foto: m. milenković
Tehnologija je omogućila neki oblik demokratije na internetu, ali izgleda da nam je promenila i etiku. Nedeljnik "Vreme" i Fondacija "Fridrih Ebert" organizovali su tribinu na kojoj su o tome govorili Zoran Stanojević, Veljko Popović, Miloš Đajić i Teofil Pančić
Društvene mreže, a pre toga internet uopšte, drastično su izmenili način na koji komuniciramo. Promenio se donekle i način informisanja, kao i brzina dolaska do informacija. Odjednom se više nije čuo samo glas izabranih već je mogao da govori svako ko je imao pristup internetu. Društvene mreže samo su intenzivirale tu komunikaciju. Donele su mnogo – za neke dobrog, za neke lošeg. Na primeru „Arapskog proleća“ videli smo koliko one mogu biti važne za građansko samoorganizovanje; tokom poslednjih predsedničkih izbora u SAD shvatili smo da su partijama postale važno oruđe za političku borbu, a neke naznake toga vidimo i kod nas; napravile su prostor za svakog da kaže šta misli ili želi: da kritikuje, vređa, komentariše, i malo ređe – pohvali. O ovim temama govorilo se na tribini pod nazivom „Da li su društvene mreže nova kritička javnost?“, koju su organizovali nedeljnik „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Ebert“.
Tribina, koju je vodila novinarka „Vremena“ Jovana Gligorijević, održana je u Pres centru Udruženja novinara Srbije, u sredu, 28. septembra, a istovremeno je bilo moguće uživo pratiti snimak na sajtu www.live–e.tv.
Učesnici, Zoran Stanojević, urednik na RTS-u i kolumnista „Vremena“, Veljko Popović, urednik na infromativnom portalu www.mondo.rs, Miloš Đajić iz Društva Srbije za odnose sa javnošću, i Teofil Pančić, kolumnista „Vremena“, govorili su o ovim temama. Oni su, konkretno, odgovorili na pitanja o određivanju granice gde se na internetu završava kritika, a gde počinje govor mržnje, govorili su o tome da li su domaćim političarima društvene mreže važan prostor za kampanju ili su na njima mode radi, a najveća rasprava ticala se anonimnosti na internetu – da li je važno šta anonimni komentatori misle (ili Pera Perić i Miki Maus) i da li šuma komentara daje jasniju sliku o stavovima građana ili stvara kakofoniju koja samo truje smislenu razmenu informacija i stavova?
Blogeri i novinari
Da li nam treba više blogova i čemu oni služe? Miloš Đajić navodi da bi novinarski blog mogao da bude jedan od načina prevazilaženja uredničke cenzure: kada urednik odbije da objavi prilog novinara, ovaj može svoj uradak postaviti na veb u formi bloga kojih ima premalo, bar onih koje pišu profesionalni novinari.
Zoran Stanojević se sa tim ne slaže: internet je onemogućio cenzuru. Ako urednik odbija da objavi nešto što je zaista kvalitetno, to će se pojaviti na Jutjubu, Fejsbuku ili na forumu, pa će televizija ipak morati da se bavi tom temom. Stvar je u tome što je cenzura vrlo retko razlog da se nešto ne objavi – uglavnom je to problem lošeg kvaliteta. „Internet nije nas promenio ni na koji način. Promenio je samo neke naše mogućnosti. Ono što sam mislio, mislim i dalje. Internet mi je samo dao mogućnost da to podelim sa većim brojem ljudi. Treba pronaći meru koliko internet menja život. Mnogo je opasno što ljudi misle da je to sada revolucija. Revolucija te vrste je bila kad je pronađen telefon, jer su svi dobili mogućnost da komuniciraju na daljinu. Od tad pa nadalje sve ostalo je samo jedna vrsta nadgradnje tog prvog pronalaska“, smatra Stanojević.
Mesto za komentar
Veljko Popović, pre nego što je došao u Mondo, radio je za portale nekoliko medija, uključujući i „Blic“ i B92, i povremeno je bio zadužen da prati komentare koji stižu na objavljene tekstove. U to vreme, naveo je Popović, nije bilo blogova i foruma i komentari su bili jedino mesto na kom su čitaoci mogli da se iskažu. To se okrenulo u svoju suprotnost – pravila medija o tome šta je od komentara za objavljivanje a šta nije, postajala su stroža i bilo je teško u moru reakcija čitalaca izabrati nešto što je razumno i smisleno. Sada je to još gore, kaže Popović. Jedino što sada oni čiji se komentari uporno ne objavljuju zbog njihovog problematičnog sadržaja, imaju mnogo više prostora da se iskažu: ako Mondo neće da objavi njihov stav, otići će na Tviter ili na Fejsbuk, pa će ga tamo napisati. Zbog toga na Mondu ne mogu da se komentarišu, na primer, političke vesti. Razlog je isti: „Komentari su bezvezni, dosta je fašizma i govora mržnje i pametne misli se utope u moru đubreta“, zaključuje Popović.
