Pumpanje nesreće

Od trenutka kad je s teškim povredama dovedena u Dečju bolnicu u Tiršovoj, dvomesečnu bebu besprizorno zlostavljaju mediji objavljivanjem njenog imena i prezimena, slikâ kuće u kojoj živi, podataka o stanju njenog anusa i pretpostavci ko ju je silovao. U ovom slučaju, razlika u izveštavanju između tabloida i tzv. ozbiljnih dnevnih novina takoreći nije postojala: neposredno po mučnom događaju sve novine su proglasile bebinog petnaestogodišnjeg polubrata (pastorka) napasnikom! Kako navode „Večernje novosti“, u Dečjoj klinici u Tiršovoj kažu da ne znaju kako je informacija o nesrećnoj bebi „procuri la“ u javnost, kategorički tvrdeći da nije potekla sa klinike. Činjenica je, međutim, da su istog trenutka kada je po redovnoj zakonskoj proceduri obaveštena policija o slučaju zlostavljanja, novinari svih redakcija počeli da opsedaju kliniku.

Dok policija pokušava da utvrdi činjenično stanje u ovom slučaju, ispisano je mnogo novinskih tekstova s proizvoljnim teorijama o aktu zlostavljanja i snimljeno mnoštvo televizijskih priloga o sudbini jadne bebe. Postala je, nažalost, očigledna i medijska promocija izvesnih aktera u toj priči pod plaštom „o tome treba da se govori“. Zvaničnih saopštenja i osuda relevantnih državnih institucija i organizacija koje se bave ljudskim pravima i pravima deteta u prvom trenutku nije bilo, usledila su tek kasnije. Kolateralne žrtve jezive priče o zlostavljanju, pastorak i njegov otac, najavili su da će krivično goniti sve one medije koji su objavili da je počinitelj silovanja maloletni član porodice ili njegov otac. Posle saopšenja MUP-a Srbije u kojem se navodi da je majka lišena slobode zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo ubistva u pokušaju, uprava Dečje bolnice u Tiršovoj koja je pre nekoliko dana s priličnom sigurnošću tvrdila da se radi o seksualnom zlostavljanju, prestala je da se poziva na prethodne analize svojih stručnjaka. Dnevne novine „Večernje novosti“ prenose da je na proslavi organizovanoj povodom 80 godina postojanja ove klinike prof. dr Zoran Krstić, direktor Dečje bolnice, ukratko i na insistiranje novinara prokomentarisao je slučaj devojčice iz sela Mramorak, nadomak Kovina: „Ako se dokaže da je beba seksualno zlostavljena, mi ćemo to najoštrije žigosati i osuditi…“

Da li je potrebno reći da je malo nedužno ljudsko biće već žigosano za čitav život? „Kad je reč o maloletnim licima, nije dozvoljeno otkrivati njihov identitet bilo da su počinioci ili žrtve nasilja (čak ni njihove inicijale, ime grada u kom žive), niti bilo koji podatak na osnovu koga bi se počinilac ili žrtva mogli prepoznati“, kaže za „Vreme“ psiholog Vesna Brzev-Ćurčić, rukovodilac Ekspertske grupe za prevenciju, zlostavljanje i zanemarivanje mladih u Ministarstvu zdravlja Republike Srbije i član Mreže poverenja, grupe vladinih i nevladinih organizacija koja se bori protiv seksualnog zlostavljanja. „S druge strane, etika bi trebalo da obavezuje lekare da čuvaju tajnu i ne otkrivaju detalje u slučajevima zlostavljanja dece, a posebno u ovom slučaju.“ Naša sagovornica slaže se sa stavom da o zlostavljanju dece treba govoriti, ali ne tako što će se identitet žrtve i svi detalji slučaja objaviti na naslovnim stranama dnevnih novina. „Taman malo poradimo na ohrabrivanju žrtava zlostavljanja da se jave za pomoć, i desi se ovakva stvar. Ja se sad pitam ko će da prijavi slučaj zlostavljanja, koja će majka sada da dovede dete? To je dodatno traumatizovanje žrtve i etiketiranje za ceo život, uskraćuje mu se mogućnost da traži zaštitu, jer će mu se ime pojaviti u novinama. To je oblik socijalnog zlostavljanja – opisivanjem stanja anusa kod bebe, vi ponovo radite istu stvar“, objašnjava Vesna Brzev-Ćurčić. „S druge strane, usled lične promocije neki ljudi su potpuno izgubili kriterijum. A kad se takvi ljudi stave u funkciju zaštite dece, onda oni rade upravo suprotno…“

