Posle Venecuele niko se više ne smeje

Stanje opšte konfuzije i zabrinutosti zahvatilo je svet dok posmatra kako predsednik SAD gazi pravila međunarodnih odnosa, ruši zapadno savezništvo i totalitarnim despotima sa Istoka šalje signal da mogu da rade šta hoće u svojim dvorištima, ali da ne diraju njegovu zapadnu hemisferu. Spoljnopolitički zaokret Donalda Trampa je dramatičan. Kada je ulazio u kampanju 2016, oštro je kritikovao intervencionističku politiku svojih prethodnika, bilo demokrata bilo republikanaca.

Potom je samozvani mirotvorac u drugom mandatu naredio vojne operacije na tri kontinenta: Iran, Sirija, Jemen, Nigerija i Venecuela. Sada preti i Evropi rešen da od Danske preuzme Grenland, pošto je zapadnu hemisferu definisao kao područje svog primarnog interesa.

Imperijalne ambicije i kolosalna sujeta “predsednika mira” planetarne su. U najboljem stilu svoje groteskne teatralnosti Tramp se ne libi da kaže da bi bio spreman da prihvati Nobelovu nagradu za mir od prošlogodišnje dobitnice, liderke venecuelanske opozicije Marije Korine Mačado – ali na svu sreću Nobelov komitet zabranjuje deobu ili transfer.

Tramp hoće poslušnost na svakoj adresi na koju se nameri. U suprotnom bombe ili Delta specijalci. Popustiće samo gde mora da uvaži rivalsku silu: Kini i Rusiji. Nije to ništa posebno novo. Vojne intervencije, promene režima i likvidacije protivnika Vašington i CIA do sada su organizovali desetine puta, sve pod firmom širenja demokratije, borbe za ljudska prava i blokade kancerogenih ideja komunizma.

Novo je to da Trampa ne zanimaju vrednosti na kojima je stvoren zapadni svet posle Drugog svetskog rata. On upravlja kabalom militantnih gusara, tehnoloških i petro oligarha, milijardera veštačke inteligencije, bosova kripto valuta i bankara iz senke. Njihov cilj je preuzimanje resursa, od Ukrajine do Grenlanda.

Predsednik koga kritičari vole da nazivaju “serijskim lažovom” – u prvom mandatu su dokumentovane 30.573 takve izjave – sada je neočekivano iskren. Pred novinarima je posle otmice Nikolasa Madura saopštio da SAD preuzimaju “upravljanje” Venecuelom na daljinski iz Vašingtona, a potom je krenuo na naftu.

Nema tu priče o demokratizaciji vlasti u Karakasu, ni o promeni suštine Madurovog diktatorskog režima, čak ni o narko terorizmu koji je u početku koristio kao pretekst vojne intercencije. Zanima ga nafta. Ne zato što je ona potrebna Americi, nije, već da bi Venecuelu izvukao iz zagrljaja Kine, koja je već postala drugi najveći trgovinski partner Latinske Amerike, posle SAD. Da bi Kubi uskratio venecuelansku naftu.

IZVLAČENJE PROFITA IZ ZAPADNE HEMISFERE

Naftu Tramp koristi kao oružje, baš kao što Rusija radi sa gasom. On želi “čistu” i pokorenu zapadnu hemisferu, kojom će vladati i iz koje će vaditi profit. Poruka istovremeno nosi širu univerzalnu vrednost: širenje straha. Preti Kolumbiji i Kubi, šalje signale da je spreman na vazdušne udare protiv narko kartela za koje kaže da vladaju Meksikom. Tako se, u nastupu neočekivano brutalne iskrenosti, vratio ideji preuzimanja Grenlanda, novcem ili oružjem.

Tramp ima fiksaciju da preuzme poluautonomnu teritoriju koja pripada Danskoj. Kada je prvi put lansirao tu svoju viziju 2019, mnogi su smatrali da se radi o još jednoj od konfuznih retoričkih akrobacija predsednika koji dokazano ne stoji najbolje sa kartografijom sveta. Posle Venecuele niko se više ne smeje, iako se gotovo svi slažu da bi unilateralno preuzimanje najvećeg svetskog ostrva, bilo dolarima ili oružjem, bilo najveći spoljnopolitički gaf Amerike od vremena rata u Vijetnamu početkom šezdesetih i invazije Iraka 2003. Bila bi to ogromna strateška greška koja ugrožava budućnost NATO i razara posleratnu bezbednosnu arhitekturu Zapada. Problem je što se sa Trampom nikada ne zna. Njegov rejting je pao ispod onog koji je imao “uspavani Džo” Bajden i uradiće sve da uspravi krivu. Epizoda iz Karakasa, propraćena pretnjama Grenlandu, brzo je evropske partnere navela da se sete kako je Tramp početkom 2025. u Ovalnoj sobi ponižavao ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

Sada su u istoj poziciji lideri u Kopenhagenu, koji ponavljaju da Grenland nije na prodaju. Ništa bolje ne stoje ni britanski premijer, nemački kancelar ili francuski predsednik, koji se pozivaju na principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta i apeluju na solidarnost unutar NATO.

