Pakao ostrva Utoja

Najgori dan u Norveškoj posle Drugog svetskog rata. Petak 22. jul oko 15.30. Centar Osla je ličio na ratno poprište, a šok, strepnja i potištenost zahvatali su ljude. U kvartu Regjeringskvartalet, blizu zgrada norveške vlade i kancelarije premijera Jensa Stoltenberga, eksplodirala je bomba i nastao je haos. Od siline udara oštećen je i kabinet premijera, koji je nepovređen. Prizemlje vladine zgrade je potpuno uništeno, a komunikacija u vladinim zgradama je prekinuta. U zgradi Ministarstva za naftu buknuo požar. Jedan razoren automobil ukazivao je na to da bi mogla da bude reč o automobilu bombi. Na gomilama rasutog stakla, maltera, betona i papira koji su se razleteli, ležala su tela pokrivena delovima odeće.

Centar Osla zaposela je vojska. Naložena je evakuacija čitavog centra Osla, zbog straha od novog bombaškog napada, a oko 18.30 evakuisane su zgrada vlade i obližnje zgrade, pa i prostorije lista „Aftenposten“. Stradalo je sedmoro ljudi u toj eksploziji. U univerzitetskoj bolnici Ullevčl sykehus u Oslu, celo jedno odeljenje je ispražnjeno da bi se oslobodio prostor za povređene…

PRVA SUMNJA – DŽIHAD: U anglosaksonskim listovima odmah su se pojavili zaključci da je Norveška „izgubila nevinost“, da je na brutalan način suočena s tim da i sama može postati meta Al Kaide zbog toga što drži 500 vojnika u Avganistanu iako je najavljivala njihovo povlačenje. Neki su pominjali norveško učešće u bombardovanju Libije.

Citirane su i američke diplomatske depeše iz 2009. procurile preko Vikiliksa, u kojima je kritikovana ograničena sposobnost norveških vlasti da prate potencijalne islamske ekstremiste na terenu. Norveške vlasti obračunavaju se sa nekoliko domaćih terorističkih ćelija povezanih sa Al Kaidom. Prošle nedelje, norveški tužilac za dela povezana sa terorizmom je zbog pretnji smrću norveškim političarima podigao optužnicu protiv Mulaha Krekara, osnivača kurdske islamističke grupe Ansar al Islam, koji je deportovan.

Londonski „Telegraf“ podsećao je i na to da su tri norveška lista („Aftenposten“, „Dagbladet“ i „Magazinet“) 2005–2006. štampala kontroverzne stripove o proroku Muhamedu, što može biti drugi mogući motiv.

Agencija Asošiejted pres je međutim među prvima citirala jednog norveškog zvaničnika koji je upućivao na drugi pravac razmišljanja, kada je rekao da je napad pre „norveški Oklahoma Siti“ nego „norveški Svetski trgovinski centar“. (Domaći teroristi su 1995. napali federalnu zgradu u američkom Oklahoma Sitiju, a strani teroristi su bili odgovorni za napad 11. septembra 2001.)

MASAKR: Dok je u Oslu trajala uzbuna, jedna 50 kilometara udaljena lokalna policijska stanica je u 17.27 obaveštena o pucnjavi na ostrvu Utoja (Utoya), na jezeru Tirifjorden (Tyrifjorden).

Tamo je, kao i svakog leta, organizovan omladinski kamp Norveške radničke partije. Na tom ostrvu premijer Stoltenberg, i sam nekada polaznik tog letnjeg kampa, trebalo je u subotu 23. jula da govori pred 560 mladih aktivista, od kojih su mnogi tinejdžeri.

Obilazeći poprište masakra, kamp na ostrvu Utoja, i srećući se s preživelima i rođacima stradalih, premijer Stoltenberg će jednog od narednih dana reći: „Utoja je bila raj moje mladosti, sada je pretvorena u pakao…“

Norveška stanica NRK citira jednog svedoka koji je ispričao kako je neki tip „nordijskog izgleda“ u policijskoj uniformi, stigavši na ostrvo Utoja, pozvao mlade ljude da se okupe („Dođite ovamo!“), a onda počeo da puca u njih iz blizine. „Njujork tajms“ citira svedoka koji tvrdi da je pre nego što će zapucati rekao da je reč o rutinskoj kontroli posle eksplozije u Oslu… CNN kasnije citira drugog svedoka koji kaže da je napadač, pucajući, vikao: „Sve ću vas pobiti!“ Svakih deset sekundi, čitav sat i po, pucao je u ljude – čak je i onima koji su se pravili mrtvi pucao u glavu.

