Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala je i ubila četrnaest ljudi, a troje povređenih je i dalje u teškom stanju. Deo Srbije je tužan, besan i šokiran. Onaj drugi, manji ali moćniji deo, zvani vladajuća klika, preduzima sve da sa sebe spere odgovornost. Počeli su to da rade još pre nego što su tela poginulih izvučena iz ruševina.
Prva reakcija vlasti nakon vesti o padu nadstrešnice, dok se još uvek znalo za samo jednu poginulu osobu, bila je: nismo rekonstruisali nadstrešnicu. Ovaj argument je glup i uvredljiv, jer je sa stanovišta odgovornosti svejedno. Ako su rekonstruisali nadstrešnicu koja se srušila, odgovorni su. Ako je nisu rekonstruisali, a jesu rekonstruisali ostatak zgrade, opet su odgovorni. Međutim, brzo su našli novog krivca: kriv je Imre Farkaš, arhitekta koji je projektovao staru zgradu Železničke stanice. Stanica je puštena u rad u maju 1964. i, eto, 60 godina i pet meseci nadstrešnica je stajala, a onda je pala krivicom arhitekte, koji već 10 godina nije živ. To što su oni angažovali kineske i mađarske firme da rekonstruišu zgradu, da po njoj lupaju, čukaju i drobe tokom proteklih pet godina – ne, nije to uzrok pada. Kriv je Imre Farkaš.
MEDIJSKI SAUČESNICI
U svaki zločinački poduhvat ove vlasti, a naročito u prikrivanje tih poduhvata, uvek se uključuju prorežimski mediji. Imali smo priliku da svedočimo kako se medijski sadržaji prepravljaju u realnom vremenu. Naslov koji je glasio “Urušila se nadstrešnica ispred glavne železničke stanice”, skoro svi prorežimski mediji prepravili su u roku od tri minuta u “Urušio se stari deo nadstrešnice ispred glavne železničke stanice”.
Kako Imre Farkaš više nije živ i ne može da se brani, “Politika” je našla nekog “eksperta”, navodno iz Hrvatske, koji je odmah znao u čemu je problem: “Pri gradnji železničke stanice šezdesetih se štedelo na materijalu jer je tad materijal bio skup”.
Da podsetimo: četrnaest života zauvek je izgubljeno pod tonama betona. To je činjenica koju vlast i njeni mediji pokušavaju da zatrpaju ovakvim bezobzirnim i, na kraju krajeva, nebitnim budalaštinama.
SAUČESNICI NAPADAJU
Nadstrešnica je otpala sa javnog objekta koji je nedavno rekonstruisan. Kad se tako nešto desi, naravno da je za smrt četrnaest ljudi odgovoran ceo lanac onih koji donose odluke. Ali, odgovornost je njima strana reč. Samo su zasluge uvek njihove, a odgovornost – nikad. Kada je javnost počela da govori o političkoj odgovornosti, oglasila se predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić. Ona je izjavila kako je opoziciji žao što nije poginulo više ljudi. Ista ona Ana Brnabić koja se u maju prošle godine, samo nedelju dana nakon dva masovna ubistva, na Instagramu doslovno kliberila sa Aleksandrom Vučićem i Sinišom Malim, podsmevajući se protestima protiv nasilja, održava kontinuitet sopstvene surovosti i izjavljuje ovako nešto. Pošto su tokom protesta ispred Vlade Srbije dan nakon ove njene izjave hapšeni aktivisti Zeleno-levog fronta i neformalne grupe “Sviće”, sve je jasno. Zločin se ne sme nazvati zločinom, a oni koji to urade biće uhapšeni.
Aleksandar Vučić se ukazao na svim kanalima iste večeri kada se nesreća dogodila i obećao političku i krivičnu odgovornost. Bio je sažet i kratak. Ali, zato se u ponedeljak uveče ponovo obratio iz televizora i bio onaj stari, sveznajući bahati diktator.
Dan žalosti je prošao, priroda se obnovila, Vučić se vratio na fabrička podešavanja. On je isti kao i ceo njegov režim. Čovek taman pomisli “ma, neće”, ali se prevari – hoće, baš kao besan pas čiji vlasnik govori da neće, a i te kako hoće i da reži i da grize. Pogotovo kad misli da je u opasnosti.
Oglasio se i premijer Miloš Vučević, čovek koji je dugo bio gradonačelnik Novog Sada. On je neposredno nakon nesreće otputovao, gle slučajnosti, u Kinu. “Skandalozno je da neko nazove ovo ubistvom. Znate koji morate biti monstrum da kažete da je neko ubio te ljude. Pa morate biti ozbiljan monstrum da neko razmišlja da je neko nešto radio da bi ubio neke ljude. A i ne mogu sprečiti da i neko tako razmišlja, nažalost. A biće vremena i za političke diskusije, političke odgovore”, poručio je Vučević iz Šangaja.
