Pogled sa severa Kosova

Kada neko u više navrata ponovi da je manastir Zočište u opštini Srbica, a fino nas zamoli kao građane Srbije za razgovor o razrešenju kosovskog Gordijevog čvora, onda se nađem prozvanim da u okviru tog već započetog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu (i Metohiji), koji, bojim se, ima već unapred zacrtan cilj, napišem par rečenica i osvrnem se na neke okolnosti koje mogu biti od značaja za obične ljude u Srbiji prilikom zauzimanja stava u kreiranju nove politike odustajanja od Kosova. Čitav život živim na pomenutoj teritoriji. Za razliku od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je pre 5 godina počeo pregovore sa Hašimom Tačijem i to naziva dijalogom, ja sam u direktnom dijalogu sa Albancima na Kosovu od davne 2001. godine. Uz to sam i neko ko će rezultate tog dijaloga živeti. I nisam najpametniji, niti bih da prolivam ničiju krv, sukoba se gadim, uglavnom ne ćutim i mislim da čovek uči dok god je živ. Čisto da napomenem da ne bih bio diskreditovan po tom osnovu.

O genezi „Kosovskog problema“ ne bih previše jer ne želim da se vraćam u daleku prošlost, ali kad su već pomenute famozna 1878. godina, Prizrenska liga i nacionalne ideje koje je ona proklamovala, ne bi bilo zgoreg podsetiti se ideje „oslobođenja Stare Srbije“ (ujedno i Kosova i Metohije) koja je u gotovo isto vreme začeta i koja je u najmanju ruku pandan idejama proklamovanim u Prizrenu. Nevolje preostalih Srba koji zbog njih sve češće i u sve većem broju napuštaju svoja vekovna „ognjišta“ (nisam originalan, citiram autora) ponavljaju se i konsekvence su im iste. S tim da postoji suštinska razlika, a to je da su današnji problemi direktna posledica Briselskog dijaloga. O dalekoj prošlosti i kosovskom problemu kroz vekove neka svoj sud daju istoričari, oni su pozvaniji. Međutim, u ovo vreme kada se brzo živi a još brže zaboravlja, podsetio bih na bližu prošlost i događaje koji predstavljaju početak uspona i moći danas svakako najmoćnijeg čoveka u Srbiji, samim tim i u regionu Zapadnog Balkana koji nas sada poziva na dijalog o vrlo važnoj temi (makar u nečemu se mogu složiti s njim), što bi ujedno značilo da i mi koji mislimo drugačije, i koji smo kao takvi danas manjina i u Srbiji, ali i među Srbima na Kosmetu, kažemo ono što smatramo važnim u vezi sa pomenutom temom, a da ne budemo otpušteni sa posla, prebijeni u mraku, suočeni sa pretnjama. Jer se valjda tako nešto u startu konfrotira sa pojmom dijalog.

IMA KO HOĆE: Ne tako davne 2011. godine predsednik Republike Srbije Boris Tadić je nemačkom kancelaru Angeli Merkel saopštio šta po pitanju Severa Kosova (on i Srbija) neće uraditi, a najvažnije je bilo da „neće ukinuti tzv. paralelne strukture na Severu Kosova“ (čitaj, institucije Republike Srbije). Srbi na Severu Kosova u to vreme drže blokade i barikade zbog jednostranog uspostavljanja carine na prelazima Brnjak i Jarinje. Jedinstveni su u „otporu“ Hašimu i njegovim zapadnim prijateljima i u tome da se institucije moraju očuvati, makar kao kec u rukavu u nekom budućem dijalogu o Kosmetu. Ne veruju Tadiću jer su u strahu oči velike, i gle čuda, za svoje stavove imaju podršku opozicionog SNS-a. Čak se u tom periodu neko u Kosovskoj Mitrovici zaklinjao Bogom da se neće smiriti dok Kosmet ne vrati potpuno u ustavno-pravni poredak Srbije. No dobro. Svašta i ja pamtim.