Mnogi su poskakali u vodu pokušavajući da pobegnu, a napadač je pucao i na ljude u vodi. Po svedočenju preživelih, dok je pucao u ljude, punoletne, ali i tinejdžere, bio je okrutno hladnokrvan. Prekidao je pucnjavu samo dok je punio oružje. Jedan snimak napravljen iz helikoptera pri kraju krvavog pira, kad je policija stigla na ostrvo, pokazuje plavog visokog čoveka s puškom kako stoji među telima mrtvih i ranjenih u kampu na Utoji i kao da nešto proverava…

Iz opisa preživelih izranjao je školski primer sociopate poremećenog karaktera, pre nego uma, kome nedostaje savest, koji ne oseća sažaljenje. Neki psihijatri (dr Petar Bokun) ranije su iznosili zapažanje da su masovne ubice „operisane“ od ikakvih obzira i odnosa prema žrtvi.

Među nestalima je bila dvadesetogodišnja Hane Kristine Fritun iz mesta Strun, koja je u petak u šest po podne zvala neku televizijsku stanicu i rekla da se krije zajedno sa dvadeset drugih. Neki su posle pričali kako su trčali za život, plivali za život ili se skrivali po šipražju.

Jedan od prvih identifikovanih stradalih je očuh princeze Mete-Marit, 51-godišnji Trond Berntsen, policajac koji nije bio na dužnosti, koji je kažu spasao smrti svog desetogodišnjeg sina. Među identifikovanim žrtvama su i Gunar Linaker, 23-godišnja majka dvoje dece, i dvadesetjednogodišnji Tore Ejkeland, lider podmlatka radničke partije u provinciji Hordaland.

47 POLICIJSKIH MINUTA…: Haos je bio veliki, a policija iznenađena. U konfuziji koja je trajala puna dva dana procena broja mrtvih je varirala, najpre se govorilo o desetak, pa o dvadesetak, pa o 93, i na kraju o ukupno 76 mrtvih u masakru i u eksploziji. Kasnije će se raspravljati zašto je specijalcima trebalo 47 minuta da stignu, zašto su transportovani automobilima, a nisu upućeni helikopterima – navodno su piloti bili na godišnjem odmoru…

Policijska centrala u Oslu obaveštena je o pucnjavi na ostrvu dva minuta posle lokalne policije i u 17.38 norveška specijalna jedinica Beredskapstroppen je poslata iz svoje komande u Oslu na Utoju. Stigli su do brodskog prevoza u 18.09, a nekoliko minuta su čekali i na brod koji bi ih prevezao na ostrvo, na koje su stigli oko 18.25…

Snimci iz vazduha norveške TV2 pokazivali su specijalce obučene u crno kako stižu na ostrvo i istrčavaju na obalu, dok se neki ljudi, očito preplašeni od svake uniforme, kriju i od njih, pribijajući se uz neki zid. Iz vazduha su se videli ljudi bez odeće kako se plivajući udaljavaju sa ostrva. U vodi su, kako izgleda, plutala i tela nekih od poginulih.

…I NEDRAMATIČNA PREDAJA: Naoružanog i opasnog, do tog trenutka anonimnog napadača policajci su uhapsili dva minuta pošto su stigli na ostrvo. Uhapšen je, saopštava policija, nedramatično – mirno je predao oružje, što je, kažu oni koji znaju, karakteristično za serijske ubice, kako psihijatri nazivaju one koji ubijaju mnogo ljudi s prekidima. Za razliku od njih, masovne ubice, oni koji ubiju više ljudi odjednom, „bez emocionalnog hlađenja“ obično izvrše samoubistvo ili ih ubije policija.

Uhapšeni je identifikovan kao Anders Bering Brejvik, Norvežanin, star 32 godine, „nordijskog izgleda“, visok i plav, obučen u policijsku uniformu, naoružan pištoljem, sačmarom i automatskom puškom. Portparol policije Are Frikholm ispričao je te večeri reporteru CNN-a da osoba uhapšena na ostrvu Utoja odgovara opisu osobe uočene, u vreme eksplozije, u blizini vladine zgrade u Oslu, gde ima mnogo sigurnosnih kamera.

