. 6. 1991. postojalo deset članova koji su u stvari predstavljali opšte odredbe o radio-difuziji, a ostalo je u stvari bio osnivački akt Radio-televizije Srbije“, kaže za „Vreme“ Rade Veljanovski. „Još tada je jedna grupa ljudi, od kojih su neki radili i na ovom nacrtu, smatrala da treba odvojiti te dve stvari. Tadašnji zakon je imao odredbe o načinu dodele frekvencija, ali se iza svega krila vešta manipulacija Miloševićevog režima koji je u stvari samovoljno razvlastio federaciju. Republička vlada je dodeljivala koncesije za frekvencije što je bilo protivzakonito jer nije postojao nikakav pravni akt kojim se ovlašćenja savezne države u toj oblasti prenose na republike. U stvari je bivši režim manipulisao po potrebi; kad mu odgovara, prebaci čitavu stvar na savezni nivo, a kad ne, ostavlja da republička vlada rešava stvari po sistemu ‘miljenici režima napred, ostali – stoj’!“
Najvažnija stvar u Nacrtu novog zakona je osnivanje nezavisnog regulatornog tela, Radio-difuznog saveta Srbije (vidi okvir „Devet nedodirljivih“), koje će imati najšire ingerencije. Njegovo formiranje direktno proizilazi iz preporuka koje je ekspertski tim dobio od Evropske unije, Saveta Evrope, Evropske komisije, OEBS-a i UNESCO-a, a to je da gazdovanje frekvencijama mora biti lišeno bilo kakvog uticaja političkih, ekonomskih ili nekih drugih centara moći. Savet bi trebalo da bude jedino ovlašćeno telo za dodeljivanje koncesija za korišćenje frekvencija svim zainteresovanim editorima bilo da je reč o privatnicima, javnom sektoru i radio i televizijskim stanicama lokalnih ili regionalnih zajednica. Čak i bez dubljeg zalaženja u detalje, na prvi pogled se može zaključiti da je to „meki trbuh“ novog zakona. Iako predlagači računaju na ličnosti od integriteta, a ekonomsku nezavisnost Saveta misle da obezbede finansiranjem od novca iz naknade za korišćenje frekvencija, čitavu stvar može zakočiti parlament ukoliko ne usvoji predloženu listu.
„Mi se nadamo da će ljudi u čijim je rukama vlast shvatiti da je to ne samo u interesu svih u zemlji već i u njihovom interesu ukoliko žele da ostanu na vlasti“, kaže Veljanovski. „To je jedan od demokratskih standarda koji su propisani i od kojih nema odstupanja. Sutra kad se pojave u Savetu Evrope ili nekoj drugoj organizaciji kojoj žele da se priključe dobiće minus ukoliko ne poštuju ono što je u zemljama Evrope opšteprihvaćeno.“
U sadašnjoj političkoj situaciji (DOS od 18 stranaka, da o opoziciji i ne govorimo), posebno ako se zna kakve se sve zakulisne igre dešavaju ovih dana povodom izbora prvog čoveka RTS-a, ne treba biti vidoviti Ljubinko pa predvideti da formiranje Saveta neće ići glatko. Zakonopisci, pak, smatraju da se mnoge stvari mogu lakše rešiti ukoliko se precizno odrede ovlašćeni predlagači, a u igri su Rektorska konferencija, SANU, udruženja novinara, udruženja kulturnih radnika, sindikati, verske zajednice koje naizmenično mogu predlagati svog predstavnika i nevladine organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava. Cilj je da Savet bude sačinjen od ljudi koji će tom telu dati autoritet koji mora da bude veći nego što su ga ikad imala ministarstva informisanja i to ne u uslovima Miloševićevog režima, jer se zna na čemu (kome) je počivao autoritet raznih matića, markovića ili vučića. Očigledno je, međutim, da su i stručnjaci koji su sačinili Nacrt zakona svesni da se nalaze na klizavom terenu, pa će se na konačna rešenja po svoj prilici još čekati.
Posebna priča u Nacrtu zakona je status sadašnjeg RTS-a.
