Odgovornost će se tražiti na ulici

...

Ozbiljan problem s vrlinama jeste to što ih svi uvek volimo, a nekad i zahtevamo, u drugima, ali nam se mnogo manje sviđa kad moramo da ih razvijamo u sebi i primenjujemo u svakodnevnom životu. Najjasniji primer za to može biti odgovornost.

Svi volimo opuštenost mladosti, putovanja, pijanstava i osećaj da niko i ništa ne zavisi od nas, da se ništa presudno neće promeniti ako šta zaboravimo ili negde zakasnimo. Nemati odgovornost je olakšavajuće. Problem je samo što je to moguće jedino tako što je neko drugi nosi za nas, a ta je ravnoteža jedna od presudno važnih životnih pitanja.

Nositi odgovornost nije ni izbliza tako teško kao poneti je. Kao i uvek, najteži je početak – polazak u školu, prvi računi koje treba platiti na vreme, briga o prvom detetu… Većina ljudi to uspe da uvežba i, posle izvesnog vremena, može i rutinski da ga obavlja. Skoro da niko u odgovornostima ne uživa, svi volimo periode bez njih, ponekad uživamo da ih prebacimo na drugoga. Ali, živi se i sa njima, pa i uprkos njima.

OD SPOLJNJEG KA UNUTRAŠNJEM GLASU

Moguće je razumeti i kako sve počinje. Srpski jezik nam poručuje da je osnova odgovornosti doživljaj da nekome za nešto odgovaramo, a isto je i u mnogim drugim jezicima. I zaista tako počne u detinjstvu. Postoji neka “viša instanca”, neko ko ima pravo da nam postavlja pitanja – “Zašto nisi uradio ono što si obećao?”, “Gde ti je domaći zadatak?” – i pred kim mi obično osećamo strah, stid ili kajanje. Period pre nego što se ova pitanja instaliraju i automatizuju nazivamo bezbrižnim, a s njim je obično gotovo već u nižim razredima osnovne škole.

Odgovornost može biti izraženo prisutna već u ranom detinjstvu. Ako je dete prepušteno samo sebi, roditelji su odsutni ili obuzeti sobom, neko je u porodici hronično bolestan, mlađa deca su upadljivo nesamostalna, jedno od dece počne da nosi teret i za sebe i za nekoga drugog (ili druge). Mada ovo može delovati kao pozitivno ili čak kao podvig, a samo dete može zbog toga osećati ponos, zapravo je u pitanju pokazatelj disfunkcionalnosti porodice i zanemarivanja deteta, a cena koju ono plati obično je visoka i ogleda se u teškoći da stupi u kontakt sa sopstvenim osećanjima, ponajviše besom.

Druge, pak, odgovornost lako lomi ili je po svaku cenu izbegavaju, što vidimo iz njihovog stava prema školi ili saradnji, pri izboru profesije, pristupu zasnivanju porodice, istrajnosti, kapacitetu da postave dugoročne cijeve…

Kako se neko postavlja prema odgovornosti, jasno nam pokazuje kako je tekao proces izgradnje njegovog unutrašnjeg sveta. Sve se vrti oko pitanja kome odgovaramo, kome smo odgovorni. U početku, ta instanca je izvan nas (roditelj, učiteljica, treneri) i kad nam nije u vidokrugu, mi radimo po svome. S vremenom, međutim, počnemo njihovo “prvo uradi domaći, pa ćeš se igrati” da čujemo kako odzvanja u nama i kad smo sami. Pitanje je samo koliko će se duboko usaditi u nas i da li će biti moguće “iščupati” ga, makar u adolescenciji.

BEŽANJE ILI NAPAD

Neki ljudi u sebi osećaju i odgovornost koja prevazilazi ovaj nivo, već potiče iz još viših sfera. U određenim slučajevima, to je vezano za zajednicu, naciju, ljudski rod, nekada za sav živi svet, apstraktne principe ili metafizičke domene. Ovakav osećaj odgovornosti može but dublji i postojaniji od prethodno pomenutih, ali je neretko i odraz konformizma ili pomodarstva.

U više psihološkom smislu, odgovornost počiva na nekoliko različith kapaciteta. Prvi među njima je najverovatnije to da aktivnost ili osobu za koje smo odgovorni možemo da, koliko god je neophodno, držimo u umu – da na njih ne zaboravimo, ne zanemarimo ih, ne očekujemo da će neko drugi obaviti naš zadatak. Jednako kao što svako nekad nešto “smetne s uma”, moguće je primetiti da se nekim ljudima to dešava često i/ili čak i kad su u pitanju izuzetno delikatne obaveze. Drugi u nizu je kapacitet da se izdrži pritisak. Ponovo, svi znamo kako je lako “izgubiti glavu” kada bi moguća greška imala fatalne ishode – očekivanja su ogromna, mnoge oči su uprte u vas, na završnom ste ispitu ili je uključena osoba koja vam je jako važna. U tim trenucima, neki od nas odustaju, paniče ili beže, a drugi jedva dočekaju priliku da “povedu poslednji napad”.

U američkom engleskom, ovo se naziva integritetom ličnosti. Nekoga pritisci i udarci ne lome, drži reč i kad je to teško izvesti, moralnost mu mnogo više zavisi od unutrašnjih principa i snage nego od tuđih očekivanja i zahteva. Ovo je, naravno, često idealizovano (i ekranizovano) u situacijama kada neko nosi odgovornost za slabijeg od sebe ili potpuno bespomoćnog.