Kad su objavljene prve fotografije osumnjičenog „bejbi fejs“ desničara Andersa Beringa Brejvika, kod dalekih posmatrača nametalo se pitanje uobičajeno za takve užasne događaje: da li je moguće da je to lice čoveka koji je pucao i u ljude koji su pokušavali da se spasu plivajući?

Za Norvežane to je, kako izgleda, predstavljalo dvostruki šok. Šezdesetosmogodišnji Marit Sakejde, koji vodi malu radnju u imigrantskom kvartu u Oslu, izjavio je medijima: „Devedeset devet odsto Norvežana je odmah poverovalo da je to bio muslimanski teroristički napad. Onda se to okrenulo u drugi šok…“

U medijima je brzo sastavljan mozaik „profil mladog asasina“, za masakr osumnjičenog Andersa Beringa Brejvika.

Rođen je i odrastao u Oslu, roditelji su mu se razveli kad je imao godinu dana, što ga je poremetilo. Donedavno je živeo s majkom, medicinskom sestrom, a optuživao ju je za promiskuitet. U konfliktu je sa ocem bio poslednjih petnaest godina i ovaj, kad je čuo za masakr, nije hteo da čuje za njega. Drugovao je i tukao se s nekim Pakistancima…

Studirao je u Školi za menadžment, bavio se bodi-bildingom. Išao je na plastičnu operaciju nosa. Slikao se u uniformi i s oružjem narcisoidno-paradno. Na Utoji će se ispostaviti da je to činio planski. U njegovim tekstovima kasnije nađenim na internetu stoji i preporuka: „Kreiranje i nošenje replika policijskih uniformi stvoriće konfuziju… Te ekstra sekunde će vam dati prednost koja vam je potrebna za neutralisanje potencijalne pretnje.“

Osnovao je firmu „Brejvik geofarm“ za uzgajanje povrća, dinja i krompira. Preko te firme je nabavio šest tona veštačkog đubriva (snimljeno u dvorištu njegove farme obraslom koprivama). Policija sumnja da je eksplozivnom smešom u kojoj je korišćeno veštačko đubrivo izazvao eksploziju u Oslu.

Brejvik je, sudeći po njegovim široko citiranim zapisima, to veštačko đubrivo naručio 14. aprila, a „bombu“ je počeo da pravi početkom maja. Prvi eksperiment izveo je navodno 13. jula na tajnoj lokaciji. Rentirao je automobil 15. jula, 18. jula razneo je automobil eksplozivom, a 22. u svom manifestu je zapisao da ima materijala bar za 20 eksplozija.

Naći će neku prostitutku da ga motiviše, i otići će u crkvu… Pred islednicima je tvrdio da je delovao sam, a na sudu rekao da ima saradnike i da njegovu organizaciju čine još dve ćelije. U nedelju 24. jula policija je izvela akciju u istočnom delu Osla zbog dojave o još jednoj bombi, ali nije saopštila nikakve detalje. Neki ljudi su privedeni i odmah pušteni, pošto nisu imali nikakve veze s eksplozijom u Oslu.

Poljska policija uhapsila je u međuvremenu jednog trgovca iz Vroclava koji prodaje hemikalije preko interneta, navodno zbog sumnje da je bio samo komercijalno povezan sa Brejvikom. Ovaj je inače zapisao da bi ga „pozajmica vojnog eksploziva – spasla mnogih nevolja“. Kako ironija hoće u ovakvim slučajevima, živeo je blizu nekog vojnog kompleksa.

A oružje?

Krajem avgusta 2010. Brejvik je, navodno, proveo pet dana i u Pragu, jer je čuo da je to najpoznatija tranzitna tačka za ilegalnu trgovinu oružjem i da Češka ima najliberalnije zakone o prometu oružja. U Pragu je dobro platio neku prostitutku, čuo je za neke strašne češke kriminalce – i odustao od nabavke, pa je pištolj glok kupio u Norveškoj – legalno, s obzirom na to da nije imao kriminalni dosije, da je sedam godina imao lovačku dozvolu i pušku benelli nova.