Nisam imao prilike da to lično čujem, ali sam od više njih čuo da je tada Merkel tadašnjem predsedniku Srbije navodno rekla: „ako Vi nećete (da ukinete institucije), ima ko hoće“ – ovo on može demantovati ili potvrditi, značilo bi zbog istorije. Kako bilo, pouzdano znam da su predstavnici EU tri sata pre zatvaranja birališta u drugom krugu predsedničkih izbora u maju 2012. godine, koji su po svemu bili neizvesni, čestitali pobedu opozicionom kandidatu. Od tog momenta počinje „nova kosovska politika“ koja sve više uvažava „realnost na terenu“, a koja je kao takva samo uvod za drugu „realnost“ koja za cilj ima pripremu i prilagođavanje javnosti u Srbiji da tu „novu realnost na terenu (Kosovu)“ kao takvu prihvati i prizna, što je ujedno i nastojanje ovog započetog dijaloga, odnosno monologa koji će za rezultat imati da se svi koji su u njemu učestvovali slože sa onim što je pokretač predložio. Iako on, ruku na srce, nije počeo ovim predsednikovim predlogom već je, ako se sećate, i predsednik SANU o „realnosti“ na Kosovu progovorio mnogo ranije. Takođe i NVO sektor koji predsednik poziva na dijalog već odavno priznaje „realnost“ na Kosovu.

KOSOVO SU LJUDI, A NE MIT: Samo dragi prijatelji, Kosovo više nije pitanje teritorije, mita, imovine, istorije, čak ni kulturnog nasleđa. Ni evropske budućnosti Srbije. Kosovo (je)su ljudi! Još njih oko 120.000 koji su najobespravljenija zajednica koja danas živi u Evropi. Bez osnovnih ljudskih prava, da ne govorim o evropskim vrednostima i standardima. Bez slobode kretanja, jer bezvizni režim, iako imaju pasoše Republike Srbije, za njih ne važi, niti imaju mogućnost slobode kretanja po samom Kosovu jer iz milion razloga ne mogu izvaditi kosovska dokumenta. Bez normalnog pristupa institucijama i uz sistemska šikaniranja do besvesti jer uvek zafali neki nov papir. Bez imovinskih prava. Bez priznatih diploma, dokumenata, tablica, bez mogućnosti da se nesmetano leče ili obrazuju. Nepoželjnih na Kosovu u svakom pogledu, osim da kao brojke figuriraju (najčešće u institucijama) kada je to potrebno da bi se opravdao njegov nazovi multietnički karakter. Kao „manjina“ sa najboljim proklamovanim pravima koja su u praksi toliko obesmišljenja, pa što jednim zakonom imaju, druga dva im onemogućavaju. Bez prava da znaju gde su njihovi nestali, da znaju ko je ubijao njihove očeve, dedove i decu. Sve je to kroz dijalog Beograd–Priština priznato kao realnost na terenu. Ako mislite da je to ono što bilo ko zaslužuje, i ako je to nešto što biste poželeli sebi, svojim bližnjima, prijateljima pa čak i neprijateljima, onda dobro. Računajte na naše razumevanje. Ako je cena vašeg boljeg života nečiji pa i moj loš život, legitimno je. Ali niko od vas nema prava da zatvori oči pred realnošću o kojoj se javno ne govori i koja se prećutkuje.

Po leđima Srba na Kosovu i Metohiji su pucale sve pogubne politike Aleksandra Vučića u poslednjih 27 godina. Kako one u kojima je sudelovao kao saučesnik, tako i ove koje sam kreira. Politika konfrotiranja sa celim svetom iz devedesetih je najskuplje koštala prognane Srbe sa Kosmeta. Bolelo je bombardovanje celu Srbiju, ali je i danas njih 250.000 prognanih sa svojih „ognjišta“.

