Premijer u ulozi Deda Mraza

Premijer Aleksandar Vučić je pre nekoliko dana u Valjevu još jednom pokazao da nema te predizborne želje naroda za koju on ne bi obećao da će je ispuniti. Samo da mu daju zeleno svetlo i, kao u onoj dečjoj pesmi, Vučić ne okleva, ne drema, već poklone sprema. Našao se, ovom prilikom, ispred valjevske Medicinske škole gde je držao govor povremeno prekidan aplauzima. Ali među okupljenima je bilo i nekoliko građana koji su protestovali zbog potapanja manastira Svetog arhangela Mihaila, poznatijeg kao valjevska Gračanica. Začuo se pokoji povik, zvižduk, video se i transparent „Beograd na vodi, Gračanica pod vodom“, a onda je Vučić, u obećavajućem tonu, objasnio da je on spreman da spase celu stvar samo ako patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej kaže „da“.

„Ako patrijarh bilo šta kaže o tome, mi ćemo da se zauzmemo i da sve promenimo što možemo. Nemojte da mi stavljate da neko hoće da uništava srpske crkve i manastire. To se dešava već decenijama. Sve sam spreman da promenim i to da zaustavim. Veoma sam spreman, samo mi treba zeleno svetlo od patrijarha srpskog gospodina Irineja.“

Samo tri dana ranije, patrijarh Irinej i premijer Vučić razgovarali su u Patrijaršiji, ali tada nije bilo ni reči o valjevskoj Gračanici. Dobro, reći će neki, možda velikodostojnik SPC a nije pokrenuo tu temu jer nije ni sanjao da stvari mogu da se reše tako jednostavno, a opet, premijer nije hteo da se nameće. Upitan nešto kasnije da prokomentariše premijerovu velikodušnu ponudu, patrijarh je izjavio da se boji da je prekasno da se bilo šta promeni, ali da ako već Vučić ima moć da spreči potapanje, on se svakako slaže sa tim. I, šta se desilo u međuvremenu?

Nešto nam govori da je nivo vode u akumulacionom jezeru brane Stubo–Rovni isti i da su planovi nepromenjeni.

KRAMPOVI JAČI OD ZVONA: Valjevska Gračanica se dovodi u vezu sa Nemanjićima iako nema pouzdanih podataka ko ju je i kada sagradio. Najstariji sačuvani zapis o njoj potiče iz 1826. godine, dok arheološki nalazi govore da je najverovatnije sagrađena u 15. ili 16. veku. Odluka da se ona potopi i da tu bude akumulaciono jezero donesena je sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Teško da se SPC nešto suviše pitala u to vreme ili da je imala pregršt mogućnosti da se žali i obara državna rešenja. Zavod za zaštitu spomenika kulture „Valjevo“ pokrenuo je postupak da se valjevska Gračanica proglasi za kulturno dobro, i da samim tim bude pod zaštitom države, što se i desilo 1997, i crkva je proglašena za spomenik od posebnog kulturnog i istorijskog značaja. Pošto je utvrđeno da premeštanje hrama ne bi uspelo zbog materijala od kojeg je i načina na koji je sazidana, SPC i JP „Kolubara“ su ipak sklopili dogovor o razmeni nepokretnosti.

Istini za volju, i danas se čuju glasovi sumnje – da li je zaista bilo nemoguće premestiti crkvu. Naime, neki smatraju da nije bilo dovoljno volje da se tako kompleksan poduhvat izvede. Jovan Janjić u tekstu u nedeljniku NIN iz 2002. godine pomalo nejasno piše da „pošto su iz ‘Kolubare’ predstavili svoje planove, po kojima bi brana trebalo da bude završena do 2005. godine, iz Zavoda su se odmah dali na posao (ne bi li premestili crkvu – prim. aut.). Poslali su svoje radnike da obijaju malter sa spoljne strane crkve, sve do samih kamenih oblutaka, da bi se definitivno pripremilo njeno izmeštanje. Ali, krampovi su odjeknuli jače od zvona! Radnici su se već posle prvog dana povukli, nisu hteli da se zameraju monasima, sveštenicima i narodu.“

ŠTA BISTE PRE ŽRTVOVALI: Kako je direktor Javnog preduzeća „Kolubara“ koje izvodi radove, saopštio, u projekat je u prethodnih 25 godina uloženo više od 75 miliona evra. Hidroakumulacija Rovni bi vodom snabdela Valjevo i nekoliko opština u okolini, što je ukupno oko 200.000 stanovnika zapadne Srbije. Takođe bi sprečila moguće poplave u slivu Kolubare. Početkom dvehiljaditih se došlo do dogovora da se zvonik i konak uklone, da se Crkva Svetog Arhangela Mihaila ne dira, ali da će biti potopljena te čekati neka druga vremena. JP Kolubara je zauzvrat sagradila novi crkveni kompleks u selu Brezovice.