INSTITUCIJE KAO BRANA

Gradacija odgovornosti bi takođe trebalo da bude sasvim očigledna. Više motrimo na četvorogodišnje nego na četrnaestogodišnje dete, a od dvadesetčetvorogodišnje osobe očekujemo ne samo da bude odgovorna za sebe već i da, makar ponekad, ponese deo naših odgovornosti. Neki odnosi su problematični kada neko ne prihvata pojavu takve gradacije (recimo, prezaštićujući roditelj koji nije spreman na samostalnost deteta), a drugi kada se ona pojavi naglo (na primer, usled hronične bolesti odrasle osobe).

U društvima zasnovanim na zakonima, više ingerencije znače i višu odgovornost. Ljudi koji odluče da se bore za pozicije moći obično znaju da im samo jedna greška, i to ne nužno tragična, može uništiti čitavu karijeru. Setite se svih trenera koji su podnosili ostavke zbog jednog poraza ili jednog nemačkog ministra spoljnih poslova koji je funkciju obavljao svega nekoliko sedmica, dok se nije otkrilo da je plagirao svoj doktorat (i to uprkos tome što, po rečima tadašnje kancelarke, u vladu nije izabran da bi pisao doktorate). Jedna greška je dovoljna da zrelo javno mnjenje izgubi veru u to da nećeš često grešiti.

Neki se sete sami, nekima je neophodno podviknuti, ali je najvažnije to da razvijena društva razvijaju i štite nezavisne institucije za obuzdavanje onih koji veruju da će ih moć štititi od bilo kakve odgovornosti. Bilo da je reč o komisijama za akreditaciju univerziteta, ograničenju obavljanja funkcija na dva mandata, nezavisnosti tužilaštva i sudstva, ili anonimnim recenzijama naučnih radova i umetničkih audicija, čitav poredak jednog društva počiva na nezavisnim institucijama. Razlog za ovo je jednostavan: vlast je teška opojna droga kojoj samo vrlo mali broj ljudi može da odoli bez ozbiljne spoljne pomoći.

Nažalost, u ovo se uverimo tek kad se desi neka tragedija. Dok ovo pišem, svi smo potreseni pogibijama koje su se dogodile u Novom Sadu (i besmisleno je da bilo koga ubeđujem da je ovaj tekst bio isplaniran još pre barem šest nedelja). Jedini razlog zbog koga je do njih došlo jeste nedostatak kontrolnih mehanizama i nezavisnih institucija, odnosno nužni rezultat toga u vidu neograničene korupcije i negativne selekcije. Oni direktno odgovorni nisu podneli ostavke i objašnjavaju da s tim “događajem” nemaju ništa. Oni, zapravo, pretpostavljam, samo pokušavaju da dobiju na vremenu, ne bi li se i na ovu strahotu zaboravilo, znajući da su sve institucije već obesmislili i da nema nikoga ko bi mogao da ih privede pravdi, kao što ga nijednom dosad nije bilo. Njihova će odgovornost ponovo morati da se traži na ulici zato što je svima jasno da institucionalnog puta nema. Za svako društvo ovo je “klinička slika” tako crna da teško može biti crnja.

U domenu političkog je i pitanje da li postoji kolektivna odgovornost za to što su uradili predstavnici neke grupe (ili za ono što nisu uradili). Čudna pojava u vezi s ovim jeste naša tendencija ka selektivnosti: kada sportisti osvoje medalju, kažemo “baš smo ih razbili”; kad nas političar bruka po svetu, “ja za njega nikad nisam ni glasao”; kad se ispostavi da su službe naše zemlje izvršile neki pokolj, u susednoj državi ili na drugom kraju planete, “ja za to nikad nisam ni čuo”.

Narativ u kome je izbegavanje odgovornosti potpuno nemoguće jeste onaj koji je otišao u suprotnu krajnost i iz čijih posledica vidimo da je uvek potrebno neko olakšanje od odgovornosti. “Nasleđena” odgovornost hrišćanskog, najnaglašenije katoličkog, verovanja u “prvorodni” greh, s kojim se rađamo i koji nosimo pre no što naučimo i da dišemo, za mnoge je preteško breme i izvor celoživotne preopterećenosti, pa i česte samo kritike i/ili povremenog samokažnjavanja.

Puni smisao i značaj odgovornosti možemo da shvatimo tek kroz njen odnos prema slobodi. Nema, naime, slobode bez spremnosti i snage da se preuzme odgovornost, zbog čega se mnogi ljudi odriču i jednog i drugog, te radije ostaju pasivni i zavisni (na primer, žive s roditeljima do duboko u odraslo doba). Odgovornost, takođe, ograničava slobodu, pošto uviđamo da naša sloboda može postati invazija na privatnost drugog ili opasna po naše zdravlje. Pokatkad odgovornost jedne osobe postane temelj slobode nekog drugog, a, u idealnom slučaju, te uloge mogu i da se zamenjuju. Ipak, najveća dragovnost odgovornosti leži u osećaju da je sloboda koju nam ona donosi osvojena, moja sloboda, koju nikome ne dugujemo, pa u njoj onda posebno uživamo i na koju možemo biti ponosni. Pa i da je samo to, vredelo bi razvijati osećaj odgovornosti u sebi i podržavati ga u drugima.

Autor je psiholog