Plati koliko tražim ili ima da nemaš

Od onih predizbornih obećanja o podršci privredi i zauzdavanju državne alavosti ništa ne osta: prvo su podignuti porezi na nekretnine – građanima od 50 do 100 odsto, privredi nekoliko puta više, pa su udvostručeni paušalni porezi malim privrednicima među koje, mimo ikakve logike, spadaju advokati i lekari, pa je odobreno poskupljenje premija obaveznog osiguranje motornih vozila… Neće mnogo vremena proći, a poskupeće komunalne usluge, pa onda svakorazni parafiskalni nameti… Ukratko: poskupeće sve ono što mora da se plati pod pretnjom prinudne naplate, a zauzvrat obveznik dobija šupalj nos do očiju.

Pored toga što je ovo povećanje nameta bolno samo po sebi, ne manje je bolno objašnjenje zašto je to nešto moralo da poskupi i zašto toliko koliko je poskupelo. U najmanju ruku, vređa inteligenciju.

KAKO SE ĆEFNE: Kad je izglasavana ova verzija Zakona o porezu na nepokretnosti, po kome lokalna samouprava spram svojih potreba odlučuje koliko će koga da rebne i da s tim parama radi šta joj je volja, porez je svake godine bivao sve veći i veći, već koliko je kome trebalo, ali ne više od 60 odsto od razreza iz prethodne godine. Tako je Zakonom određeno.

Ove godine, međutim, porez na nekretnine je udvostručen manje-više u svim gradovima/opštinama, ponegde je i utrostručen, iako klauzula da uvećanje ne sme da bude više od 60 odsto od razreza iz prethodne godine nije stavljena van snage. Objašnjenje je jednostavno: prethodne neodgovorne vlasti, u beogradskom slučaju „onaj tajkun“, ulagujući se biračkom telu nisu podizale porez koliko im je zakon dozvoljavao, nego manje, pa se nakupilo. Štaviše, članovi privremenog veća Beograda, sad izabrana vlast, uglas su tvrdili da kojim slučajem „tajkun“ nije smenjen, porezi bi bili u najmanju ruku utrostručeni, kao što je bilo u Kragujevcu, na primer.

Inače, način kako se porez obračunava više je nego kreativan: ukinut je poreski kredit na članove porodice, amortizacija je sa 1,5 smanjena na 0,8 odsto, s tim da ukupna amortizacija može da bude najviše 20.000 dinara bez obzira na vrednost objekta, a osnovicu „utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave nadležan za utvrđivanje, naplatu i kontrolu izvornih prihoda jedinice lokalne samouprave“. Dakle, kol’ko im treba – toliko.

To je prema zakonu koji je donela „ona“ vlast – „tajkunska“ i „lopovska“, a ova „napredna“ ga je inovirala porezom na privredne objekte, odnosno „nepokretnosti pravnih lica koja vode poslovne knjige“, a da nije vlasništvo države, ili javnih komunalnih preduzeća, proizvođača i transportera nafte, gasa, struje, tople vode… Niti verskih zajednica. Porez na nekretnine „pravnih lica koja vode poslovne knjige“ nije sad izmišljen, postojao je i ranije, doduše izuzeća nisu bila ovako široka, ali amortizacija tih objekata je bila (čak) 2,5 odsto godišnje, pa većina privrednih objekata nije ni imala knjigovodstvenu vrednost, što je naruku išlo privatizatorima. Sad amortizacije nema, niti je kvalitet gradnje osnov za izračunavanje osnovice, već samo površina i mesto gde se nalazi. Ovo poslednje su neke lokalne samouprave vrlo kreativno primenile u određivanju poslovnih zona, u Valjevu na primer – teritorija celog grada proglašena je za prvu poslovnu zonu.

Najtužnije je što je donošenje ovog zakona, kao i istog tog koju godinu ranije, prošlo skoro neprimećeno. Niko tad da podigne glas, a sad kad su rešenja odštampana, dockan je. Međutim, kao da postoji nemušti konsenzus maloprivrednika, poreskih obveznika, da rešenja koja su dobili ignorišu, pa da se naknadno sa državom cenjkaju oko otplate na rate i popusta „za keš“.

CENKANJE: Pored naprasno vaskrslog poreza na privredne objekte, maloprivrednike ovdašnje Poreska uprava je častila udvostručenjem zaduženja i to usred godine: kad su prvu polovinu ovogodišnjeg poreza već platili, ispostavilo se da su platili tek četvrtinu, da pod hitno razliku moraju da nadomeste, a 15 dana od uručenja rešenja stupa na snagu zatezna kamata, pa ko kako voli, nek tako izvoli.