Patrijarh Irinej je nedavno kazao da se SPC saglasila sa potapanjem manastira i da je sporazum potpisan, te da nije prvi put da se crkva potapa ili izmešta za dobrobit naroda. Jedan dnevni list koji ima vrlo živopisne naslove, ovog puta je postavio zanimljivo pitanje: „Da li biste potopili manastir iz doba Nemanjića kako bi 200.000 ljudi imalo pitku vodu?“

Ima onih koji nikako ne mogu da se pomire sa potapanjem crkve. Eparhija valjevska, koja je obnovljena 2006. godine, a na čijem je čelu episkop Milutin, neprestano apeluje da se hram sačuva. Vladika je pisao saopštenja, molbe, vratio je crkvi status manastira, uselili su se monasi, manastir je oživeo…

Iz Eparhije se traži da se punjenje jezera na akumulaciji Rovni zadrži na koti 333, dok je plan državne komisije Ministarstva energetike da jezero bude napunjeno vodom do kote od 360 metara nadmorske visine. Kota 333 se, u ovom kontekstu, pominje kao spasonosno rešenje jer bi tako hram ostao na suvom, a bilo bi manje i drugih opasnosti – to je, kažu u Eparhiji, „granica iznad koje počinje porozno, krečnjačko tlo kroz koje bi oticanje vode iz akumulacije ugrozilo prirodne izvore u okolini Valjeva“.

IZMEĐU VALJEVA I VATIKANA: Drugi tabor nepomirljivih duhovno i praktično vodi raščinjeni monah Dragan Davidović, sledbenik raščinjenog vladike Artemija, a na protestima se često pojavljuje i Mladen Obradović, vođa pokreta Obraz. Davidović i grupa vernika koji sebe nazivaju stražarima gračaničkim protestovali su ispred opštine, Vlade, Patrijaršije i kažu, neće stati sve dok se „poslednja kap iz brane Rovni ne istoči“, odnosno dok ne spreče „duhovnu i ekološku katastrofu.“

Na poslednjem većem skupu, održanom 19. marta u Beogradu, zbio se i njihov susret sa patrijarhom Irinejom koji je bio krenuo u Sabornu crkvu. Oko dve stotine ljudi stajalo je između patrijaršije i crkve, a kada je velikodostojnik SPC a zakoračio iz Patrijaršijskog doma, začulo se „majmune“, „dođite da vas svi vide“, „ajde dođi“, „Sram vas bilo“, no istovremeno je bilo i onih koji su situaciju smirivali. Davidović je održao govor dok je patrijarh stajao razmenivši koju reč sa policajcem pored sebe. A onda odjednom, kao iz vedra neba, govornik je promenio temu i viknuo „Treba da se ponašate kao Crkva u svemu, nije Sveti Sava pozivao papu“, a gomila je počela frenetično da viče: „Nećemo papu, nećemo papu!“ Patrijarh je prošao kroz špalir policije i tek kada je bio na ulazu u Sabornu crkvu, „miran svetosavski narod“, kako ih je opisao Dragan Davidović, setio se da dovikne: „Spasite Gračanicu!“

Prošle godine, dvadesetak ljudi, među kojima je i Davidović, privedeno je dok su protestovali oko manastira, a tamošnji monasi su se svojevremeno bunili te žalili da je njihov dalji opstanak u manastiru ugrožen od strane ove grupe ljudi koja remeti duhovni, monaški i manastirski ritam „svojim svetovnim načinom protesta“.

Ipak, neki od argumenata ove grupe tiču se ne samo opstanka crkve na suvom već i tvrdnje da bi brana Rovni predstavljala veliku opasnost za stanovništvo zbog prelivanja ili rušenja u slučaju potresa, kao i da je svako povećanje kote nivoa vode u akumulaciji brane iznad 310 metara nadmorske visine veoma nebezbedno za grad i okolinu.

MARTOVSKE KIŠE: Početkom marta voda je potopila crkvu, a iz JP „Kolubare“ je stiglo saopštenje da nije reč o probnom punjenju brane, već o obilnim kišama i otapanju snega sa okolnih brda, da je došlo do velikog priliva iz reke Sušice, što je podiglo nivo akumulacije. A plan je bio da se potapanje dogodi u roku od dve godine. Na društvenim mrežama je osvanula slika unutrašnjosti valjevske Gračanice, sa sve ikonama po zidovima, u koju je dobrano prodrla voda. Međutim, ikonostas i ikone koje su originalno bile u manastiru, predate su još ranije Eparhiji. One koje se vide na fotografiji naknadno su, tvrdi se, okačili pobunjeni vernici. Isti oni koji uglavnom ne ulaze u bogomolje SPC a, jer smatraju da je Crkva skrenula sa pravog puta na čijem braniku oni stoje. Da se nije znalo da će valjevska Gračanica biti potopljena, teško da bi iko od njih u nju i zavirio.

U Javnom preduzeću „Kolubara“, odgovarajući na apele vladike Milutina, kažu da je potpisan ugovor i da sada nema puj pike ne važi, kao i da se sve radi pod nadzorom državne komisije Ministarstva energetike i da je za bilo kakvu odluku nadležna sada isključivo država, a ne Crkva koja je već ustupila zemlju. Na čelu države je, znamo, Aleksandar Vučić, koji je pre neki dan kazao da bi on sve uradio samo da mu to patrijarh dozvoli. Plan za izgradnju hidrosistema Rovni postoji već 30 godina i uloženi su milioni. To Aleksandar Vučić dobro zna, kao i što zna da je potpisan ugovor između Crkve i „Kolubare“ i konačno da se patrijarh neće buniti ako premijer, u svojoj spasilačkoj misiji, sutra isuši jezero.

I crkva se našla kao zgodna za skupljanje političkih poena i predizborno manipulisanje. Ako ovih dana vidite ministra bez portfelja Velju Ilića kako ide prema Valjevu sa „mašinom sa rupom napred koja suši“, o kojoj je govorio pre dve godine, znaćete da, eto, makar neko veruje na reč Aleksandru Vučiću.