SISTEMI ZAŠTITE: U Beogradu postoji nekoliko sistema zaštite od zlostavljanja: Ekspertska grupa za prevenciju, zlostavljanje i zanemarivanje mladih pri Ministarstvu zdravlja, Mreža poverenja koja okuplja 15 vladinih i nevladinih organizacija uključujući i policiju, Institut za mentalno zdravlje, Institut za majku i dete i Dečja klinika u Tiršovoj. Akcijom Mreže poverenja i Insituta za mentalno zdravlje osposobljeni su centri za socijalni rad, osposobljeno je više od stotinu policajaca u Srbiji da vodi intervju sa žrtvama zlostavljanja, odštampane su brošure za sudstvo, tužilaštvo… „Ponekad se dešava da žrtva odustane u toku postupka, jer ne može da izdrži istragu i suđenje zbog toga što se veoma detaljno (penetracija, ejakulacija i sl.) zalazi u njenu intimu. Zbog toga smo radili edukaciju za tužioce i sudije“, kaže psiholog rukovodilac Ekspertske grupe pri Ministarstvu zdravlja. „Dešavalo mi se da žrtve zlostavljanja govore kako su najprijatnije razgovore imale u policiji, zato što su oni naučili kako treba razgovarati sa žrtvama zlostavljanja“.

„Seksualnog zlostavljanja dece uvek je bilo, samo što je to nekad bilo u formi društveno prihvatljivog ponašanja; setite se Nečiste krvi„, smatra Vesna Brzev-Ćurčić. „Danas samo izgleda da ih ima više, jer su žrtve osnažene da se obrate za pomoć i prijave slučaj, postoje nevladine organizacije koje rade sa žrtvama čak i ako one ne žele da otkriju identitet.“ Naše zdravstvo je po tom pitanju veoma ograničeno, jer da bi žrtve došle do psihologa potreban im je uput, a da bi dobile uput moraju da otkriju razlog odlaska kod psihologa. „Ono što vidimo je vrh ledenog brega, najviše podataka o zlostavljanju dece ima policija, pa ne znamo zapravo koliki je realan broj zlostavljene dece.“ Ponekad i sama deca potraže pomoć: nedavno je jedna devojčica prijavila očuha koji je nju i njenog brata fizički zlostavljao i izgladnjivao. Devojčica se Centru za socijalni rad obratila kad je očuh udario njenog brata – čekićem!

ZAKONSKI OKVIR: Članom 118a Krivičnog zakona Srbije uvedeno je krivično delo „nasilje u porodici“ koje čini gotovo 80 odsto celokupnog nasilja prema deci. U okviru Krivičnog zakona Republike Srbije predviđena su dva posebna krivična dela: „obljuba i protivprirodni blud nad nemoćnim licem“ i „obljuba i protivprirodni blud zloupotrebom položaja“. U Krivičnom zakonu ne postoje mere kojima se štiti bezbednost žrtve: udaljavanje nasilnika iz stana i zabrana prilaska žrtvi. „To se smatra drastičnim pristupom, razmišlja se o tome šta će on (nasilnik) da radi – kao da se njemu nanosi neka nepravda. Zaboravlja se da je zlostavljanje deteta krivično delo“, kaže Dušica Popadić, direktorka Incest trauma centra Beograd.

Za krivično delo rodoskrnavljenja (čl. 121. KZ RS) i bludne radnje (čl. 108. KZ RS) predviđene su zakonske kazne od šest meseci do tri godine. „To u praksi znači da se dosuđuje donja granica, a predviđene su i uslovna i novčana kazna. S obzirom na to da su najčešći počinioci incesta (40–50 odsto) biološki očevi, predviđanje novčane i uslovne kazne za to zlodelo tumačimo kao stav države prema ovom problemu.“ Kazne za ova krivična dela u drugim zemljama su mnogo veće, kao što je to, na primer, u Vijetnamu, gde je 1999. godine silovana osmomesečna beba – počinilac je osuđen na 15 godina zatvora.

