Pritvor za odanog Vučićevog vojnika

Gotovo da ne postoji ozbiljnija afera u Srbiji u kojoj, barem prema pisanju tabloida, direktno ili posredno, određenu ulogu nije imala Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka MUP-a Srbije. Nekada „najmoćnijoj ženi srpske policije“ na teret su stavljana najteža krivična dela, od Jovanjice i šefovanja Belivukovom grupom, preko ubistva advokata Miše Ognjanovića i reketiranja, do prisluškivanja i priprema za ubistvo Aleksandra Vučića. Uprkos tome, Specijalni sud odredio joj je 15. oktobra pritvor do 30 dana pod sumnjom da je izvršila krivično delo trgovine uticajem u slučaju likvidacije karatiste Vlastimira Miloševića u Ulici 27. marta, u Beogradu, poznatom kao „Ubistvo na šinama“ koje se desilo krajem januara 2017. godine.

Prema navodima krivične prijave koja je podneta protiv Hrkalovićeve, ona se tereti da je izdavala nezakonite naloge bivšem šefu Službe za specijalne istražne metode (SSIM) Dejanu Milenkoviću Bagziju, a da ih je on kasnije prenosio policijskim inspektorima, svedocima u ovoj istrazi.

Smeštanjem Dijane Hrkalović u pritvorsku jedinicu, međutim, kao da se otvorila Pandorina tabloidna kutija. Srbija je tako dobila „šeficu mafije“ koja ukoliko progovori, kako se tvrdi, može ne samo da odredi sudbinu Nebojše Stefanovića, već i da sruši aktuelnu vlast uključujući i Aleksandra Vučića.

Advokat Sead Spahović, branilac Dijane Hrkalović, razgovor za „Vreme“, međutim, počinje stavom da su takve tvrdnje besmislene.

SEAD SPAHOVIĆ: Hrkalovićeva je, iznad svega, vojnik partije. Ona i sada bezgranično veruje Vučiću i Stefanoviću, ne dozvoljava da se bilo šta loše kaže za njih dvojicu ili za Srpsku naprednu stranku. Dijana misli da je Vučić genije i da je ona uhapšena greškom ili zbog pritisaka iz inostranstva. Nema te sile koja će Hrkalovićevu da natera da kaže bilo šta protiv vlasti. Mislim da su oni napravili veliku grešku što su se nje odrekli jer ona tu politiku prihvata iskreno kao što je tu politiku bez pogovora i sprovodila.

VREME: Kako to objašnjavate s obzirom na situaciju u kojoj se ona nalazi i optužbe koje se svakodnevno iznose na njen račun?

To je, prema mom mišljenju, logično i razumljivo. Moramo da se vratimo unazad. Nije Hrkalovićeva sama, kao ekspert za policijske poslove i zahvaljujući svojim sposobnostima, došla na veoma uticajne pozicije u MUP-u. Neko je tu nju doveo. Ko je to mogao da bude?

Nebojša Stefanović je pre nekoliko dana izjavio da je Hrkalovićeva bila njegov izbor.

Stefanović, na prvi pogled, bez ikakve potrebe preuzima odgovornost za Hrkalovićevu. Dodaje, međutim, i da joj nikada nije naložio da uradi nešto nezakonito i tako ujedno iznosi svoju odbranu. Šta on, zapravo, saopštava? Kaže, u stvari, da ako je Hrkalovićeva nešto pogrešno radila, to je ona preduzimala na svoju ruku. A to, prema mom mišljenju, nije korektno prema njoj, niti je to istina. Međutim, Stefanović na ovaj način skida sa sebe svaku odgovornost jer u krivičnom pravu ne postoji objektivna odgovornost. To što je rekao da je on nju doveo u MUP, nije krivično delo. Dovoljno je, doduše, za političku odgovornost koju Stefanović preuzima na sebe. Na prvi pogled, on to radi bez ikakve potrebe jer odluku o postavljenju državnog sekretara donosi Vlada Republike Srbije, a ne ministar unutrašnjih poslova. Drugo, ako je tačno da je zakon menjan da bi ona mogla da bude državni sekretar jer nije ispunjavala uslove, onda je u njenom imenovanju učestvovala i republička skupština, kao zakonodavno telo. Skupština, priznaćete, nije pod kontrolom gradskog odbora Srpske napredne stranke.

Zašto Stefanović to radi? Koga on štiti? Dijanu Hrkalović, sasvim sigurno, ne.

Koliko je realna mogućnost da je Dijana Hrkalović radila neke stvari bez znanja Stefanovića?