U kući Andersa Brejvika pronađeni su pištolj marke glok i automatska puška. U njegovoj biografiji nema militarističke pozadine, osim što je po nekim vestima služio redovni vojni rok, a po drugim, nije služio sa oružjem. Po nekim izvorima, izgleda da je imao i dozvolu za nošenje oružja i da je bio lovac. Imao je legalnu dozvolu za poluatomatski karabin ruger mini, koji je u jesen 2010. kupio za oko 1400 dolara – radi lova na jelene. Da bi dobio dozvolu za pištolj, vežbao je gađanje u sportskom streljačkom klubu…

Frank Arebrot, politikolog na Univerzitetu Bergen, procenjuje da će se posle ovog slučaja verovatno razgoreti debata o dostupnosti oružja, pošto se lov široko smatra delom norveškog nasleđa.

Anders Bering Brejvik je priznao odgovornost (ali ne i krivicu!?) za akte koje je opisao kao „odvratne, ali neophodne“, koje je planirao izvesno vreme, bar tako kaže njegov advokat Geir Lipestad.

Pronađen je jedan video pod nazivom „Vitezi templari“ na kome Brejvik pozira u kišnoj kabanici s automatskim oružjem. Slikao se i u srebrnastom odelu ABH zaštite koje liči na kosmonautsko.

BBC javlja da policija istražuje njegove veze s desničarskim organizacijama u Norveškoj, pošto njegovi internet postovi ukazuju na to da on ima političke stavove koji naginju ka desnici i antimuslimanskim pogledima i slikaju ga kao hrišćanskog fundamentalistu.

Njegovi tragovi u sajber prostoru su sveži i namerno ostavljeni; njegovi postovi na Fejsbuku i Tviteru, u trenutku masakra, bili su stari samo nekoliko dana. Govore o galimatijasu u njegovoj glavi i o pripremanju nekog paklenog plana.

OD 1984. DO 2083: Pronađen je i na engleskom jeziku pisani dokument od 1500 stranica i potpisan pseudonimom Endrju Bervik koji je bio dostupan onlajn satima pre napada, a policija ispituje da li on ukazuje na nešto ili je samo gomila besmislica. Neki izveštaji to opisuju kao politički manifest osumnjičenog.

Taj manifest, sudeći po izveštajima o njemu, predstavlja neku vrstu zbira „revolucionarnog plana“, „istorije revolucije“ i priznanja – ili zavođenje istrage na stranputicu… Opisivao je sebe kao hrišćanina konzervativca, libertarijanca, koji veruje u moć pojedinca. Citirao je rečenicu Džona Stjuarta Mila – da je snaga jedne osobe s uverenjem – jednaka snazi 100.000 onih koji imaju samo interese. Tvrdio je da ga interesuje sve o Vinstonu Čerčilu, hvalio je Putina, Tita, Karadžića, slikao se s masonskom keceljom, navodio da rado čita 1984. Džordža Orvela, i Princa. Pokazivao je interesovanje za filmove sa scenama nasilja, ratne video-igre i za seriju Dekster, o serijskom ubici bez osećanja krivice.

Brejvik je, sudeći po izveštajima („Dagbladets“) o tom „pisaniju“ pripremao napad od jeseni 2009. a neki u Brejvikovom manifestu uočavaju detalj da je kod njega prelom nastao 1999, u vreme kad se Norveška priklonila multikulturalistima iz NATO-a i bombardovala Srbiju, koja je pokušavala da zaustavi prodor islama u svojoj domovini (multikulturalister gjennom NATO erklžrte angrep pč de kristne serbiske styrkene og fratok dem retten til č stoppe islam i sitt fødeland)…

U tim tekstovima ispoljava netrpeljivost prema muslimanima, govori o verskom ratu. Kritikuje norvešku imigracionu politiku. I feministkinje. Ženama bi ograničio profesionalne karijere, uz opasku da to jeste seksistički, ali da će doprineti porastu nataliteta. Napadao je „multikulturalističke izdajnike“.