Bla, bla
Ono što je zamerka većine ljudi na smisao komentarisanja, bilo da je to na sajtovima medija, forumima ili društvenim mrežama, jeste relevantnost komentara. Na primer, tokom trajanja ove tribine, govorilo se o osnivaču Vikiliksa Džulijanu Asanžu, koji je 250.000 depeša američkih diplomata praktično ukrao i objavio. Pustio ih je necenzurisane u javnost i tako doveo veliki broj ljudi u životnu opasnost. Isti taj Asanž, kako je naveo Teofil Pančić, sada je pokušao da zabrani objavljivanje svojih memoara koje nije hteo da odobri. Dok je Pančić to govorio, jedan od posetilaca tribine glasno je komentarisao kako je ta priča o dovođenju ljudi u opasnost netačna i kako je Vikiliks depeše objavljivao preko vodećih svetskih medija. Pošto nije privukao mnogo pažnje, posetilac tribine je svoj komentar stavio na Tviter: „#teofil nije u pravu za Asanža oko objavljivanja. Bilo je sve filtrirano kroz klasične medije, novine #dmtribina“. Rečenica ovog posetioca tribine je potpuno na mestu, bez uvreda, kleveta, govora mržnje i laži, ali naprosto, nije tačna. Vikiliks jeste pre nekoliko nedelja objavio svu dokumentaciju potpuno necenzurisanu, samo ovaj Tviteraš to nije znao. Šta je sad sa ovakvim komentarima? Da li oni služe nekome ili nečemu? Teofil Pančić je nakon tribine nastavio to da objašnjava: Odem u biblioteku, uzmem Rat i mir i krenem da čitam knjigu, a na fusnotama stoji ižvrljano „Ovo mi se baš dopada“, „Pazi ovu budalu“ i slično. Mene zanima Rat i mir, a ne kako je knjigu doživeo neki drugi čitalac.
„Nemamo informacije, ali imamo stav“, sročio je to Miloš Đajić. Internet bi, smatra on, trebalo da stvori tu mogućnost da se iz raznih uglova obradi ista informacija – iz ugla medija, društvenih mreža, kroz komentare čitalaca, ali život na internetu je brz i za to se nema vremena. „Moramo da imamo informacije i znanje. Druga važna stvar je da na internetu nema pobednika. Trebalo bi da imamo različite uglove. To nije dijalog dvoje ili troje ljudi. Nama treba šuma ljudi ili mišljenja, provera. Svako od nas vest doživljava ovako ili onako“, kaže Đajić. On je naveo da često frustrira situacija da mediji posle određenog vremena nemaju informaciju, a imaju internet pred sobom.
Pojam koji je Đajić upotrebio, „šuma informacija“, bio je sasvim zgodan za Teofila Pančića da se na njega nadoveže. Pančić je, inače, kasnio na tribinu, što je izazivalo brojne komentare na Tviteru (vidi okvir). On je dalje u svom obraćanju objasnio zbog čega su za njega anonimni komentari bezvredni (vidi okvir „Promena tehnologije i promena etike“) i odveo raspravu na sasvim drugu stranu tvrdeći da su anonimni komentatori „amateri koji zakrčuju javni prostor svojim apsolutno irelevantnim komentarima“, i dodao: „Treba praviti razliku između onoga što je pisanje kao profesija i onoga što je pisanje kao egzibicionizam, a čemu je internet širom otvorio vrata.“
Na kraju i publika je konstatovala da se pričalo o svemu, ali da se nije čuo odgovor na pitanje: Da li društvene mreže jesu nova kritička javnost u Srbiji? Mišljenja su vrlo različita, ali bi se možda moglo zaključiti da jesu kritička javnost, ali daleko od toga da su najvažnija.
