Obećana zemlja Nemačka

Migratorni talasi celu deceniju zahvataju evropski kontinent, bilo da je reč o kopnenom ili pomorskom putu. Uzrokovani su oružanim sukobima, autoritarnim režimima, siromaštvom, progonom neistomišljenika iz zemalja porekla, a to su mahom Sirija, Irak, Iran, Libija, Avganistan, Pakistan, zemlje Magreba i brojne afričke zemlje južno od Sahare.

Izbegličko-migrantska kriza intenzivirala se 2015. godine kada je, samo preko tzv. zapadnobalkanske rute, prešlo oko milion ljudi. U Srbiji je te godine formalno izrazilo nameru za traženjem azila čak 577.995 osoba iako se procenjuje da je otprilike još toliko izbeglica i migranata prešlo preko teritorije Srbije ne izražavajući tu nameru. Gotovo svi koji su izrazili nameru za traženjem azila, kao i oni koji to nisu, ubrzo su napustili Srbiju. Prema podacima EUROSTAT-a (European Statistical Office), 2015. godine u EU 1.282.690 osoba zatražilo je azil.

Ovaj veliki izbeglički talas trajao je od početka 2015. godine do „zatvaranja“ zapadnobalkanske rute marta 2016, kao posledice sporazuma EUrska. Međutim, ni tada nisu zaustavljene migracije. Njime je „samo“ otežan put izbeglicama i migrantima i povećana ranjivost ovih ljudi usled brojnih prepreka koje su im se našle na putu. Među tim preprekama su i prebijanje, pljačkanje, trgovina ljudima, krijumčarenje, kršenje principa zabrane vraćanja…

PRE I POSLE KORONE

Udarne vesti neposredno pre epidemije korone, koja je potisnula sve druge teme, bile su one sa tursko-grčke granice početkom ove godine. Snimci sukoba grčkih snaga bezbednosti na jednoj i izbeglica i migranata na drugoj stani, ostavljali su bez daha javnost širom sveta. Činilo se da će predsednik Turske Erdogan puštanjem desetina hiljada izbeglica i migranata da krenu ka granicama Evropske unije ozbiljno uzdrmati politiku EU i njeno zajedništvo.

Proglašenjem pandemije, marta ove godine, tema migracija nestala je iz javnosti. Desetine hiljada mrtvih od posledica korone u Evropi i nekoliko stotina hiljada zaraženih učinili su kovid 19 temom broj jedan već skoro pola godine. To je ostavilo prostora brojnim zloupotrebama i zataškavanju drugih problema – od korupcionaških afera u mnogim državama, preko manjkavosti u političkim sistemima, pa sve do problema migracija. Pitanje šta se sa ljudima u pokretu dešava postalo je „nezanimljivo“ u javnom diskursu, osim među desničarskim snagama koje se ne libe da za svaki problem okrive baš ove ljude.

Proleća ove godine, za vreme vanrednog stanja u Srbiji (od 14. marta do 6. maja), prema zvaničnim podacima, u centrima za azil i prihvatno-tranzitnim centrima bilo je smešteno 8652 tražioca azila i migranta. Za vreme trajanja vanrednog stanja, njima je bilo onemogućeno da napuštaju smeštajne kapacitete u kojima su boravili, kampove su čuvali policija i vojska. Međutim, već u junu, prema podacima UNHCR-a, broj ljudi u kampovima bio je 4383, da bi u avgustu taj broj dodatno opao. Ovi podaci govore u prilog da se migracije polako intenziviraju, što je vidljivo i golim okom u pograničnim područjima širom Srbije, ali i na ulicama glavnog grada.

Takođe, „odgovor“ nadležnih na ubrzanije migracije u vidu podizanja ograde na makedonsko-srpskoj granici ne deluje ohrabrujuće. Pored toga što se sprečavanjem dolaska izbeglica, odnosno pristupa teritoriji i postupku azila, krše norme međunarodnog i domaćeg prava, ograda predstavlja graničnik koji ostaje između dve zemlje i građana dveju zemalja, o čemu se, takođe, ne govori.