Ne znam, ali ne smemo da zaboravimo da je Dijana Hrkalović i u ovom trenutku član Srpske napredne stranke. Koliko ja znam, nije isključena iz SNS-a. Hrkalovićeva je, dakle, u MUP došla kao partijski kadar, neka vrsta stranačkog „talibana“ kakvih imate u svakom ministarstvu, opštini ili javnom preduzeću. Sa druge strane, naprednjaci/radikali su karakteristični po tome da se kod njih vlada neformalno. Oni preziru pravno uređene institucije. Zato se kod nas retko kad pita onaj ko ima neku funkciju. Uvek odluke donosi neko drugi. Postoji ta dupla, neformalna linija vlasti koja zapravo odlučuje.

Da li to važi i za Dijanu Hrkalović?

Naravno. Ona nije imala nikakva ovlašćenja. Državni sekretar zamenjuje ministra samo kad on nije tu. Ministar nema nikakva ovlašćenja prema kriminalističkoj policiji. To što se aktualni ministar unutrašnjih poslova i dan-danas pojavljuje na televizijama i komentariše krivične postupke samo znači da mu nisu rekli da nije za to nadležan. Ministri nisu nadležni za kriminalističke istrage, kao ni državni sekretar koji nema nadležnost nad šefom UBPOK-a da mu komanduje. Prema tome, to što je Dejan Milenković rekao da ga je Dijana Hrkalović nagovarala da radi neke stvari, nije za njega nikakva odbrana. To je samo kompromis i dogovor ne bi li za sebe osigurao povoljniju poziciju.

Kakav je, zapravo, bio odnos Dijane Hrkalović sa Dejanom Milenkovićem Bagzijem?

Ja to ne znam, ali ako je tačno ono što on kaže, Milenković je, kao načelnik Službe za specijalne istražne metode Uprave kriminalističke policije, primao naređenja od osobe koja nije za to nadležna. I ako se ispostavi da je to istina, to je kao da mu je neko sa ulice rekao da to uradi. To je podstrekavanje na zloupotrebu, nije trgovina uticajem. Podstrekavanje na zloupotrebu, član 359. stav 1 Krivičnog zakona, blaže je delo, jer da je Milenković saučesnik u Dijaninom delu, on bi odgovarao, kao i ona, za trgovinu uticajem. Međutim, tužilac želi da Bagziju stavi blaže delo na teret. A, u stvari, oni su u istom delu – zloupotrebi službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ.

Kad smo već kod toga, kako se došlo do toga da Dijana Hrkalović, pored silesije navodnih nezakonitosti za koje je optužuju tabloidi, ali i mnogi drugi, od političara njenih dojučerašnjih kolega, bude osumnjičena baš za trgovinu uticajem?

Mi danas imamo u fokusu javnosti dve grupe predmeta. Jednu u kojoj se vode tajni postupci. Branioci ne smeju da zucnu o tim postupcima, kao što je ovaj postupak za Potočare ili za generala Perišića. A imate druge predmete u kojima se više sudi u novinama nego u sudnicama. Slučaj Dijane Hrkalović ima i jedne i druge karakteristike. Sve do hapšenja postupak je bio formalno tajna, a paralelno se sudilo u medijima.

Slučaj Dijane Hrkalović je takav da postoji ogroman nesklad između količine raznih informacija koje se puštaju preko novina, televizije, medija, gde se izjašnjavaju razni političari i javne ličnosti i, na drugoj strani, šake jada od dokaza u spisima, barem onoga što sam uspeo da vidim na blic. Mi još uvek, naime, nismo upoznati sa dokazima. Nismo mogli da vidimo dokaze, tražili smo da nam se kopiraju spisi, i to još nismo dobili.

Da li je to uobičajeno?

Jeste uobičajeno, ali nije normalno i nije zakonito.

Ima mišljenja da se Dijani Hrkalović, u nedostatku drugih dokaza, stavlja na teret trgovina uticajem samo zbog toga da bi se našao razlog da joj se odredi pritvor?

To može da bude istina, ali hajde da vidimo šta je to trgovina uticajem. To je delo koje se pojavljuje u Krivičnom zakoniku 2006. godine, a pre toga se zvalo protivzakonito posredovanje. Pošto je radnja tog dela posredovanje, to znači da postoje još najmanje dve strane, još najmanje dva lica koja nisu u međusobnom kontaktu već ovo uticajno lice posreduje između njih. To bi značilo da bi tužilac trebalo da kaže između koga je Dijana Hrkalović posredovala. Nije dovoljno da se napiše da je posredovala, već da se tačno navede između koga je ona to posredovala.

Da li se zna, ako je vaša pretpostavka tačna, između koga je Hrkalovićeva posredovala?