Svedoci smo uznemiravajuće situacije: dok Evropljani brane suverenitet Ukrajine, Tramp je pogazio suverenitet Venecuele, a povodom Grenlanda preti suverenitetu Danske. Igra haosa tek je počela. Svetski lideri pokušavaju da pronađu odgovor kako da se suoče sa talasom Trampove nove izvedbe američkog imperijalizma. Posle vojne operacije u Venecueli nameće se pitanje šta taj agresivni, neokolonijalni potez, direktno suprotan međunarodnom pravu, znači za ostatak sveta.

EVROPSKO MUCANJE

U najdelikatnijoj poziciji su Evropljani. Tramp nastavlja da ignoriše zapadne saveznike dok se priprema za nove intervencije po zapadnoj hemisferi, koju je proglasio za svoje dvorište, prepuštajući rivalima iz Moskve i Pekinga da svoj uticaj ostvare u svojim susedstvima. To je nova opasna realnost sveta u kojoj se male zemlje ništa ne pitaju a Tramp im – uz potajnu saglasnost Vladimira Putina i Si Đinpinga – namenjuje da samo slušaju.

Tokom sastanka u Parizu oko Ukrajine, šest evropskih zemalja izrazilo je solidarnost sa Danskom, pozvalo na kolektivnu bezbednost NATO na Arktiku, uključujući SAD, ali bez kritika Trampa. Lepo zvuče reči nemačkog kancelara Fridriha Merca, koji je pozvao Evropljane da “podignu cenu rata” kako bi se Moskva dovela za pregovarački sto oko Ukrajine. Da li Trampu treba verovati kada prihvata čvršće garancije bezbednosti Ukrajine za deceniju i po po završetku rata?

Predsednik Zelenski na to je obavezan po službenoj dužnosti, ali evropski lideri nisu ubeđeni: javno hvale Amerikanca, privatno sumnjaju da će nastaviti da koketira sa Putinom zarad “fantastičnih mogućnosti” bilateralna saradnje kada Rusiji budu ukinute sankcije. Evropska “koalicija voljnih” pokušava da se predstavi kao monolit, ali mnogo je pukotina u jedinstvu stvorenom odmah posle agresije na Ukrajinu. Uprkos dvadestak paketa sankcija Moskvi, EU je prošle godine povećala uvoz ruskog tečnog gasa i isplatila 7,2 milijardi evra – direktno finansirajući Putinov rat. Brisel je odmah posle invazije presekao dotok preko kopnenih gasovoda, obavezao se da će zabraniti uvoz do 2027, ali tankeri-ledolomci i dalje se probijaju kroz Arktik kako bi dospeli do evropskih luka.

Grenland je tu na putu odbrane zapadne hemisfere. Ali zašto bi neko očekivao da će Tramp uvažavati međunarodno pravo kada kod kuće kidiše na Kongres i osvetnički ruši pravni sistem svoje zemlje? Zašto bi mu verovao da se radi o odbrani od Rusije kada pogleduje retke minerale? Ako su njegovi prethodnici intervencije po svetu stavljali u oblande odbrane demokratije i ljudskih prava, njega te vrednosti ne zanimaju. Tramp hoće svet ustrojen po uzusima sile i profita.

Spreman je na dilove sa rivalskim moćnicima iz Kine i Rusije, ostali ga ne zanimaju. Uprkos retoričkih osuda “razbojništva” u Venecueli, Istok bi da sačuva komunikaciju sa Trampom, koji je ne jednom pokazao da se lakše dogovara sa moćnim autokratama iz Moskve i Pekinga nego sa evropskim parnerima.

“Potrebno je sprečiti da najbeskrupulozniji uzimaju što god žele i da se regije ili čitave zemlje tretiraju kao vlasništvo nekolicine velikih sila”, bio je oštar, ali usamljen nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer. “Kod našeg najvažnijeg partnera, SAD, došlo je do sloma vrednosti koje su pomogle da se izgradi ovaj svetski poredak.”