IZBEGLIČKO–MIGRANTSKI BERMUDSKI TROUGAO

Alarmantni su podaci koji svakodnevno pristižu iz Sredozemlja. Naime, često se dešava da obalska straža pojedinih država pronalazi davljenike ili odbijaju prijem izbeglica i migranata koje presreću na moru. Takođe, dešava se da se vlasti pojedinih država oglušuju o slovo međunarodnog prava, odnosno međunarodnih ugovora i međunarodnog običajnog prava kojima su obavezane. Vraćanjem izbeglica u zemlje u kojima bi bili izloženi progonu ili bi iz te zemlje bili vraćeni u zemlju u kojoj bi bili izloženi progonu, krše princip zabrane proterivanja (princip non–refoulement), a nepružanjem pravovremene i adekvatne pomoći ljudima u potrebi na moru, i kršenju odredbi Konvencije o pravu mora.

Statistika IOM u 2019. godini pokazuje da je 110.699 migranata stiglo pomorskim putem u Evropu preko Mediterana, a u pokušaju da se domognu sigurnog tla nastradale su čak 1283 osobe. Zanimljivi su podaci da je u Italiju 2014. godine pomorskim putem stiglo 170.100 novopridošlica, a 2019. svega 11.471. Grčka i Malta drastično su povećale broj prijema migranata pomorskim putem – Grčka (2014 – 43.518; 2019 – 62.445), Malta (2014 – 569; 2019 – 3.405). Radikalna migratorna politika koju propagiraju populisti na Apeninskom poluostrvu odrazila se negativno i na prijem migranata. Naravno, ne treba gubiti iz vida drame sa spasilačkim brodovima, poput Akvarijusa i Si voča, te hapšenje kapetanice Karole Rakete, juna prošle godine, kada je u italijansku luku uplovila brodom koji je u spasilačkoj misiji spasao oko 40 migranata poreklom iz Afrike. Ovakav trend se nastavlja, ma koliko malo se o tome pisalo i pričalo, te svedočimo najnovijoj katastrofi koja se dogodila u blizini libijske obale kada je stradalo 45 ljudi, među kojima petoro dece, što predstavlja najveću tragediju na moru od početka godine.

foto: tanja valič / tanjug

SRBIJA – ZEMLJA TRANZITA

U celoj ovoj situaciji, izbeglice i migranti Srbiju percipiraju samo kao zemlju tranzita. U njoj se zadržavaju „prinudno“, odnosno zato da se odmore na dugačkoj ruti do zemlje odredišta, bilo zato što im je ponestalo novca ili su im prekinute krijumčarske veze. U najgorem slučaju ako im se desi neka nezgoda, što je u više navrata bio slučaj, kada su bili povređivani usled nesrećnih slučajeva ili su bili žrtve krivičnih dela. U skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica (1951), Njujorškim protokolom uz pomenutu konvenciju (1967), te Ustavom Srbije, Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti i pratećim podzakonskim aktima, država prijema i tranzita dužna je da omogući uživanje čitavog korpusa prava izbeglicama, a za izbeglice i migrante važi i minimum zagarantovanih ljudskih prava koja su zajemčena svim ljudskim bićima, bez obzira da li je reč o državljanima ili strancima (ili licima bez državljanstva – apatridima).

Zanimljiv je sledeći podatak: od 2008. godine, kada je stupio na snagu tadašnji Zakon o azilu, koji je od juna 2018. godine zamenio novi Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, pa do sredine 2020. godine, azil je u Srbiji dodeljen u ukupno 178 slučajeva. Od tog broja u 81 slučaju dodeljeno je utočište, a u 97 slučaja supsidijarna zaštita. Sudeći po ovim podacima, zaključak je jasan – Srbija je zemlja tranzita, a nikako odredište.

NEMAČKA – OBEĆANA ZEMLJA

Na osnovu statističkih podataka o broju novopridošlih ljudi u Evropu i rada sa izbeglicama i migrantima, jasno je da Nemačku najveći broj ljudi percipira kao zemlju odredišta. Nemačka je to ranije bila za migrante iz Turske, devedesetih godina 20. veka za izbeglice iz SFRJ, a potom za izbeglice i migrante iz bliskoistočnih država, Azije i Afrike.