Jedna od poruka tog Brejvikovog pamfleta koji nosi naziv „2083: Manifest evropske nezavisnosti“ glasi: „Pre nego što počnemo naš krstaški rat, moramo da ispunimo svoju dužnost desetkovanjem kulturnog marksizma…“

Marksisti su za njega pripadnici Norveške radničke partije (Det Norske Arbeiderparti, DNA), koja ima većinsku podršku 35 odsto birača i socijaldemokratski program, i koja je u norveškoj neprikosnoveno vladala u vreme tzv. države blagostanja. Britanski mediji je nazivaju laburističkom.

Njegov advokat Lipestad je rekao novinarima da je Brejvik otišao na ostrvo Utoja da upozori da će „sudnji dan biti neizbežan“ ukoliko stranka ne promeni svoju politiku. Pred zgradom suda taj advokat je posle izjavljivao novinarima da njegov klijent nije imao nameru da ubije što više ljudi, već da pošalje što jaču poruku…

Poruka se sastojala u masakriranju podmlatka Norveške radničke partije.

Ispostavilo se da je Brejvik pre petnaestak godina bio član podmlatka i posle odrasli član liberalno-konzervativne desno populističke Partije progresa (Fremskrittspartiet, FrP) koja je druga po snazi u Norveškoj sa 22 odsto osvojenih glasova.

Te dve partije razlikuju se na primer u imigracionoj politici, ali njihovi odnosi nisu obeleženi napetostima, već su one često postizale konsenzus. Neke frakcije napustile su Partiju progresa zbog toga što je „previše pristojna“, kao i A.B.B. Lider podmlatka Partije progresa Ove Vanebo je u izjavi za norvešku TV2 izrazio žaljenje što je Brejvik bio aktivan član te stranke početkom prošle decenije, ali je podsetio da je istupio iz stranke, pošto su njegova stanovišta postala ekstremna.

OKRUTNO KAO U BESLANU: Najveći masakr na norveškom tlu od Drugog svetskog rata mogao bi dovesti do preispitivanja među Norvežanima, koji su se do sada uglavnom plašili napada islamskih ekstremista, kaže se u jednoj analizi agencije Rojters. Kad je reč o okrutnosti i zlu, profesorka političkih nauka Jane Haland Matlari ovaj norveški masakr poredi sa okrutnošću koju su čečenski ekstremisti pokazali u Beslanu, aludirajući na masakr 2004. u školi u južnoj Rusiji u kojem je poginulo skoro 200 dece.

Ona procenjuje da će masakr promeniti i norvešku diskusiju o imigraciji. Čak i političari koji obično zastupaju antiimigrantske stavove, nastojaće da se distanciraju od Brejvika.

Broj imigranata u Norveškoj se, inače, gotovo utrostručio između 1995. i 2010. i dostigao je skoro pola miliona u ukupnoj norveškoj populaciji od 4,8 miliona. Na napetost oko i migrantskog pitanja postoji i povezuje se u raspravama s opasnostima od džihadista, mada imigranti u Norvešku, kažu neka istraživanja, dolaze pretežno sa evropskog istoka, a manje sa Bliskog istoka.

„MASKA ZDRAVOG RAZUMA„: Masakr na Utoji nije sličan masakrima koje su izazivali psihotični pojedinci (vidi okvir). Po postojanju političkog motiva, po tome što je masakr kombinovan s aktiviranjem bombe velike razorne snage, to je nesumnjivo akt terorizma. Istraga u prvim danima nije otišla dalje od pretpostavke da je to delo pojedinca zahvaćenog „politikom mržnje“.

Neki od norveških i britanskih psihologa međutim sumnjaju da je ovde možda reč o individui sa sumanutim idejama kod koje se ekstremna desničarska uverenja mešaju s paranoidnom psihozom, ili s poremećajem rasuđivanja. BBC citira profesora forenzičke psihijatrije Džeremija Koida, na koledžu „Kvin Meri“ Londonskog univerziteta, koji pretpostavlja da u Brejvikovom slučaju mora da postoji neki duboki nivo mentalnog poremećaja koji pojačava njegovu ideologiju, mada se u ovom trenutku ne zna dovoljno da bi se dijagnosticiralo njegovo mentalno stanje.

Psihijatrijska literatura pominje da ideologija kod terorističkih grupa ili pojedinaca koji napadaju određenu skupinu na rasnom, polnom ili etničkom nivou često služi kao „maska zdravog razuma“. Po toj liniji razmišljanja, iza Brejvikovih ideoloških trućanja krije se ličnost sa sumanutim idejama – serijski ubica koji ubija više žrtava tokom dužeg vremena, sa periodima hlađenja između zločina.