Politika regionalnog pomirenja i dijaloga tj. rukovanja sa Hašimom Tačijem, najčuvenijim mirotvorcem na Zapadnom Balkanu, rezultirala je nizom nazovi sporazuma kojima su neke institucije Srbije na Kosmetu, kao što su MUP ili civilna zaštita, ukinute i integrisane u kosovske, dok Priština uslovljava formiranje ZSO ukidanjem svih preostalih „paralelnih institucija“, Kosovo je dobilo međunarodni pozivni broj, katastarske knjige, jedinstvenu carinu na celoj teritoriji, svoje institucije na Severu Kosova, članstvo u međunarodnim i regionalnim organizacijama, mogućnost da specijalna ROSU jedinica ode na Jerinje i šeta po Severu Kosova kad god hoće ili kad neko pošalje naslikani voz koji može jedino da izazove sukobe.

Sam vrh ledenog brega zvanog „kosovski problem“ je rukovanje Tačija i Vučića. Rezultati sporazuma nisu rešili problem, ali su možda donekle doprineli evrointegracijama. I to je onaj vidljivi deo brega. O kojem svi, posebno posrednici u pregovorima, jedino govore. Ono što je ispod vode niko više ne primećuje, niti želi da primeti, niti je to poželjno znati pošto urušava utopijsku sliku istorijskog pomirenja. Koliko je srpskih kuća prodato na centralnom Kosovu nakon 2013. godine? Kako to da obični ljudi ne mogu da putuju po, na ili sa Kosova jer im prištinske vlasti do besmisla otežavaju pristup kosovskim dokumentima, ali im ujedno srpska ne priznaju? Kako srpska literatura ili određena pošta ne može da stigne na Kosovo? Koliko je etnički motivisanih tuča zbog šetališta u Kosovskoj Mitrovici koje se srećom za sada završavaju „samo“ telesnim povredama?

Evo, da ne bude da ne želim o rešenjima. Velika Albanija jeste rešenje. Samo zato što ista znači promenu granica na Zapadnom Balkanu. I ta promena je moguća jedino na nekom novom Berlinskom kongresu. I eto, vratismo se tim predlogom na famoznu 1878. godinu sa početka. To ujedno znači da su sve granice na Balkanu promenljive. I to je, nažalost, poslednja šansa ako iko severno od Jarinja i Brnjaka iskreno želi dobro onima koji su još ostali ovde. Kao i ukoliko neko želi Zapadni Balkan bez sukoba i nasilja u bliskoj budućnosti. Međutim, ova Srbija je svojom politikom prema Kosovu koju vodi od 2012. godine svoje pozicije i na takvoj međunarodnoj konferenciji sama sebi umanjila… Međutim, ako je sve ovo realnost pred kojom treba da zatvorimo oči i priznamo je kao takvu, i ako je ovo nešto što bilo koji čovek zaslužuje kao svakodnevicu, onda krenimo bez kosovskog Gordijevog čvora u sjajnu budućnost Srbije koja je pred njom! Brže! Jače! Bolje! Navodno ka EU koja ne zna gde su joj granice, ili kakvog će oblika biti, niti kad će biti spremna za sledeće proširenje. Sa mizernim platama, boljim životom za dve godine na svake dve godine, bez 50.000 mladih i obrazovanih koji nas napuštaju godišnje, sa povlašćenim stranim investitorima, urušenim obrazovnim i zdravstvenim sistemom, korupcijom, cenzurom, medijskim mrakom, nameštenim tenderima, muzičkim fontanama, ali i otvorenim poglavljima. Jer budućnost ne može da čeka a Kosovo je najveći balast Srbije. Pobeđujući kao što pobeđuju i naši fudbaleri!

Uzgred, u opštini Srbica postoje dva sela u kojima su Srbi većina: Banje i Suvo Grlo, kao i manastir Devič. Mesto Zočište i istoimeni manastir se nalaze u opštini Orahovac. Nadam se da sam kao mali, običan i nebitan čovek sa Kosmeta pomogao predsedniku da nauči nešto iz geografije što do sada nije znao.