Paranje ušiju i peglanje nerava

Za poslednji u nizu graditeljskih poduhvata najnaprednije beogradske uprave – fontane na Slaviji – tvrdi se baš ono što nam je nedostajalo, magnet za turiste koji će pohrliti da se slikaju sa veličanstvenim kolopletom boja vodenih mlazeva u pozadini, ujedno uživajući u muzici koja se radnim danom emituje dva puta po dva sata, a vikendom sat duže. Predsednika Srbije Aleksandar Vučić kaže da je ova fontana jedna od deset najlepših u Evropi; kako je do tog zaključka došao i koliko je fontana uopšte video, zna samo on.

Međutim, dobar deo javnog mnjenja smatra da je reč o budalaštini, školskom primeru neukusa i bezobrazluka – da se dva miliona evra utuku na fontanu kojoj ne može ni da se priđe, a da se u obližnjoj dečjoj klinici obrušavaju plafoni po sobama i da deca koja su na lečenju dobijaju za doručak parče hleba i jogurt.

„U blizini je u Tiršovoj ulici dečja klinika. Bolnica se raspada, padaju fasada i tavanice, a oni ulupaju tolike pare u fontanu koja deluje kao kineska čegrtaljka“, rekao je za N1 filmski i književni kritičar, novinar i esejista Milan Vlajčić. „Četiri puta dnevno prolazim pored fontane: to je uvreda za čestiti Beograd, na trgu gde su rupe i razvaline, sem natpisa ‘Kazino Havana’, napravi se fontana koja treba da bude muzička, a od muzike se ništa ne čuje.“

No, ministarka građevina i infrastrukture Zorana Mihajlović na ove kritike se nimalo ne osvrće „Divno je kada nešto napravimo i uradimo. Lepo je što se preko puta Slavije takođe sređuje onaj prostor. A oni koji neće lepo, neće fontanu, neće auto-put… Mi smo i to imali kao priču opozicije koji pokušavaju, zato što su izgubili na izborima, da urušavaju integritet institucija. Mislim da građani to jako dobro vide i da zato nisu dobili na izborima“, iskazala se ministarka.

Nije zaostao ni direktor Beogradskog vodovoda i kanalizacije Dragan Đorđević: „Veliko nam je zadovoljstvo što su Beograđani fontanu prihvatili kao atrakciju. Stotine građanki i građana koji su svako veče na Slaviji dokaz su da je ovakav sadržaj bio potreban našem gradu.“ Inače, javno-komunalno preduzeće na čijem je čelu Đorđević upravlja beogradskim fontanama; sa ovom najnovijom ima ih ukupno četrdeset i dve.

NE CURI NEGO PRELIVA: Za vozače, fontana takva kakva je i kolika je, pa još i svira, samo je dodatni „zbun“ u tradicionalno haotičnom saobraćaju na ovom kružnom toku. Jedan od ozbiljnijih problema je to što se voda povremeno izliva na kolovoz. Oni kojima je fontana prst u oko povikaše – eno, procurela, dok gradonačelnik Beograda tvrdi da o procurivanju ni govora nema, nego da fontana „samo“ preliva.

„Fontana preliva sa strane, ali ne na ulicu. Nigde nije pukla. Nema rupa. To su činjenice. Ne znam ko je video da fontana curi, jer ne curi nego preliva.“ Navodno su poslate ekipe da provere napise u medijima, ali da niko nije video kapljice koje padaju van fontane. „Ne mogu da komentarišem napise u pojedinim novinama, jer fotomontaža može svašta da uradi.“

Koje sve ekipe su proveravale da li fontana curi, preliva ili prosto prska na kolovoz i zašto je moralo više tih ekipa da proverava navode iz štampe, Mali naravno da nije objasnio, ali i nema potrebe – ionako njegove izjave niko za ozbiljno i ne uzima. A koga zaista zanima šta je uzrok vlaženja kolovoza, može lako da uvidi uzročno-posledičnu vezu između intenziteta vetra i visine mlaza: pri jedva osetljivom vetru, vetrić bi bio bolji opis, zanosi onaj najviši mlaz na stranu tako da kapljice prebacuju preko oboda fontane, pa prvo nakvasi onaj travnjak, pa trotoar koji inače ničemu ne služi jer do fontane se ne može, na kraju i kolovoz.

