Moj radnički predah

Dešavalo se da neke proslave pamtim iz tog ranijeg perioda. Jednom, čini mi se da je bila 1984, išli smo na svadbu baš “na Prvi maj”. Moj ujak je bio kum nekom čoveku iz sela, bila je to za tamošnje prilike velika svadba, pa smo po toj liniji i mi bili pozvani. Otišli smo u prapostojbinu, sećam se da stojimo na nekom proplanku u zaseoku koji se zove Ljiljin Do i čudimo se frizurama dvojice braće iz Skoplja, starijih od mena. Ja sam bio mali, prvi razred, a njih dvojica na početku srednje škole, imali su frizure kao da pevaju u The Cure i voze motore. Njihova majka, moja tetka Slavka, jedinstvena je u porodici, zovu je Brena. Zbog frizure.

Mi mali smo bili lepo obučeni, nosimo najlepše i najnovije što imamo, tata me je začešljao i… Tu smo. Od svega mi je ostala ta scena, taj pogled na Sašu i Cokija koji se jedini izdvajaju od tadašnjeg standarda. Zapamtio sam i neke pesme sa ploče Bjelog dugmeta iz te godine jer je bila velika priča – otišao je Bebek, a došao neki Tifa i sada to zvuči drugačije. Sećate se “oooo, radimo ja i radio” – glasila je šaljiva Bregovićeva radnička himna.

Naredne godine – to već bolje pamtim – Prvog maja bila je vojna parada.

Zapamtio sam to kao jedan od događaja iz detinjstva gde smo svi zajedno na nekom javnom skupu – mama, tata i moja sestra. Velika je gužva na ulicama Beograda, idemo peške od Cvetka do Tašmajdana izvirujući tu i tamo kroz gomilu naslaganu na trotoarima. Iako je Maršal umro pet godina ranije, narod je disciplinovano pratio događaj ustanovljen tamo negde posle Drugog svetskog rata u kome se pokazuju “dometi” našeg društva. U to vreme bila je na vlasti “radnička klasa” – tako se govorilo, nije bilo razloga da se za Prvi maj organizuju protesti sindikata – Prvi maj je praznik na kome se pokazuje raskoš radničke države.

Mene u tim trenucima dok traje parada i dok se guramo oko Taša, najviše zanima da ne ofarbam svoje bele nove patike gacajući kroz travu u parku.

foto: zoran žestić / tanjug

DALEKO JE BILO MAJSKO SUNCE

Nevinost, naivnost i bezbednost detinjstva ubrzo je zamenila surovost devedesetih u kojima nikome nije padalo na pamet ni da misli na Prvi maj kao neki praznik. Jesu ljudi koristili “slobodne dane” da malo “roštiljaju”, ali, suštinski, u tim ratnim godinama bilo je previše slobodnih dana – nije bilo posla već previše siromaštva i loših vesti da bi se nešto slavilo. Pored toga, Prvi maj je kao i Dan republike, 29. novembar, izgubio na sjaju i značaju kada smo krenuli iz socijalizma u kapitalizam. Izgledalo je i pored toga što su komunisti/socijalisti ostali na vlasti do 2000. da se traže neki novi datumi, neki novi praznici. Ali za to nije bilo vremena jer su se dešavale velike “istorijske stvari”.

U mraku devedesetih nestao je Prvi maj kao simbol jednog vremena, dan usred proleća kada su obični ljudi mogli da naprave predah i da se počaste sa prijateljima ili odu na kratak put do rodnog kraja. Iz tog perioda, a tada sam išao u gimnaziju pa na fakultet, ne pamtim da se bilo šta posebno dešavalo, slavilo ili radilo o Prvom maju.

Te godine mi izgledaju kao večito čekanje tramvaja kod Vuka, odustajanje od čekanja posle 40 minuta i onda odlazak peške kući dokle god je to bilo moguće. Taj period nema boju, ima samo jedan sivi ton Beograda zamračenog i štrokavog, Bulevara načičkanog preprodavcima sa robom na haubama, roditelja koji ne znaju kako da prežive još jedna mesec a da deca kao “mnogo ne osete”. Od jeseni 1991. godine pa do jeseni 2000. godine, naš život izgleda ko zaglavljen u jednoj neprekidnoj jeseni, u jednom neprekidnom novembarskom danu, daleko od svakog svetla i sunca prolećnog Prvog maja.