„Misionarski orijentisane ubice“ neretko opravdavaju svoje akte „oslobađanjem sveta“ od neželjenih osoba, homoseksualaca, prostitutki, ili ljudi drugačijeg etničkog identiteta ili religije. Istraga ne daje na znanje da ima posla s poremećenom ličnošću, već nagoveštava da ima posla sa usamljenim teroristom svesnim svojih postupaka. Jasno je da je „psihijatrijski izlaz“ za tog osumnjičenog u datim okolnostima zatvoren, jer bi se tako zatvorio razgovor o „bolesti društva“.

Dopisnik „Los Anđeles tajmsa“ Vilijam Meklin pominje kako je zanimljivo da je jedan neimenovani norveški zvaničnik opisao počinioca zločina kao „ludaka“, da je on možda i u pravu, ali da je to jedan od načina da se desničarska motivacija za gnusne zločine „izbriše iz priče“. Nazivajući takvu praksu „zatvaranjem knjige“, on pominje i primer iz 1969, kada je jedan australijski Jevrejin podmetnuo požar u džamiji Al Aksa u Jerusalimu, a zatim bio odbačen kao „ludak“ i poslat na psihijatrijsko lečenje. Kraj priče. Utrljava so u nordijsku ranu i podsećanjem da je u kontekstu najnovijeg, očigledno desničarskog zločina u Norveškoj ironično to da reč na engleskom jeziku za izdajnika koji sarađuje sa neprijateljskim silama potiče od majora Vidkuna Kvislinga, koji je vladao Norveškom u ime nacističke Nemačke tokom Drugog svetskog rata.

U nekima od komentara ukazuje se na to da građani Evrope ne bi trebalo da se uljuljkuju u zabludi o „bezazlenoj naci-nostalgiji“ koju neguju pojedine grupe. Neki analitičari kažu da brutalnost tog akta razbija sliku koju Norvežani imaju o sebi kao mirnom narodu, fokusiranom na posredničke napore širom sveta i na Nobelovu nagradu za mir.

O NAIVNOSTI: Ervin Kon, lider male Norveške jevrejske zajednice, rekao je Rojtersu da šokantan napad može da promeni „norvešku naivnost“ kad je reč o bezbednosti, a i da će promeniti hroničan nedostatak volje od strane norveških sudova da izriču teške kazne radikalima iz straha da će prekršiti njihova prava.

Iskustva će sigurno izvlačiti i obaveštajne službe. U jednom neklasifikovanom izveštaju norveške obaveštajne službe za 2010. govori se da su norveški desničarski ekstremisti u kontaktu sa švedskim desničarskim ekstremistima, kao i sa drugim desničarskim ekstremističkim grupama u Evropi, a da takođe postoje i veze između norveških i ruskih desničarskih ekstremista. Ta prognoza bila je vezana sa pretpostavkom da bi povećan nivo aktivnosti nekih antiislamskih grupa mogao da dovede do povećanja polarizacije, posebno za vreme i u vezi sa komemoracijama i demonstracijama.

U jednom izveštaju agencije Rojters pominje se i analiza Majkla Vejna, direktora jedne agencije britanskih Jevreja (Community Security Trust), koji uočava da je spremnost da se primeni ekstremno nasilje „u odbrani evropskih vrednosti “ – očigledna ideologija nekoliko grupa, između ostalih grupe koja sebe naziva „Britanski patrioti belog evropskog otpora“ (British Patriots of the White European Resistance POWER), koja se pojavila 2006. a tvrdi da ima pristalice u Hrvatskoj, Holandiji, Norveškoj, Poljskoj, Srbiji, Švajcarskoj, Sloveniji i Švedskoj…