„Ne mislim da mediji imaju problem sa društvenim mrežama, već da je obrnuto, da korisnici društvenih mreža agresiraju na medije. Meni nikad nije smetao niko ko na Tviteru ili Fejsbuku nešto radi. Meni je to interesantno, ja to pratim i volim, ali ne volim kad meni neko dođe i kaže ‘Sad smo mi ti koji izveštavaju, mi smo mediji, bolji smo od vas’. Ne vidim svrhu takvog takmičenja, mislim da ne plivamo zajedno, nismo isti stil niti u istom sportu u pravom smislu reči. Nema razloga da se prave takva poređenja. Tviter ne izveštava, preko njega se šalju određena obaveštenja od kojih neka mogu biti tačna, a neka ne. Mediji su dužni da ono o čemu govore bude tačno. Oni imaju drugačija pravila, drugačija od onih za Tviter. Meni je to lažna debata“, kaže Stanojević i dodaje: „Ukoliko verujete informacijama sa Tvitera i verujete da su tačne, ja ću Tvitovati kurs evra i doći ću kod vas da menjamo.“
„Ja gledam televiziju i istovremeno pratim Tviter. Tokom „Utiska nedelje“, gledam i tvitujem. Mi već skoro dve godine pratimo svaki „Utisak“, imamo malu družinu koja se sad već veoma povećala, i pratimo i komentarišemo između sebe: kakva je emisija, kakav je ko, da li je istinit, da li ne, bezveze je… navode se primeri. Imate u realnom vremenu paralelnu diskusiju s onim što je na televiziji. To je budućnost.“
„Meni uopšte ne treba šuma mišljenja niti fidbek. Jako dobro znam šta sam napisao i ne treba to niko da mi komentariše, osim ako zna bar koliko ja, a po mogućnosti više od mene. Neko ko je zaista relevantna osoba, a takve osobe uvek imaju ime i prezime, lice i sve ostalo što imaju osobe koje imaju identitet. Takve osobe nikada,
N. I. K. A. D. A. nisu anonimne. Savršeno je irelevantno da li ta osoba koja nešto komentariše tebe hvali ili te kudi. Da li te vređa ili te uzdiže. U oba slučaja, njeno mišljenje, ako nije potkrepljeno konkretnim i proverljivim identitetom, apsolutno je irelevantno. Po meni, nijedan ozbiljni medij, tzv. štampani, elektronski ili neki treći, ne bi smeo da dopusti sebi da objavljuje, svejedno, u štampanom ili elektronskom vidu, bilo kakva mišljenja, stavove i bilo šta drugo osoba za koje ne znamo, čak ni to da li su zaista muško, ako kažu da su muško, ako kažu da žive u Beogradu, da li su u Honolulu ili u Beogradu itd. Mi apsolutno ništa o njima ne znamo i zapravo nismo u jednakoj poziciji na elementarnom komunikacijskom nivou. Ja sam, što bi rekao Dobrica Ćosić, čovek XX veka. Tada je formirana moja etika. Podrazumevalo se u tom veku koji je izgleda prošao, ali ja to nisam primetio, da je u novinama, to znaju urednici, nezamislivo da se objavi pismo čitaoca koji je anoniman. Osim u slučaju da ta osoba iznosi neke važne činjenice, a koje bi je ugrozile, ali i tada uredništvo zna identitet te osobe, pa se kaže: ‘Ime i adresa poznata redakciji’. U drugom slučaju nije bilo zamislivo da se objavi bilo kakvo mišljenje, bilo koja vrsta stava ili bilo čega, a pogotovo ne nešto što bi prozivalo ljude na bilo koji način, a što bi pisao neki xy ili neko ko tvrdi za sebe da se zove Paja Patak ili Pera Perić. Naravno, tehnologija se od tada promenila. Međutim, da li svaka promena tehnologije automatski podrazumeva promenu etike?“
Zoran Stanojević kaže otprilike: Na prošlim izborima Tviter nije imao značaj, a ovog puta političari će možda probati da ga iskoriste. Možda će imati veću ulogu u budućnosti.
Miloš Đajić navodi: Izbori će postaviti neke standarde. Očekujem da će nakon toga i institucije preuzeti te standarde.
Svi se slažu da političarima koji su na Tviteru nije lako. Među aktivnijima na ovoj društvenoj mreži su Oliver Dulić, Jasna Matić, Jelena Trivan i drugi. „Na Fejsbuku se političari više bave PR-om, dok na Tviteru to teško prolazi“, kaže Veljko Popović. Veliki broj ljudi ih bezočno napada. Nije da mnogi od njih nisu zaslužili, ali često se tu provlače i razne vulgarnosti, uvrede i laži. A zašto? Zato što se sagovornik na Tviteru ne gleda u oči. Svi se slažu: političari na Tviteru moraju da „imaju stomak“.
