Podzemni svet SNS-a

Sećate li se Jecike Đurić? Početkom meseca bila je hit na društvenim mrežama, svi su delili njen video (preuzet sa njenog Fejsbuk profila), pod nazivom „Bot pobesneo“. Jecika Đurić, žena koja se zapravo, kako je sama otkrila, zove Jelena Đorđević i živi u Zemun Polju. Snimila je dvadesetominutni video o svojoj situaciji i metodama ucene koje koristi Srpska napredna stranka.

Sećate li se Ene Nedić? Ona nije bila članica Srpske napredne stranke, već Pokreta obnove kraljevine Srbije (POKS) u koji je ušla kako bi se zaposlila u Pozorištu mladih u Novom Sadu. POKS, inače, na novosadske izbore ide u koaliciji sa SNS-om. Kad više nije mogla da izdrži ucene, pritiske i, ne zaboravimo – seksualno uznemiravanje, spalila je svoju diplomu Filološkog fakulteta ispred Doma Narodne skupštine.

Znate li šta je Castle.rs? To je platforma preko koje botovi Srpske napredne stranke mogu automatski da dele Tviter objave svojih lidera, maltretiraju neistomišljenike i ostavljaju komentare na medijskim portalima. Zbog dokaza da više od 8500 naloga iz Srbije tvita koordinisano sa zajedničke platforme, društvena mreža Tviter ugasila je u decembru 2019. svih 8558 naloga za koje je utvrđeno da su povezani sa Srpskom naprednom strankom.

Sve smo ovo čuli i videli tokom vanrednog stanja i neposredno po njegovom ukidanju, a oni koji pomno prate „botovske“ aktivnosti znali su za ovo i ranije, mada zvaničnih potvrda ili materijalnih dokaza jedva da je bilo. Ipak, očigledno je da SNS ima razgranatu mrežu aktivista koji deluju i na internetu i na terenu, sa ciljem da stvore lažnu sliku javnog mnjenja, ali i da privuku takozvane kapilarne glasove, po sistemu: svaki aktivista dužan je da obezbedi još deset sigurnih glasača.

No, sada smo prvi put dobili priliku da iz prve ruke, od odmetnutih botova, ili zahvaljujući veštim hakerima, saznamo kako sistem funkcioniše iznutra.

PREOBRAĆENI I ODBAČENI

Krenimo od Ene Nedić, pošto je njen Fejsbuk status od 17. marta najotvorenije svedočenje kako stvari funkcionišu, pa ga prenosimo u delovima (na njenom Fejsbuku, ova objava je potpuno javna i svako može da je vidi):