Trebalo je vremena da se to, malo po malo, promeni posle 2000. godine.

PRVI PUT PUTUJEM ZA PRVI MAJ

Kako se život u Srbiji menjao i menjao nabolje, jer smo se vratili u svet i mogli da prodišemo, Prvi maj se opet pojavio kao trenutak u godini kada bi čovek, posebno radni čovek, trebalo da povuče ručnu, malo se pritaji i odmori, provede par dana sa prijateljima ili familijom…

Tako smo 2003. na Prvi maj prvi put negde putovali. Bila je to Vrnjačka Banja sa okolinom. Odseli smo u hotelu “Zvezda” na početku šetališta i tada mi je izgledalo da ću se stalno vraćati u tu lepu varoš, a od tada sam možda samo jednom svratio.

Sećam se velike vrućine, preko 30 stepeni i kada smo drugog dana nakon što je Kosta došao, “opelom” otišli u Žiču na izlet. Tu smo se čudili toj ranoj vrelini – kao, vidiš, to su ti klimatske promene.

Ovaj Prvi maj pamtim i po majici koju nosim, koju sam dobio od Srđana prethodne godine za rođendan, a on ju je kupio u Kanadi i još uvek je nosim posle 20 i kusur godina. To je kvalitet – nije joj se promenila boja ni oblik, i print je ostao kakav je bio uprkos tome što je oprana milion puta.

Godinu dana docnije u vreme praznika bio sam sam na civilnom služenju vojnog roka u Narodnoj biblioteci Srbije, na odgovornoj poziciji kaplara u Odeljenju za kulturu ove ustanove. Nema praznovanja, nema putovanja, moralo je da se oduži otadžbini ono što je bila obaveza. Ipak, pamtim te dane oko Prvog maja po tome što se predao Legija.

Da li je bio 3. ili 4. maj, ne znam. Uglavnom, jedan od organizatora atentata na Zorana Đinđića pojavio se u policiji i ono što sam još zapamtio u vezi sa tim događajem jeste da je Aleksandar Tijanić bio na njegovom prvom saslušanju. Zbog čega, kako i po “koje linije”, ne znam. Možda kao specijalni izaslanik Vojislava Koštunice? Uglavnom, to boji dane oko Prvog maja te godine.

STUPANJE U RADNIČKU KLASU

Onda sledi jedna pauza do 2008. godine kada sa Ivanom i Acom idemo u Veneciju, prvi put kolima i prvi put da ja vozim “tako daleko”. To je već period kada svi uveliko radimo, kada smo i sami deo radničke klase i kada svaki slobodan dan dobro dođe i posebno mu se radujemo. Pored toga, tada se već dešava da se Prvi maj spaja sa Uskrsom, pa to nije par, nego sedam dana. Organizuju se i ozbiljnija putovanja nauštrb izleta oko grada ili bliže po Srbiji.

Taj Prvi maj posebno pamtim jer se tačno sećam da je velika tema u Srbiji bila da su svi aranžmani odavno rasprodati, što se tumačilo kao signal da je bolji život konačno zakucao na naša vrata. Dočekao sam da samo posle 24 godine od svadbe u Ljiljin Dolu za Prvi maj otputujem u inostranstvo. Ljudi su zaboravili, u to vreme su nam bile potrebne vize za putovanja van Srbije i ja sam svoju vizu “izvadio” u ambasadi Nemačke – tamo je radio mladi Marko Čadež koji je bio zadužen za komunikaciju sa novinarima pa smo mogli da ga zamoli da izbegnemo dugo čekanje u redovima za vizu.

Uglavnom, nas četvoro, fijat punto 1.9 i pravac Italija.