„Svaki put kada neko kaže ‘socijalne mreže’ jedan patuljak postane impotentan.“
Tokom održavanja tribine „Da li su društvene mreže nova kritička javnost?“, pojedinci iz publike, koja se nalazila u Pres centru Udruženja novinara Srbije, svoje utiske i komentare ostavljali su na Tviteru. To su činili i neki koji su tribinu pratili uživo preko interneta, novinari „Vremena“, pa i sami učesnici tribine između svojih obraćanja.
Kako je tribina izgledala na Tviteru, prenosimo u vrlo skraćenom izdanju. Neke od tvitova namerno smo preskočili jer su sadržali uvrede i druge neprimerene komentare.
Petar Vojinovic
Usao Zarkovic. Onako legendarno kao sto jeste. Gotivac. #dmtribina
Luka Bozovic
Demokraticnost interneta ukida cenzuru #dmtribina
Nedeljnik Vreme
@VeljkoPopovic: na Mondu smo zakljucili da sa komentarima na ozbiljne vesti necemo dobiti nista dobro #dmtribina
Petar Vojinovic
Jedina kontra @mondo odluke da zabrane komentare na politicke teme je odsustvo pulsa javnog mnenja. #dmtribina
Вук Станковић
Da li fašistički komentari na fejsbuku i twitteru ne postoje ako ih ignošemo? #dmtribina
Nedeljnik Vreme
@milosdjajic: generalni problem u javnom dijalogu kod nas je sto nemamo znanje ili informacije, ali imamo stav. #dmtribina
Petar Vojinovic
Realnost ostvarenog novinara u Srbiji, nema kola, putuje busom i kasni na konferenciju. Ili ga prebiju u autobusu… #teofil #dmtribina
Robert Vizi
Odlična tribina. Konačno da neko progovori o ostrašćenim komentarima. Nije svaki komentar dijalog! #dmtribina
Luka Bozovic
Zoran Stanojevic: Mislim da su drustvene mreze trenutno moda, a ne nacin da se utice. #dmtribina
Snezana Felbab
Očigledno je da je @zosast malo na prisutan na društvenim mrežama. Minimizira ih više no što je realno cc @milosdjajic #dmtribina
Miloje Sekulic
„Sve politicke partije u Srbiji gledau mogu li nesto da usicare“ @zosast #dmtribina
Nikola Jovanovic
ne mogu da prepoznam @milosdjajic u majici koja nije roze ili narandzasta :)) #dmtribina
Miloje Sekulic
Teofil Panchic je stigao na #dmtribina Kasni jer je fenirao kosu
Luka Bozovic
40 minuta kasnije, stigao je i Teofil Pancic. #dmtribina
Konstantin M
Zoran Stanojevic ponovo o gradjanskom novinarstvu i marginalizaciji drustvenih mreza #dmtribina
Nedeljnik Vreme
@milosdjajic: mediji suvise kasne, a imaju internet pred sobom. to je frustrirajuce. #dmtribina
Miloje Sekulic
Jbg odosmo opet u netezanje izmedju klasicnih medija i gradjanskog novinarstva #fail #dmtribina
Konstantin M
Zoran Stanojevic mrzi DM koliko i Nadj Zvezdu 🙂 #dmtribina
Nedeljnik Vreme
@zozast: ukoliko najvise verujete twiteru, ja cu vam onda tvitovati kurs evra i doci cu kod vas da menjam devize. #dmtribina
Miloje Sekulic
Teofil ima problem identiteta, virtuelnog. Ne priznaje ga. #dmtribina
Вук Станковић
Hajde da ukinemo/zabranimo forume… Ne razumem ovoliku hajku na komentare #dmtribina
Вук Станковић
Osoba bez identiteta nije osoba… Jednom da se i ja složim sa Teofilom, bar delimično #dmtribina
Miloje Sekulic
„Ja sa osobom ciji tacan identitet ne znam nemam sta da razgovaram“ Ovaj covek je prespavao forume #dmtribina
Nedeljnik Vreme
Teofil Pancic: Da li svaka promena tehnologije podrazumeva i promenu etike? #dmtribina
Ivan Cosic
Po Teofilovom popisu stanovištva na Zemlji postoji 500-1000 ljudi, ostale ne priznaje #dmtribina
Igor Manjenčić