EVRODESNIČARI SE DISTANCIRAJU: Evropske desne antiimigracione partije počele su već u nedelju 24. jula da se distanciraju od Brejvika. Norveška Partija progresa izražava žaljenje što je on nekada bio njen član; švedska Demokratska partija saopštava da je tragedija u Norveškoj napad na celo demokratsko društvo; druga švedska desna partija Nacionalne demokrate saopštava da je norveški masakr težak akt rata i oblik neodržive i apsurdne politike i da je nanošenje zla sopstvenim ljudima inkompatibilno sa nacionalističkom filozofijom; desničarska Pro Deutschland grupa saopštava da hrišćani i konzervativci izražavaju solidarnost sa žrtvama i naglašavaju da su mržnja koja pokreće „islamske asasine“ i fanatične individue a la Brejvik strane hrišćanima i konzervativcima; danska Narodna partija, koja se suprotstavlja multikulturalizmu, upoređuje Brejvika sa muslimanskim fundamentalistima; holandski desničarski PVV njegov akt opisuje kao nasilje bolesnog mozga; liderka francuskog Nacionalnog fronta Marina le Pen izjavljuje da je norveški pokolj delo usamljenog lunatika koji mora biti surovo kažnjen.

DUBOKA TIŠINA: U centru Osla hiljade ljudi polažu cveće i pale sveće za stradale žrtve masakra. U nedelju su katedrali u Oslu pomenu za stradale prisustvovali i kraljevski par, premijer Stoltenberg, ministri, poslanici, javne ličnosti, a opelo je održano u svim norveškim crkvama. Norveška prolazi kroz tešku društvenu traumu u tišini.

Stotine onih koji su preživeli masakr ili izgubili najdraže prolaziće kroz teške psihičke tegobe, a norveška psihijatrijska služba, koja se smatra kvalitetnom, počela je rad sa preživelim žrtvama nasilja. U prvim reakcijama objavljena je i izjava jedne aktivistkinje Crvenog krsta koja ima iskustva u misijama takve vrste u svetskim kriznim žarištima. Kaže da je i ona u šoku – nikad nije pomislila da će to raditi u Norveškoj.

Šefovi država širom sveta, među njima i predsednik Srbije Boris Tadić, izrazili su saučešće i solidarnost s norveškim narodom u njegovom teškom trenutku.

Dok Norveška minutom ćutanja još jednom žalila svoje žrtve, pred sud u Oslu u ponedeljak 25. jula, posle 13.30, izveden je Anders Bering Brejvik. Javni tužilac je tražio da okrivljeni bude saslušan iza zatvorenih vrata, što je sud prihvatio, a on je tražio da se pred sudom pojavi u uniformi ali mu nije dozvoljeno. Doveden je u sudsku podzemnu garažu u oklopljenom vozilu, u crvenom duksu, sa sigurnosnim pojasom preko grudi. Okupljeni su udarali po vozilu i vikali: „Ti si izdao našu zemlju!“ Sat kasnije izveden je na isti izlaz.

Sudija je saslušao okrivljenog bez prisustva javnosti, dok se na medije apeluje da tokom izveštavanja sa suđenja bojkotuju Brejvikov iskaz, kako okrivljeni za politički motivisan masakr, najteži posle Drugog svetskog rata, ne bi koristio sud kao platformu za sopstvenu propagandu. Suđenje je zatvoreno za javnost i zbog toga što policija nije sigurna da Brejvik nema saučesnike spremne da organizuju još jedan teroristički akt. Optužen je da je podmetanjem bombe u Oslu i u masakru na ostrvu Utoja ubio najmanje 76 osoba, a ranio 93 – što se kvalifikuje kao terorizam, za koji je po norveškom zakonu zaprećeno kaznom od 21 godine zatvora.

***

Dok se čekalo da sud počne zasedanje, u hodniku suda pojavio se upravo venčani par, bilo je vidljivo da je mlada u blagoslovenom stanju. U napetoj atmosferi ljudi u hodniku su počeli da aplaudiraju – životu koji ide dalje…

DAN KOJI JE POTRESAO NORVEŠKU I SVET: Bombaški napad u Oslu,…

…pomoć žrtvama,…

…žalost,…

…masakr na ostrvu Utoja…

…i okasnela reakcija policije

NAJTEŽI NAPAD NA DRŽAVU OD II SVETSKOG RATA: Premijer Jens Stoltenberg,…

…kralj Harold, kraljica Sonja i prestolonaslednik princ Hakon

POVEĆANE MERE BEZBEDNOSTI: Oslo

Oklahoma Siti, 1995. (videti okvir)

BOL I TUGA: Ostrvo Utoja