Dušica Popadić kaže da se u Incest trauma centru nedeljno prijavi sedam slučajeva seksualnog zlostavljanja u detinjstvu. Najčešće dolaze majke sa decom koje nikome nisu rekle da dolaze, i one obično ne žele bilo kakvo krivično gonjenje. Ukoliko se odluči za krivično gonjenje, Incest trauma centar će povezati osobu sa organima gonjenja i drugim organizacijama u okviru Mreže poverenja, a kasnije i psihički pripremiti žrtvu za svedočenje. Mehanizam akutnog zbrinjavanja seksualno zlostavljenog deteta odvija se preko Centra za socijalni rad. „Nivo svesti u društvu najčešće ne prati dovoljno ovu pojavu da bi ona bila sankcionisana. Tabu više nije kod ljudi koji su izloženi nasilju, već kod profesionalaca centara za socijalni rad koji minimiziraju sopstvena ovlašćenja. Na primer, veoma retko se primenjuje mera oduzimanja roditeljskog prava, jer socijalni radnici govore da ne mogu da reaguju tako oštro. Seksualni delikt je uvek bez svedoka, a reč odraslih gotovo uvek presudna.“ Posledice za decu su nesagledive: nesanica, gubitak apetita, problemi sa varenjem, histeričan plač, nepoverenje, strah, nedostatak samopouzdanja, autodestruktivnost… Direktorka navodi slučaj seksualnog (oralnog) zlostavljanja šestomesečne bebe od strane uniformisanog lica. „Svaki put kad u prostoriju uđe lice u nekoj vrsti uniforme, beba je plakala do zacenjivanja.“

KONTRA TIRAŽA: Nastala kao projekat Incest trauma centra, Mreža poverenja je koordinisana grupa, što znači da lice kome treba stručna pomoć ili sklonište može da se obrati bilo kojoj od tih organizaciji i institucija, gradskoj policiji, odeljenju za krvne i seksualne delikte i maloletničku delinkvenciju, ili centrima za socijalni rad u Subotici, Kraljevu ili Kruševcu. Statistike govore da su u više od 90 odsto slučajeva zlostavljanja dece upravo majke te koje su prijavile slučaj, što uveliko ruši stereotip da su majke prećutne saučesnice nasilja u porodici. Pretpostavlja se da različitih oblika zlostavljanja u porodici, obavijenih velom tajne, postoji mnogo više nego što možemo i da pretpostavimo. Direktorka najavljuje pokretanje problema zlostavljanja dece u institucijama u kojima su ona trajno smeštena, s obzirom na to da postoji velik broj prijava takvih slučajeva. Incest trauma centar dosad je izvodio programe prevencija u osnovnim i srednjim školama, a postoji pokušaj da se uvede u školski program Policijske akademije. Prema njenim rečima, ovu temu bi trebalo sistemski uvesti u školski program, i naravno kontinuirano pratiti ovu pojavu.

Zloupotreba dečje nesreće u cilju podizanja novinskih tiraža govori o tome koliko su prava deteta u Srbiji na veoma niskom nivou, smatraju naše sagovornice. „U novosadskom Dnevniku emitovan je prilog o zlostavljanju u jednoj romskoj porodici i, pri tom, novinari su otkrili kompletan identitet žrtve, snimili su dečaka… Nedavno je novinar Televizije B92, povodom priče o prodaji devojčica, prišao jednom dečaku i pitao ga da li je njegova sestra prodata i da li je on video pare! Zakon predviđa da ne možete da uzmete izjavu od maloletnika na sudu ukoliko ne prisustvuje sudski veštak psiholog“, kaže Vesna Brzev. Što se tiče najskorijeg slučaja zlostavljene bebe, Dušica Popadić smatra da se konfuzija stvorila zbog preranog otkrivanja informacije medijima. „Kako je to stiglo do medija, nije preterana misterija. Ulazimo u sferu marketinga i reklame za kliniku, budući da je tema seksualno zlostavljanje vrlo pomodarska.“ Obe naše sagovornice ističu da je veoma važno da se ustanovi insitutucija ombudsmana za ljudska prava, koji će se baviti i pravima deteta.