„Mi pravimo jasnu razliku između javnog servisa, a to treba da bude ili transformisani RTS ili nešto sasvim novo poput javnih servisa u Engleskoj, Nemačkoj i drugim razvijenim zemljama, komercijalnog servisa i onoga što smo svrstali u radio i televizijske stanice civilnog društva“, kaže Veljanovski. Predviđeno je da o sudbini RTS-a odluči vlada i najrealnije je očekivati da postane ono što je u normalnim zemljama javni servis, ali na drugim osnovama i uz ozbiljnu reorganizaciju i novinarskog i tehničkog sektora. Cilj je da se ta kuća decentralizuje, da pokrajinska TV postane samostalna (to je inače prošle sedmice zatražilo pokrajinsko Izvršno veće), da se studiji po unutrašnjosti koji su bili značajna karika u propagandnom lancu bivšeg režima vrate opštinama koje su ih osnovale (platile) i da postanu neka vrsta gradskih ili regionalnih radio i TV centara. Predlaže se da nova kuća ima dva radijska i dva TV programa, a da se ostale frekvencije koje pokrivaju čitavu Srbiju konkursom dodele zainteresovanim komercijalnim radio i TV stanicama. Ključni problem nije pitanje treba li ili ne Srbiji takav javni servis koji, bez obzira na stanje u kome je sada, posebno na informativnom planu, ipak ima značajne potencijale za pravljenje kvalitetnog obrazovnog, kulturnog i zabavnog programa, već – kako definisati svojinu. Zakonopisci smatraju da se to ipak može rešiti promenom naziva RTS-a u Radio-difuznu ustanovu Srbije kako bi sve ipak bilo u skladu sa ostalim važećim zakonima. O programskoj politici i finansiranju brinuo bi Upravni odbor koji bira već više puta pominjani i, pretpostavlja se, nezavisni Radio-difuzni odbor Srbije. On bi potom trebalo da izabere generalnog direktora posle čega bi usledio (bolan, ali neophodan) proces promena u novinarskom sastavu i uopšte u broju zaposlenih u ostalim službama. Kada je reč o načinu finansiranja, još se lome koplja o tome da li pretplata ili taksa, ali ne na svako brojilo, već po sistemu – jedno brojilo u domaćinstvu, jedna taksa. Iznos bi, predviđa se, bio manji nego onomad.
Neke medijske kuće, poput BK TV, pojačale su informativnu funkciju, a neke naprasno uvele emisije vesti kao što su to uradili Pink i Palma, najverovatnije zato što se saznalo da Nacrt zakona predviđa da oni koji nude širu paletu programa imaju veće šanse da dođu do frekvencije koja se bolje i dalje vidi. Tačno je da će postojati skala „beneficija“ koja će ići više naruku onima koji imaju raznovrsniji program ili sopstvenu produkciju jer je cilj predlagača da stimuliše one koji prave kvalitetnije emisije i u programskom i u tehničkom smislu. Pornići i „govor mržnje“ ne samo da ne dolaze u obzir već Radio-difuzni savet može sam da reaguje na takve i slične stvari ukoliko to po službenoj dužnosti ne učini javni tužilac. Inače, skalu cena koncesije takođe će određivati Savet.
Pod pretpostavkom da Nacrt zakona prođe, pre čitavog posla tehnička služba Saveznog ministarstva za telekomunikacije sačinila bi frekvencijski plan, spisak svih raspoloživih radio i televizijskih frekvencija. S obzirom na to da će čitava stvar biti javna, za očekivati je da više ne bude „rezervisanih frekvencija iz fioke“, onih koje se čuvaju za politički podobne ili komercijalne medije bliske vlastima. Uz pomenuto, stručnjaci Ministarstva za telekomunikacije postaviće i nove, savremene tehničke standarde koje bi budući emiteri morali da ispune. Tokom poslednjih godina mnoge medijske kuće su vrlo malo ulagale u razvoj studijske tehnike. Bivalo je i komičnih situacija da se tokom emisije neke lokalne televizije ne puštaju reklame jer je gazdin sinčić odneo magnetoskop kući da se malo igra. Mnoge radio stanice nemaju ni studio za emitovanje programa već se to radi iz redakcije, a mnoge TV stanice nemaju ni osnovnu montažu. Nezavisni mediji, sve iz straha da im u studija ne upadnu maskirani ljudi ili policajci i ne pokupe opremu, takođe su nevoljno odvajali novac za modernizaciju. Neki koji su u ranijem periodu radili imaće vremena da se modernizuju (vidi okvir „Prvoborci…“), a oni koji prvi put startuju moraće da ispunjavaju postavljene tehničke uslove.