„Uz garancije za zaposlenje i samostalan izlazak na izbore bez SNS-a, pozvana sam da radim preko jedne navrat-nanos novoosnovane stranke kvazimonarhista, verovala sam da ima perspektivu. Tada, kao zvanično samohrani roditelj, socijalni slučaj i uz to licencirani prosvetni radnik sa sedmim stepenom stručne spreme, bila sam prinuđena da zanemarim svoje ideale i principe po drugi i poslednji put u svom životu. Predsednik opštinskog odbora preda mnom je filmski bacio SNS uniformu u kontejner ‘Čistoće’, pretpostavljam da je sakralni kostim posle izvukao i prosledio nekoj marioneti. Odmah nakon kobnog izbora prijavljena sam u javnom sektoru, u Pozorištu mladih u Novom Sadu, čiji je direktor tada bila Emilija Mrdaković. Bilo mi je strogo zabranjeno pojavljivanje na poslu kom sam se toliko nadala, nasuprot tome, morala sam da radim u Info-službi stranke 6 dana nedeljno bez fiksnog radnog vremena – dostupnost ceo dan. Moj posao je obuhvatao praćenje medija, pisanje saopštenja za javnost na republičkom nivou, izjava stranačkim funkcionerima i nepismenim predstavnicima u Narodnoj skupštini koji nisu umeli ni da iščitaju predloge zakona, vođenje konferencija, edukacije zaposlenih preko stranke, promocije laži po celoj Srbiji, svaki dan sam praktično bila primorana da putujem o trošku javnog preduzeća ‘Čistoća’ u Pirot, Prijepolje, Rašku, Divčibare, Vršac, Mačvu, Drinu… Zaposleni su masovno ucenjivani poslovima, šerovanjem, botovanjem, glasovima, peticijama, članarinama, kreditima, mestima u predškolskim ustanovama, gerontološkom centru, školama, javnom komunalnom preduzeću, vodovodu, toplani… Preko udruženja građana koja su se vodila na zaposlene, stranka je prala simpatične iznose preko fiktivnih projekata na javnim konkursima, a narod koji je za njih glasao širom zemlje, iskreno je verovao u njihov ‘nacionalni’ program i ideje. (…) Dakle, pre izlaska na teren, radila sam u stranačkim kancelarijama zamenice Skupštine Grada Novog Sada, Branke Bežanov, u prostorijama u Radničkoj 6, i člana Gradskog veća za obrazovanje, Vladimira Jelića. U međuvremenu sam, nakon skoro dve godine pakla, na internetu naišla na audio snimke na kojima se na desetak mesta otkriva da su finansijeri stranke Andrej Vučić i Nikola Selaković, da svaki siguran glas monarhista ide u njihovu kasu i na osnovu toga se povlače sredstva za kampanju u kojoj se izigrava opozicija. Sedam hiljada evra za osnivanje kol centra i gratis propaganda pravdali su se troškovima marketinga javnih preduzeća. Za napredovanje u karijeri koje nisam ni želela, nuđene su mi seksualne usluge, trpela sam svakodnevno mobing od strane nadređenih na najgnusnije načine kojih ne bih da se prisećam, ali ima ih po arhivama pravnika i mojih sećanja. Moj jedini motiv boravka tamo su pokušaji da prehranim dete i dođem do svoje struke koja je smisao mog postojanja. Kako sam veliki idealista, ove pritiske nisam izdržala i kada sam odbila da radim kampanju podrške Aleksandru Vučiću, sa kojim POKS izlazi u koaliciji u Novom Sadu (iako mi se prilikom pristupanja garantovalo suprotno), momentalno mi je uručeno rešenje o otkazu. Potpisao ga je upravnik Pozorišta mladih, M. Nestorović. Za pravdu se nisam borila jer sam već dovoljno propustila u sopstvenom i životu svog deteta.“

Uz ovaj tekst Ena Nedić je okačila fotografije koje dokazuju da je od nje traženo da ukloni sa Fejsbuka postove u kojima kritikuje aktuelnu vlast, ali i poruke koje je dobijala od potpredsednika

POKS-a Vladimira Jelića, koje ukazuju na seksualno uznemiravanje.

Ono što je Ena Nedić propustila da kaže jeste da pred predsedničke izbore 2017. nije odbila da učestvuje u kampanji za Aleksandra Vučića i da je, ako je suditi po skrinšotovima koje su objavili oni kojima se obraćala, „anketirala“ poznanike o tome da li izlaze na izbore i za koga će glasati, ne krijući da radi za SNS jer joj je obećan posao.

No, dobro, ne treba očekivati potpunu iskrenost od onih koji se distanciraju od vladajućeg sistema, naročito kada su u njemu mali i beznačajni i kada nemaju nikakva „leđa“. Naravno, uvek im se može poturiti pod nos slučaj Marije Lukić, koja se digla sama protiv celog Brusa nakon seksualnog uznemiravanja Milutina Jeličića Jutke. Ili porodice Milivojević iz Lučana, koja živi izolovana od celog mesta jer je digla glas zbog smrti sina i brata koji je poginuo u Fabrici MB Namenska.

U slučaju Ene Nedić, to se pokazalo kao uzaludan pokušaj: izgleda da opoziciona javnost, makar ona koja je na društvenim mrežama, nije spremna tako lako da joj oprosti.