jel to on rekao „pizdarija“? #dmtribina
Petar Vojinovic
Sta god da #teofil prica on radi u poslednjoj redakciji koja se bavi pravim novinarstvom. Ucite deco, ovo se zove novinar. #dmtribina
Sanja Seliskar
Anonimne licnosti za mene nemaju nikakvu vaznost, bilo da misle da sam geniije ili da sam kreten #teofilpancic #dmtribina
Вук Станковић
Meni deluje da oni hoće da žive u neznanju. Ta mišljenja postoje, bez obzira da li su napisana ili su u nečijoj glavi #dmtribina
Miloje Sekulic
teofil je prvi covek kome bi mogao da postavim pitanje i mozda su neke teme koje je pokrenuo i zanimljive al’ me eto bas mrzi #dmtribina
Branka Vookovic
Teofil: „Blogovi, forumi, čudesa, budalaštine… ko je dokon da se time bavi, nek se bavi.“ Da nije gosn malo preterao? #dmtribina
Miloje Sekulic
Smara me kolicina aroganicije i „jedini sam na svetu“ stav Radi se o pozi kao i u slucaju frizure #teofil Btw ljudi mu persiraju #dmtribina
Branka Vookovic
Trenuci kada menjate mišljenje o nekome. Prearogantni gospodin Pančić. #dmtribina
Milan Veljković
Da li neko može da me uputi šta je to #dmtribina? Vidim gomilu hit izjava 🙂 Hvala unapred.
Srećko Šekeljić
Teofil se ne razlikuje mnogo od anonimnih onlajn korisnika: drži lekciju o onome što (po sopstvenom priznanju) uopšte ne poznaje #dmtribina
Sanja Seliskar
Sat vremena kasnije mi se i dalje pitamo da li si drustvene mreze nova kriticka javnost. #dmtribina
Konstantin M
Niko ne kaze da su DM najvaznija kriticka javnost vec samo jedan novi kanal komunikacije #dmtribina
Miloje Sekulic
Svaki put kada neko kaze „socijalne mreze“ jedan patuljak postane impotentan #dmtribina
Branka Vookovic
Čini mi se da Stanojević jako dobro zna šta su DM, ali ih iz nekih sebi znanih razloga stalno nipodaštava. A Teofil nema pojma 🙂 #dmtribina
Miloje Sekulic
„Ljudi cije misljenje treba da se cuje su novinari, pisci, profesori univerziteta..“ #teofil #dmtribina
Luka Bozovic
Teofilu u stvari smeta sto ne moze da naplati svoj tekst na internetu #dmtribina
Srećko Šekeljić
Teofilova kritika Interneta: „Ako hoću da kupim cipele, ja ne mogu da ih downloadujem“. U pravu je, dok ne stigne PayPal u Srbiju #dmtribina
Luka Bozovic
Na porno sajtovima ima komentara? #dmtribina
Petar Vojinovic
Ne slazem se sa #Teofil ali ga obozavam. Za jedan na jedan sa njim treba podloga. #dmtribina
Luka Bozovic
Teofil Pancic: 1. Pare, pare, pare,… 2. Platite mi 3. Misljenje drugih nije bitno #dmtribina
Petar Vojinovic
teofil nije u pravu za Asanza oko objavljivanja. Bilo je sve filtrirano kroz klasicne medije, novine #dmtribina
Sandra Kravitz
dakle, #dmtribina je, u stvari, bilo ovo: skupili smo se da vam objasnimo zašto Vreme prezire Internet i društvene medije. blah.
Miloje Sekulic
Kazem mu „#teofil Vi ste vodeci bloger u Srbiji samo sto to stampate“ a on se uvredi i njegova koleginica takodje 🙁 #dmtribina
Branka Vookovic
Poštovano „Vreme“, kada ćete da organizujete tribinu koju ste zakazali, pošto smo prisustvovali samo Vašem cenjenom predavanju. #dmtribina
Miloje Sekulic
Da #teofil nije slep i gluv od arogancije napravio bi blog i za tri meseca imao 1.000 pretplatnika po 50$ god. da ga citaju #dmtribina
Zoran Stanojevic
@SandraKravitz #dmtribina Sandra, ne znam odakle takav zakljucak. Daleko od toga da Vreme mrzi dr. mreze. Veci deo redakcije ih koristi
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