Suvislo objašnjenje kako se došlo do tog „poduplavanja“ izostalo je, sem da se paušalni porez, time i doprinosi za zdravstveno, penziono i osiguranje od nezaposlenosti usklađuje sa prosečnim dohotkom u Republici, odnosno na teritoriji na kojoj je preduzetnik svoju radnju prijavio. Tako gledano, od poslednjeg obračuna, a to je bilo prošle godine, plate su u Srbiji dvostruko veće, što bi bilo jako lepa vest, samo da je istina, a nije. Ako je prosek plata nešto i veći od prošlogodišnjeg, to je onda samo u onom sektoru koji se od poreza i finansira – državnom odnosno javnom, što je ravno pucnju u nogu ako se taj porast uzima kao osnov za povećanje poreza. Na stranu što je upravo suprotno od proklamovane politike – „agresivna“ podrška privatnom sektoru, sa posebnim osvrtom na male porodične firme. Da se bar nisu osvrtali.

Glas protiv ovog povećanja podigla je moćna preduzetnička kasta – advokati. Kao onomad, kad je trebalo kao sav ostali svet da prihod evidentiraju fiskalnom kasom, a to im nikako nije odgovaralo jer bi se tako (sa)znalo koliko zaista zarađuju, proglasili su generalni štrajk. To što su zbog štrajka odložena suđenja nije nadležne mnogo potreslo, jer suđenja ionako traju „do 101 i nazad“, ali to što policija iole ozbiljnijeg „počinioca krivičnog dela“ ne može da uhapsi i/ili sasluša, jer prisustvo advokata je u tim radnjama nužno, inače je hapšenje/saslušavanje protivzakonito, zabolelo je: čime će publika da se zamajava ako ne hapšenjima.

Elem, ministar finansija Lazar Krstić ponudio je da se advokatske poresko-doprinoske obaveze ne uvećavaju više od 45 odsto. Da li će to „upola manje uvećanje“ nameta da se odnosi i na sve druge, nije se izjašnjavao i po svemu sudeći neće. Kako god, zadovoljni ponuđenim provincijski advokati su štrajk obustavili, ali beogradski su ostali tvrdi: ako je ministar toliko popustio na prvi mah, znači može još nešto da se dobije.

OKSIMORON: Poslednje u ovom nizu je poskupljenje obaveznog osiguranja motornih vozila – simboličnih 45 odsto. Nije, međutim, ovo osiguranje poskupelo jer su osiguravajuće kuće upale u bulu zbog poplava, kako je moglo da se pročita u takozvanoj štampi: Narodna banka Srbije je ovo povećanje premija odobrila (opet simbolično) 1. aprila, a sad je stupilo na snagu.

Kao i za prethodna dva poskupljenja, i za ovo je ponuđeno vrlo kreativno obrazloženje: broj zahteva za odštetu raste te odštetni fond premašuje premijski, pritom 95 odsto osiguranika ostvaruje pravo na bonus – umanjenje premije, jer u prethodnoj godini nisu načinili nikakvu štetu, a time je još manje para u kasi.

Prema zvaničnoj evidenciji, broj saobraćajnih udesa je u stalnom padu, time bi trebalo da je i odštetnih zahteva manje. Sa druge strane, u osiguravajućim kućama tvrde da nije smanjen broj udesa, već broj policijski evidentiranih udesa, što je rezultat uvođenja „evropskog formulara“ koji, ako je šteta manja od 50.000 dinara, odštetni zahtev čini validnim i bez policijskog uviđaja.

Istina je, broj evidentiranih udesa je naglo pao posle ovog „evropskog“ noviteta, ali kako je moguće da 95 odsto osiguranika ostvaruje „bonus“, a da je broj udesa u porastu?

Sistem „bonus-malus“ je korektivni faktor u obračunavanju iznosa premije obaveznog osiguranja i primenjuje se od sedamdesetih godina prošlog veka u svim civilizovanim zemljama, pa i u ovoj. Algoritam je jednostavan: ko u prethodnoj godini nije imao udes koji je sam skrivio, ovogodišnja premija neće mu biti umanjena za neki procenat, uobičajeno 10 odsto, a ako je štetu počinio i osiguranje ceh platilo, ovogodišnja premija će mu biti uvećana za isti onaj procenat potencijalnog umanjenja, s tim da umanjenje ne može biti veće od (nekad) 70, a sad 50 odsto.

Međutim, odlukom Narodne banke Srbije od 2010. godine određen je bonus od 5 odsto za svaku „bezštetnu“ godinu, kumulativno najviše 15, dok je bonus uvećan na 45 odsto za svaku počinjenu štetu, kumulativno najviše 150 odsto, koji će se u godinama koje slede smanjivati po stopi od 15 odsto pri svakom sledećem ugovaranju osiguranja, naravno ako ne bude bilo odštetnih zahteva.

Već u prvom mesecu od stupanja ove odluke na snagu, broj odštetnih zahteva je znatno smanjen, ali ne zato što su vozači namah postali pažljiviji, nego zato što im je bilo isplativije da, ako je šteta manja od iznosa premije, plate direktno oštećenom, umesto da aktiviraju polisu, što je za osiguravajuće kuće čist ćar, ali sad je i to malo. Treba im više, šta li?