Na eventualni negativni uticaj tog kvašenja na bezbednost saobraćaja ukazao je profesor Saobraćajnog fakulteta Milan Vujanić: prosto, nakvašen kolovoz je klizaviji od suvog, pa kad se sa suvog naglo pređe na vlažan, u nekim situacijama – recimo brz pokret volana u jedni stranu da se izbegne „neka budala“ koja bez migavca i obaziranja na druge učesnike u saobraćaju prelazi iz jedne kolovozne trake u drugu, ili se zagledao u čudo neviđeno, možda mu je iznenada poprskano vozačko staklo pa ne vidi ništa, lako može da dovede do udesa. Srećom, brzine na Slaviji nisu velike, pa baš tragedija i ne treba da se očekuje, ali udes na Slaviji podrazumeva ozbiljan „zabag“ u saobraćaju, koji se lako proširi na ceo grad.

Zimi ta voda hoće i da se zaledi, upozorava profesor Vujanić. To upozorenje je primljeno uz odmahivanje rukom, jer fontane, razumljivo, zimi ne rade. Međutim, kanda će ova da radi i zimi: naime, za razliku od svih drugih gradskih fontana, ova ima ugrađene grejače tako da može i zimi da radi, sve do -20 stepeni Celzijusa i eto još jedne turističke atrakcije kakve drugi evropski gradovi nemaju – klizanje automobila uz muziku.

Direktor Vodovoda i kanalizacije Dragan Đorđević kaže da upravljački softver ima procedure koje prilagođavaju visinu mlazeva, odnosno kompletnu vodenu figuru spram brzine vetra: jednog popodneva, kaže, zaduvao je jak vetar i fontana je automatski prebačena u režim mirovanja da bi istog dana uveče, kad se vetar smirio, nastavila sa redovnim radom. „Fontana na Slaviji, s obzirom na to da je najveća na Balkanu i da je muzička, za nas predstavlja poseban izazov i ekipa naših radnika prolazi ovih dana posebnu obuku kako bi mogla da upravlja ovom fontanom“, objašnjava on.

A VIKENDOM BONUS: Nedelju dana po svečanom puštanju u rad najveće i najlepše fontane u ovom delu sveta nije primećena veća turistička poseta, a ni građani Beograda, sem na dan puštanja u rad, nisu iskazali neko posebno interesovanje za ovu atrakciju, bar ne u očekivanom obimu: zastane poneko, napravi i fotografiju, tu i tamo čuje se po koji komentar, od „ju, vidi kako je lepo“, preko „koja je ovo pesma“, do „budi Bog s nama“. Svi oni što su u prolazu, bilo da se dive ili čude, zadrže se koliko se zadrže pa odu sa svojim utiscima, dok stanari okolnih ulica nemaju kud odatle i muzičkim utiscima ne mogu da se otmu: slušaju ih svakog dana dva puta po dva sata, vikendom sat više kao bonus. Već prvog dana rada fontane mogle su da se čuju/pročitaju mahom negativni komentari stanara viših spratova, naročito na onaj muzički deo ugođaja: jačina zvuka, ali i neprestano ponavljanje četiri muzičke numere doživljavaju kao svojevrsno maltretiranje. „Dole na ulici je tiše“, vajkaju se.

Jedan poznanik koji stanuje na vrhu šestospratnice u Beogradskoj ulici kaže da „nije strašno“, njegova supruga da je „prvih nekoliko dana bio užas“, ali da je sad muzika utišana, još samo „ako bi se malo menjao repertoar, lakše bi bilo“, dok njihov dvadesetpetogodišnji sin konstatuje da oni – njegovi roditelji, „nisu normalni ako im ne smeta“. Poznanica koja živi na uglu Njegoševe i Prote Mateje, odakle se fontana i ne vidi, kaže da do nje dopire melasa zvuka u talasima, koja na muziku ne liči, ali zato „pegla nerve“.