Slučaj Jecike Đurić, odnosno, Jelene Đorđević, sličan je utoliko što je, kao i Ena Nedić samohrana majka, žena koja živi na granici siromaštva u socijalnom stanu u Zemun Polju, sa ćerkom i majkom koja je težak invalid. Ona je radila u GSP Beograd (nejasno na kojoj poziciji, ali iz izrečenog, jasno je da je reč o slabo plaćenom poslu), i takođe tvrdi da je bila žrtva seksualnih ucena. „Ja sam radila za vas i gladna i žedna, lagala ovaj narod. Neću da lažem više! Dosta je više! Dođite ako hoćete da me hapsite. Ja iznosim istinu. Stavite sve na poligraf, kao i ja što zahtevam da se stavi na poligraf. Smučilo mi se više sve. Ne može više od gladi da se trpi. Od nepravde. Nema se za lekove. Nema se za hranu. Nema se za higijenu. (…) Ovo što sam radila za vas Srpsku naprednu stranku, ja se stidim. Stidim se, bre! Smučilo mi se više sve, da se poserem na nju.“ Ovu ženu je, međutim, za razliku od Ene Nedić, brzo prigrlio Savez za Srbiju, sudeći po tretmanu koji je dobila na portalu Direktno.rs, čija je uređivačka politika naklonjena ovoj političkoj opciji.

OTKUD OVE ŽENE I ŠTA JE TO CASTLE

Zanimljivo je da su obe žene javno iznele svoje slučajeve baš na društvenoj mreži Fejsbuk. Ne na Tviteru, koji vrvi od kritičara vlasti i ne u slobodnim medijima, koji bi im tražili dokaze za ono što pričaju. To ne znači da dokaze nemaju, i tu stižemo do komplikovanog dela priče, zvanog Castle.rs.

Način funkcionisanja ove platforme je prilično komplikovan za one koji ne vladaju digitalnim veštinama, pa ćemo probati da maksimalno uprostimo. Zamislite da ne morate da se pojedinačno prijavljujete na svoj Tviter nalog kad hoćete da tvitnete, na mejl ili Votsap kad hoćete nekome da pošaljete poruku ili da idete na neki portal kad hoćete da ostavite komentar. Zamislite da vam je sve to dostupno unošenjem korisničkog imena i šifre samo na jednom mestu. Za SNS botove, to mesto je Castle.rs.

Svakom korisniku dodeljen je QR kod. Ako bilo šta iz komunikacije sa svojim šefovima skrinšotuju i objave javno, taj kod skriven u metapodacima, otkriće ko je „izdajica“. Botovi su, dakle, žigosani. Uz to, dužni su da prijavljuju i odjavljuju kratke pauze i udaljavanje od računara, kao što su desetominutni odlasci do prodavnice, kao i da naglase da im se smena završava i da navedu ime aktiviste kome je smena počela.

Botovska mreža SNS-a Vajber koristi samo da „dozove“ sve aktiviste da se uloguju na Castle i obave zadatak za taj dan. Zato i imamo „curenja“ sa Vajbera – nema QR koda. Konkretno, u javnost je procurila „naredba“ jednog od šefova internet tima SNS-a, Slaviše Mićanovića, u Vajber grupi od nekoliko stotina članova, u večeri kada je objavljeno da je sin predsednika Vučića, Danilo, inficiran koronom. Naredba glasi da se svi prijave na sajt (misli se na Castle), i da svima koji na Tviteru pominju Danila Vučića odgovaraju „max i brutalno“. Autorka ovog teksta, skeptična prema curenjima ovakve vrste (mnogo puta se ispostavilo da su lažna), testirala je na svom Tviteru naredbu. Na sam pomen Danila Vučića, za samo dva minuta, dobila je 28 botovskih reakcija koje su bile „max i brutalne“ iako sam tvit nije bio ni podrugljiv ni uvredljiv, samo je sadržao ime predsednikovog sina.

Zahvaljujući jednom hakeru koji je otkrio da su dva porta na sajtu „otključana“ nedavno smo saznali sve ovo. On je „slušao“ sve što se događalo na castle.rs u poslednjih godinu dana.