Ubistvo se može kvalifikovati na razne načine: ubistvo, teško ubistvo, ubistvo na mah, ubistvo iz nehata… To je posao tužilaštva, da kvalifikuje delo. Nije posao premijera da kvalifikuje ljude kao monstrume onda kad imamo četrnaest smrti koje nisu posledica prirodne katastrofe, već nečijih postupaka. A ima još nešto: ako osoba poput Vučevića određuje kriterijume za to ko je monstrum, poštenom čoveku je nekako moralna dužnost da po tim kriterijumima pristane da bude monstrum.
Jer evo ko njih brani. Gostujući u emisiji “Hit tvit”, Vojislav Šešelj, začetnik politike koja danas vlada Srbijom, sugerisao je kako postoji mogućnost da je pad nadstrešnice bio “diverzija”.
“Već su se oglasili neki iz zapadnih političkih stranaka koji bi Kinezima pripisali tu krivicu i da se oni oteraju iz Srbije”, rekao je Šešelj i dodao da “ima ta grupacija izdajnika koja se rukovodi principom što gore Srbiji to bolje za njih, kao da su se obradovali toj tragediji”.
A ŠTA HOĆETE OD NAS
Nema grupacije koja se raduje tragediji i ovo nije tragedija, jer se nije dogodilo zbog više sile. Ima, međutim, jedna druga grupacija koja se pita: šta hoćete vi od nas?
Kako hoćete da reagujemo kad izgine dvocifren broj ljudi ili dece? Da vas hvalimo i o vama da pričamo u tako strašnim trenucima? Da ćutimo i gledamo u pod jer je vama najteže? Teže vam je nego roditeljima dece iz “Ribnikara”, nego porodicama ubijenih u Duboni i Malom Orašju? Da li vam je teže nego porodicama onih koji su izginuli u poplavama 2014, porodicama rudara u rudniku “Soko”, radnika u fabrici “Milan Blagojević – Namenska” iz Lučana? Teže li je vama ili porodici bebe nastradale u padu helikoptera, padu za koji ste okrivili Omera Mehića, takođe poginulog pilota, slagavši da je bio pijan? Ko se sada napio pa je četrnaest ljudi izgubilo život?
Ministarstvo pravde oglasilo se potpuno idiotskim apelom: “Imajući u vidu tragične događaje iz maja 2023. godine u Oglednoj osnovnoj školi ‘Vladislav Ribnikar’ u Beogradu i selima Malo Orašje i Dubona neophodno je preduzeti sve mere kako bi se sankcionisalo objavljivanje neprimerenog sadržaja na Internetu čime se otklanjaju uzroci koji su doveli do tih događaja.”
O čemu ovi ljudi pričaju? U slučajevima “Ribnikar” i Dubona jasno je da je jedan počinilac inspirisao drugog i da je to moglo da bude izbegnuto da se u javnosti nisu pojavili detalji koji nisu smeli tu da se nađu. U ovom slučaju, gde je na ljude pala nadstrešnica, Ministarstvo pravde nam se smeje u lice i kao da se šali. Jer, šta? Ova nadstrešnica može da inspiriše druge nestabilne nadstrešnice? Nije smešno. Ništa ovde odavno nije smešno.
Na kraju, imamo ostavku ministra građevine Gorana Vesića i imamo zahtev za ostavkom premijera Miloša Vučevića. I jedan i drugi kažu da ne osećaju odgovornost. Opet se oglasila Ana Brnabić, upitavši što “traže Vučevićevu glavu, mogu da traže moju”. Prvo, niko ne traži glave, nego krivičnu odgovornost.
Drugo, ne trebaju nama njihove glave, mi samo hoćemo svoje, da nam ostanu na ramenima. Samo to.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Svi smo potreseni pogibijama koje su se dogodile u Novom Sadu. Razlog zbog koga je do njih došlo jeste nedostatak kontrolnih mehanizama i nezavisnih institucija, odnosno nužni rezultat toga u vidu neograničene korupcije i negativne selekcije. Oni direktno odgovorni nisu podneli ostavke i objašnjavaju da s tim “događajem” nemaju ništa. Oni samo pokušavaju da dobiju na vremenu, ne bi li se i na ovu strahotu zaboravilo, znajući da su sve institucije već obesmislili i da nema nikoga ko bi mogao da ih privede pravdi, kao što ga nijednom dosad nije bilo
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Nikada nisam video besmisleniju odluku od trodnevne žalosti u Vojvodini, dok je u ostatku Srbije ona trajala samo jedan dan. Gde to tačno teritorijalno prestajemo da tugujemo – kad pređemo most u Beškoj ili plačemo skroz do Banovaca? Paradoksalno, gledaoci u Vojvodini imaju klasičnu muziku i izmenjen program, dok na kanalima sa nacionalnom frekvencijom cepa veselje