“Ukoliko Sjedinjene Države odaberu da napadnu drugu zemlju NATO, onda bi svemu došao kraj”, upozorava danska premijerka Mete Frederksen, ali drugi su obazriviji u strahu da bi u slučaju energičnijeg protivljenja Trampovim planovima on mogao da obustavi podršku Ukrajini, uskrati garancije njene posleratne bezbednosti i da prepusti Evropi da se sama suprotstavlja sadašnjoj ili budućim pretnjama Rusije.

foto: ap photo

UM DONALDA TRAMPA

Američki predsednika ništa ne pita Evropu, ali dok njeni lideri privatno paniče, osećaju se obavezno da nešto kažu na način koji neće iritirati nerve američkog vlastodršca. Šefica diplomatije EU Kaja Kalas za Trampove komentare o preuzimanju kontrole nad Grenlandom kaže da su “duboko uznemiravajući”.

Francuski predsednik Emanuel Makron konstatuje da Tramp krši međunarodna pravila, da “multilateralne institucije funkcionišu sve manje efikasno” i da se on “okreće” od nekih evropskih saveznika. Dobro jutro, Kolumbo!

Tramp je i u prvom mandatu pokazao da ga međunarodne institucije i pravila ne zanimaju. Izvukao je SAD iz Uneska, Svetske zdravstvene organizacije i Pariskog dogovora o klimi, a ovih dana iz još 66 međunarodnih organizacija, konvencija i ugovora, od kojih polovina pripada sistemu UN. Jednostrano je raskinuo međunarodni dogovor sa Iranom.

Otvoreno ignorisanje EU i NATO partnera, poput svojevremeno Angele Merkel, sada je više nego transparentno. Za razliku od nekih svojih prethodnika, koji su bili rezervisani prema saveznicima s druge strane Atlantika, Tramp to čini u svom stilu: otvoreno i brutalno nipodaštava Evropu kao kontinent koji je slab i u zalasku.

Evropska unija je suočena sa naletom krajnje desnice, suverenista i nacionalista, ali umesto da oplakuje svoju sudbinu, EU bi u vremenima geopolitičkih pretnji morala da uzvrati snagom principa liberalne demokratije i da počne da smanjuje tehnološki zaostatak za SAD i Kinom.

Grenland je prilika da se evropske vlade suprotstave praksi koja normalizuje unilateralne vojne akcije SAD ili Rusije. Kredibilnost projekta mira danas najviše zavisi od Evrope, ali evropske lidere kao da je paralisala kobra iz Bele kuće pa njihovo ponašanje vraća u tridesete godine 20. veka. Sve je to još jedna potvrda evropske slabosti.

Eskalirala je kriza unutar NATO, ali niko nema moć da spreči Trampa u njegovoj zamisli da mu “Grenland treba” radi “nacionalne bezbednosti”, uprkos tome što je Danska članica NATO i uprkos činjenici da je SAD priznao danski suverenitet nad Grenlandom od 1916, u zamenu za kupovinu danskih Zapadnoindijskih (danas Devičanskih) ostrva.

Član 5 Povelje NATO kaže da napad na jednu članicu znači napad na sve, ali ukoliko SAD oružano intervenišu protiv Danske, to je sukob unutar Alijanse i pravilo ne važi. Kao što je 1974. bio slučaj između Grčke i Turske. “Niko se vojno neće suprostaviti SAD zbog Grenlanda”, zaključuje Trampov savetnik Stiven Miler.

Državni sekretar Marko Rubio prihvatio je susret sa kolegom iz Danske, ali odbija da odgovori na pitanje da li bi vojna intervencija označila kraj zapadne vojne alijanse i sistema kolektivne bezbednosti izgrađenog posle Drugog svetskog rata. Odluka je na Trampu, koji je nekoliko puta do sada pretio da će SAD napustiti NATO, a evropskim saveznicima prepustiti da se sami brinu o opasnostima sa istoka.

Tramp pokazuje da mu ruski rulet nije stran. On smatra da je toliko moćan da ne mora ništa da krije. Precizira šta jedino može da obuzda njegove akcije: “Moja moralnost. Moj sopstveni um. To su jedine stvari koje mogu da me zaustave”.

Možda i nije tako. Ako ne mora da brine zbog otpora Evropljana, Tramp bi mogao da se zamisli nad činjenicom da je Senat, uz pomoć republikanaca koji su se pridružili demokratama, izglasao rezoluciju koja zabranjuje neku novu vojnu akciju u Venecueli bez saglasnosti Kongresa, koju nije tražio prvi put.

Kako govore predviđanja, američka javnost već sprema žuti karton Trampu. Očekuje se da na novembarskim izborima u polusezoni republikanci izgube većinu u Predstavničkom domu Kongresa – što bi značajno ograničilo moć čoveka koji ne poštuje domaće i međunarodne zakone, već se isključivo oslanja na sopstveni narcisoidni i autoritarni biznis um ­i – moralnost.