SNS očigledno ima i moć i novac, ali sreće nema: dva otključana porta služila su za međusobnu komunikaciju i ostavljanje komentara na sajtovima prorežimskih tabloida. E, tu ih bije maler: probali su da integrišu i Telegram, aplikaciju za šifrovanu komunikaciju. A port ostao otključan. U prevodu na svima razumljiv jezik, to je kao da šapnete Žiki da nešto diskretno saopšti Miki, a on mu vašu poruku prenese urlajući preko plota, da čuje cela ulica. Na fotografijama koje je haker objavio na Tviteru može se videti spisak navodnih 200 najaktivnijih aktivista SNS, njihova imena i opštine iz kojih su, kao i prepiska za odabrane datume. Neki od datuma tokom kojih su, prema ovim podacima, aktivisti SNS bili naročito aktivni jesu dani kada je Vučić obilazio naselja u kampanji „Budućnost Srbije“. Osim komentara hvalospeva vlasti i podrške objavama Tanjuga, jasno je da se posebno prate aktivnosti istraživačkih novinara i opozicionih političara.

Još jedna zanimljivost koju je ovaj haker otkrio jeste povezanost portala Kurir i Espreso sa Castle.rs. Običan posetilac ovih sajtova može da ostavi „plus“ ili „minus“ na komentar čitaoca samo jednom, ali korisnici Castle.rs mogli su to da urade bezbroj puta, zahvaljujući aplikaciji Votr, koja je bila dostupna na Gugl Prodavnici. Međutim, kad su je uočili i shvatili čemu služi, obični korisnici su je masovno prijavili Guglu, pa je uklonjena iz ponude.

STROGO KONTROLISANA DESNICA

Kada je reč o „podzemnim radovima“ SNS-a, jedno ime se stalno provlači i dovodi u vezu sa ultradesničarskim organizacijama. Poslanik SNS-a Vladimir Đukanović uvezan je sa mnogim ultradesničarima, poput Miše Vacića, a ima fotografije i sa nedavno vaskrslim, bivšim poslanikom Dveri Srđanom Nogom. Nogo je, opet, bio povezan sa dr Jovanom Stojković, najpoznatijom protivnicom obavezne vakcinacije u Srbiji, koja, s druge strane, skuplja potpise za zajedničku izbornu listu sa pokretom „Levijatan“, koji je pa, opet, blizak sa Vacićem, a Vacić sa detektivskom agencijom DBA koja se zalaže za građanske patrole, i povezana je sa – Vladimirom Đukanovićem. A mislili ste da je priča o Castle.rs komplikovana.

No, desnica se malo otela kontroli, izgleda… Član i SNS i „Levijatana“ iz Obrenovca Filip Radovanović kolima uleteo u migrantski kamp u Obrenovcu, pa su onda „Levijatan“ i Jovana Stojković organizovali protest ispred kampa. No, i tu je došlo do komplikacija: izgleda da ovdašnji antivakseri ne veruju ama ni u jedan deo države i sistema, a naročito ne vole policiju. Pokret „Levijatan“ se, s druge strane, često hvali dobrom saradnjom sa policijom, pa su zato neprihvatljivi nekim pristalicama Jovane Stojković, te se doktorka suočila sa odbijanjima kad je pitala da joj daju potpise za kandidaturu.

E onda se pojavio Vučić, izrazio zabrinutost zbog porasta ultradesničarskih pokreta i – poslao vojsku u tri migrantska kampa u okolini Šida. Premda je i sam priznao da migranti nisu pravili bog zna kakva nepočinstva, predsednik Srbije digao je vojnu policiju da pazi na ukupno 1500 ljudi. Poređenja radi, Marakana prima 53.000 gledalaca, a Stadion JNA 29.400 i obezbeđuje ih policija kad se igra „večiti derbi“. Ali izgleda da se ultradesnica malo zaigrala oko migranata ili se možda – otela kontroli.

Ništa od ovoga, međutim, nije znak da svemoć SNS slabi. Ovo je samo dokazni materijal i spisak mogućih svedoka-saradnika u nekoj budućnosti, ako je bude bilo.