Ovih dana (ako već i nije) Nacrt zakona biće dostavljen onima koji o njemu treba da odlučuju. Vremena za diskusiju ima malo, prvi jun je blizu a tada i ističe rok koji je postavio ministar Tadić. Treba se nadati da glasine o tome kako postoji i paralelno telo koje pravi „svoj“ zakon nemaju realnu podlogu, baš kao što valja očekivati da će zakonodavci imati sluha za promene koje se predviđaju. Jer, da parafraziramo resornog ministra – konačno treba uvesti red u etru.
Ekspertski tim koji je sačinio Nacrt zakona o radio-difuziji formirali su Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i beogradski Medija centar. Koordinator tima je Rade Veljanovski, koji osim što godinama radi u elektronskim medijima važi i za dobrog poznavaoca evropskog zakonodavstva iz te oblasti, Gordana Petrović, viši savetnik ministra telekomunikacija za međunarodne odnose i razvoj, Prvoslav Plavšić, direktor agencije za istraživanje medija i odnosa sa javnošću pri saveznoj vladi, Mirjana Stojanović iz novinske agencije Beta, inače i savetnik za međunarodne odnose i razvoj, dr Miroljub Radojković, profesor na Fakultetu političkih nauka, pravnik Dejan Milenković iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, advokati Srđan Radovanović, pravni zastupnik Medija centra, Miloš Živković, pravni zastupnik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), i Dušan Stojković, producent, Slobodan Đorić, sekretar Asocijacije privatnih emitera Spektar, i Slobodan Maričić, direktor novinske agencije Tiker.
Ideja tvoraca Nacrta zakona je da Radio-difuzni savet Srbije bude sastavljen od devet predstavnika nauke, kulture i umetnosti, medijskih udruženja, sindikata, religijskih zajednica i nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Za sada se još lome koplja oko toga koje bi institucije trebalo da budu „ovlašćeni predlagači“ dve ili tri ličnosti na listi. Vlast ne bi mogla da se meša u odlučivanje o sastavu saveta, da dodaje „svoje kadrove“, a parlament bi samo imenovao devetoro od svih predloženih po principu „uzmi ili ostavi“. U Nacrtu zakona stoji da predložene ličnosti „ne smeju biti članovi ili službenici parlamenta i vlade, ni članovi rukovodstava političkih stranaka“. Ljudi iz Saveta neće moći da budu opozvani ili smenjivani, a mandat im se neće poklapati sa trajanjem mandata članova parlamenta.
Savet je zamišljen kao telo čiji je prvenstveni zadatak da garantuje ravnopravnost svima koji žele da se bave prizvodnjom i emitovanjem radio i TV programa, pre svega prilikom konkurisanja za dobijanje frekvencija. Radiće javno jer odredbe novog zakona isključuju mogućnosti manipulacije kakve su ranije postojale – da neko ko ispunjava uslove ne dobije frekvenciju, a da neko ko nema uslove ali je blizak vlasti frekvenciju dobije. Savet će propisivati uslove konkursa, programske, tehničke i materijalne, a odlučivaće po poslovniku koji će sačiniti sami članovi.