Danas izgleda da su svi bili u Veneciji i da nema šta tu kome da se priča. Moj utisak, kao osobe koja je vozila tek nekoliko meseci, bio je da sam uživo u toj vožnji i da nisam imao nikakvih problema jer su svi vozili “po pravilima” uprkos upozorenjima Peđe Obradovića kako bi trebalo da razmislim “umem li da vozim na italijanskim autoputevima na kojima je velika gužva”.

Skok u 2022. godinu, idemo za Firencu, imam bolja i veća, nova kola, na putu kroz Italiju je haos – 14 godina docnije kao da su svi zaboravili da voze, većina “učesnika u saobraćaju” kuca poruke i čita vesti dok vozi… Uglavnom, ono što mi ja kao početniku izgledalo kao najlakša star na svetu, pretvorilo se u napetu situaciju na putu na kome se bukvalno ne zna ni ko pije, ni ko plaća. Čovek jednostavno mora da uloži dodatnu energiju i pažnju da se ne polupa ili da promaši neko isključenje.

Ta Venecija je važna jer će nam se sledeće godine roditi prvi sin i sva naredna putovanja biće u drugačijem sastavu, u drugačijem osećanju i sa drugačijim osećanjem odgovornosti.

“PODIGNIMO U VIS ČELA”

U proleće 2013. godine prvi put sam bio u životu na Prvomajskom uranku. Svi smo bili skupa u Ljubljani kod mog brata Ive u gostima – nas dvoje i njih dvojica malih. Baš Prvog maja, ujutro, popeli smo se na brdo u parku Tivoli, gde su različita udruženje organizovala pravi radnički uranak sa zastavama, pesmama i drugim simbolima. Za nas je to bila prijatna jutarnja šetnja, čak je i naš mlađi sin, koji tad ima 15 meseci, dobar deo puta šetao.

Tada sam razumeo da se, nekako, za razliku od Beograda i Srbije gde su se simboli promenili i izmešali, u toj Sloveniji znalo šta je Prvi maj, bar za određenu grupu ljudi koji i dalje veruju u radnička prava i da se radnici mogu organizovati i biti važna društvena grupa. Možda je kod nas to propalo zato što je sve propalo, a možda je propalo zato što nikada zaista nije bilo prihvaćeno i nije se utemeljilo na ideološkoj nego na roštiljskoj osnovi? Otkud znam….

Uglavnom, u svojoj 37. godini bio sam i na uranku i ispostaviće se, to je bilo tad i zasad jedini put.

Suprotno vrućini iz 2003. Prvi maj na Kopaoniku 2015. godine bio je zimski. Iako nije padao sneg, snega je bilo i narod se spuštao sa Pančića u centar. Meni je više prijalo da se izležavam u spoljnom bazenu hotela “Grand” u toploj vodi, koja je bila divan kontrast hladnoći okoline.

Radnička klasa i taj bazen u tom hotelu… Možda sam mogao da preskočim ovaj opis jer to nije išlo jedno s drugim čak ni u vreme kada su drugovi gradili taj hotelski kompleks za “radničku klasu” i njen užitak.

Svi se sećamo 2020, prvog proleća u koroni, kakav praznik kakvi bakrači, baš kao u vreme bombardovanja 1999. godine. Ali, već narednog proleća, uprkos svemu, išli smo vakcinisani za Prvi maj na Palić “sa kumovima i kumarama” i proveli par dana na severu Bačke oporavljajući se od jednogodišnje zatvorenosti i straha od virusa.

I ove godine, sutra, na petogodišnjicu izbivanja iz epidemiološke blokade, idemo ponovo na Palić i u Suboticu “za Prvi maj” ne zato da bismo bili na uranku nego da bismo te “slobodne dane” potrošili sa ljudima koji nam nešto znače u prostoru koji nam prija. Dolazi moj brat iz Slovenije Boris u prijateljsku posetu Srbiji, pa ćemo za praznik rada da vozimo bicikle oko Palićkog jezera; nadam se da je cela staza okolo napravljena.

Ići ćemo kolima do Subotice, voz može da sačeka. U kolima će ići pesma: “Podignimo u vis čela, mi junaci rada svog, naša biće zemlja cela, da nam živi, živi rad!”