Ja to ne znam jer ovo nije to krivično delo. Ovo je provizorijum, pravna kvalifikacija koja joj se stavlja na teret. Vidi se iz aviona da to nije to delo, jer je po svojoj prirodi trgovina uticajem korupcionaško delo, spada u krivična dela protiv službene dužnosti. Pazite, tužilac kaže da je Dijana Hrkalović pritiskala Dejana Milenkovića Bagzija, a on onda pritiskao svoje inspektore da ne rade po zakonu nego da koče dostavljanje dokaza. Ako je tako, onda to nije trgovina uticajem već klasično podstrekavanje, što je blaže delo za koje je predviđena kazna do pet godina, i onda su i Milenković i Hrkalovićeva u istom krivičnom delu – u zloupotrebi iz člana 359. stav 1. KZ. Ali ne, tužilac Hrkalovićevu sumnjiči za trgovinu uticajem, što je teže krivično delo, iako je potpuno jasno da, ako je sve to istina, Hrkalovićeva i Milenković treba da odgovaraju za isto krivično delo.

Ako je tačno to što kažete, da li će se na tome zasnivati odbrana Dijane Hrkalović?

Baš na tome. Mislim da krivičnog dela zbog kojeg je uhapšena jednostavno nema i da je Dijana Hrkalović u pritvoru iz političkih razloga.

Kažete da je Hrkalovićeva uhapšena iz političkih razloga, a pritom je karakterišete kao „partijskog talibana„. Kad se i zašto SNS odrekao svog vernog člana? Šta je razlog za takvu odluku?

To je i za mene ključno pitanje. Onaj ko bude znao odgovor, onaj ko bude rekao zašto se partija odrekla Hrkalovićeve i ko bude znao da kaže zašto je uhapšena Belivukova grupa, taj će da reši ceo problem.

foto: marija janković

Kako mislite zašto je uhapšena Belivukova grupa? Oni se terete za mnoge zločine.

Hoćete da kažete da je država odjednom saznala, posle tri godine, da Belivukova grupa svakog dana ubija ljude? Da se pre toga nije za to znalo? To je odjednom neko otkrio? Ko je to otkrio i kako? Tvrdim da je Belivuk uhapšen na osnovu vanprocesne odluke. Neko je odlučio da treba da se uhapse Belivuk i njegova grupa. Ja nemam ništa protiv, ali nikad nije rečeno zašto je do toga došlo, niti kada se za delovanje grupe saznalo.

Postoje tvrdnje da je Belivukovu grupu štitila upravo Dijana Hrkalović?

Evo, ja mislim da Dijana Hrkalović nije imala nikakve veze sa Belivukovom grupom.

Na osnovu čega to tvrdite?

Vrlo je jednostavno. Ako postoje dokazi o vezi Hrkalovićeve sa Belivukom, zašto ona nije optužena za neko krivično delo iz organizovanog kriminala već za trgovinu uticajem? Njena krivica za teška krivična dela se insinuira u medijima i od strane pojedinih političara, ali se ne nudi nijedan dokaz. Osim toga, Dijana Hrkalović već dve godine nije u policiji. Ko je u tom periodu štitio Belivuka, a znamo šta su oni radili u tom periodu?

U sociologiji ima jedan metod koji kaže da kad imate uzrok i posledicu, ako uklonite uzrok, nestaće i posledica, ali ako nestane uzrok a posledica i dalje opstaje, onda niste uklonili uzrok. Onda je uzrok nešto drugo.

Ima tu, međutim, nešto drugo. Kada u javnosti optužite Hrkalovićevu da je pripadala jednom klanu i da je učestvovala u pripremi nekih ubistava u obračunu između klanova, vi direktno dovodite u opasnost njen život. Primera radi, novine su objavile da je u njenom stanu pronađeno 50.000 evra, što apsolutno nije tačno. Ali šta jeste pronađeno: dva pancira, pištolj i onaj kontradiverzioni uređaj pomoću kojeg se otkriva da li je postavljena bomba ispod automobila. Zamislite da morate svakog dana da proveravate da li vam je neko postavio bombu ispod automobila.

Dijana Hrkalović svakog dana prolazi pravu harangu kroz tabloidne medije. Kako ćete se izboriti s tim?

Ja mogu da se izborim jer mi nikada nije bila potrebna podrška tabloida ni političara. Pitanje je, međutim, da li može sud da sudi u takvoj atmosferi. Uslovi za fer suđenje ne postoje, ali postoje sudije koje mogu da sude i u ovakvim uslovima. Kod nas je nezavisnost pravosuđa individualna stvar i zavisi uglavnom od pojedinaca koji mogu da se odupru ogromnoj presiji i zvaničnom prejudiciranju krivice.