Predlagači Zakona smatraju da pre nego što se pristupi konkursu za raspodelu frekvencija neke stvari valja isterati na čistac. To se pre svega odnosi na one radio i TV stanice koje su koristile opremu RTS-a, predajnike pre svega, što će ne samo morati da vrate ukoliko nemaju kupoprodajni ugovor već i da pruže dokaze o plaćenom zakupu ukoliko su ih iznajmili, a ako nisu da nadoknade sumu za period u kome su preko tih predajnika emitovali program. Oni koji su emitovali na frekvenciji za koju nije bio raspisan nikakav konkurs moraće da kažu kako su do nje došli, ko im je to odobrio, a oni koji su dobili novac za opremu čije se poreklo ne zna moraće da objasne odakle im, baš kao i oni koji kažu da im je radio ili TV stanicu „kupio tata“.
Predlagači smatraju da se mora voditi igra čistih računa, da materijalno poslovanje medija (i iz ranijeg perioda) mora biti provereno i da koncesije mogu dobiti samo oni čija je savest u tom pogledu mirna. Tako se može očekivati da će „Blic“, novi vlasnik Košave, morati da pokaže inventarsku listu opreme koju je platio Mariji Milošević, odnosno da će biti utvrđeno da li je ona do opreme došla tako što joj je to poklonio RTS, na čijem je čelu bio Milanović, od Tomića koji je šefovao Jugopetrolom ili je reč o opremi koju je po Srbiji plenila policija. Slično će, valjda, morati da pokažu i Karići, Mitrovići, Anđelkovići, Vujovići i da ne ređamo. Radio-difuzni savet Srbije trebalo bi da uradi svoj deo posla, a sve što je sumnjivo prosleđivao bi nadležnima na utvrđivanje – od privrednih sudova do finansijske i „obične“ policije.
Mnoge radio i TV stanice danas rade po sistemu „štapa i kanapa“, posebno male stanice po unutrašnjosti Srbije od kojih su neke učinile mnogo u formiranju javnog mnjenja koje je podržalo demokratske promene. Predlagači Zakona smatraju da „tim ljudima valja odati svako priznanje“ jer su „herojski radili u uslovima žestoke represije“ i oni će sigurno imati „plus“ prilikom odlučivanja o dodeli frekvencija, a oni koji su bili u direktnoj službi bivšeg režima, privilegovani, i dobijali na svakojake načine dobru opremu – dobiće „minus“. U prelaznim odredbama predviđen je period od jedne (možda i dve) godine da svi usklade tehničku bazu sa standardima koji će biti utvrđeni, ili će, bez obzira na „prvoborački staž“ – biti zatvoreni!
„Ne možemo u jednoj tako važnoj oblasti imati standarde niže nego za registraciju automobila“, kaže Rade Veljanovski. „Može ideja biti sjajna, novinar ili voditelj jako dobar, ali ako je rezultat slika na ekranu puna snega ili zvuk iz radio aparata pun šuma, onda od toga nema ništa! Kao na tehničkom pregledu – ko ima ispravan automobil taj vozi, ko nema ide kod majstora pa ponovo na kanal, da popravi.“
Nacrt novog Zakona o radio-difuziji predviđa i uvođenje reda u emitovanju reklama. Stanice će moći samo 20 odsto vremena da potroše na reklame, što na čitav dan i nije tako malo. Prihvaćeni su evropski standardi pa će reklame biti zabranjene u informativnim emisijama i filmovima u intervalima kraćim od 45 minuta. Izuzetak su serije, koje se smeju prekidati na 20 minuta. Ko to ne bude poštovao dolazi u opasnost da, ukoliko se ogluši o upozorenje, ostane bez frekvencije. Biće određeno i koliko se reklama može emitovati u jednom satu programa, pa će tako, nadamo se, na onim stanicama koje ne zatraže frekvenciju za emitovanje specijalizovanog komercijalnog programa prestati teror polusatnih „specijalnih emisija“ u kojima se reklamira sve i svašta, od stanova do polovnih automobila.
Političke stranke ne samo da neće moći da se pojave kao osnivači radio ili TV stanice već više neće moći da imaju „zakupljene termine“ u kojima će plasirati sopstvene političke stavove. Institucionalno predstavljanje stranaka moći će da se emituje samo u predizbornoj kampanji po strogo utvrđenim i za sve ravnopravnim uslovima.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