Polazeći iz zemlje porekla, izbeglice i migranti neretko imaju detaljan plan i „projektovanu“ sliku obećane zemlje. Često su do najsitnijih detalja informisani o ekonomskom standardu i ljudskim pravima u Nemačkoj. Ali, najčešće nedovoljno poznaju stvarno stanje stvari na terenu. Ne ostaju svi novopridošli u Nemačkoj. Veći broj ljudi ne dobije azil u toj zemlji i bude prinudno vraćen u zemlju porekla ili treću zemlju (u 2019. je, prema podacima Savezne vlade, 22.097 osoba deportovano). A jedan deo ljudi se predomisli pa se dobrovoljno vrati u zemlju porekla ili, pak, sreću potraži u nekoj drugoj državi.

U pogledu integracije tražilaca azila u nemačko društvo, ako se zanemare uobičajene prepreke poput jezičkih i kulturoloških, postoje i one zakonske koje domaće zakonodavstvo postavlja „štiteći“ domaće državljane (i državljane EU) u pogledu pristupa tržištu rada.

Izbeglice u Nemačkoj, pošto dobiju izbeglički status, dobijaju dozvolu za nastanjenje u trajanju od tri godine; oni sa supsidijarnom zaštitom ili humanitarnim boravkom dobijaju dozvolu u trajanju od jedne godine, dok sve tri kategorije imaju mogućnost produženja dozvola. U 2019. godini 14.208 izbeglica dobilo je dozvolu za stalno nastanjenje jer su se uspešno integrisali u nemačko društvo, dok podatak o broju onih iz izbegličke populacije koji su stekli državljanstvo Nemačke nije dostupan. Inače, neophodno je da izbeglica provede zakonito osam godina na teritoriji Nemačke kako bi mogla da stekne državljanstvo. Pri tome, postupak naturalizacije nije nimalo lak jer iziskuje i prilično visok stepen integracije u nemačko društvo (savladavanje nemačkog jezika na nivou B1, neophodno je da potencijalni sticalac nemačkog državljanstva ima dovoljno sredstava za svoje izdržavanje i izdržavanje članova svoje porodice, da položi test naturalizacije koji podrazumeva određen nivo znanja o pravnom i društvenom sistemu Nemačke, i ne sme da učini teško krivično delo).

Izbeglica, pošto joj bude dodeljen taj status u Nemačkoj, ima jednak tretman u pogledu pristupa tržištu rada kao i nemački državljani, te dobija podršku od agencije za zapošljavanje. To podrazumeva treninge i dokvalifikaciju, ali i pokrivanje troškova priznavanja prethodno stečenih kvalifikacija. Malo li je za „obećanu zemlju“? Poredeći zemlje kroz koje su tranzitirali sa Nemačkom, izbeglicama vredi da se potrude da se integrišu u nemačko društvo i poštede se daljeg tumaranja tražeći spas od progona. „Obične“ (tzv. „ekonomske“) migrante čeka teži put, na kome moraju pronaći legalan način da ostanu u Nemačkoj i regulišu status.

Podaci iz 2010. godine kažu da je tada u svetu bilo raseljeno oko 41 milion ljudi, a na kraju 2019. – 79,5 miliona. Za samo jednu deceniju skoro je dupliran broj prinudno raseljenih ljudi širom sveta, bez izvesnosti da će se prisilne migracije usporiti ili zaustaviti na duže staze, jer se rizici stalno povećavaju usled političke nestabilnosti u mnogim zemljama sveta, ali i usled „novih“ rizika koje sa sobom nose klimatske promene.

Ako se u obzir uzmu brojne, vrlo restriktivne mere kojima su u mnogim državama sveta usled pandemije virusa korona bila ograničena ili ukinuta mnoga ljudska prava i slobode, položaj stranaca – izbeglica i migranata – dodatno je oslabljen. Ionako veliki broj ljudi u pokretu širom sveta, novi tereti, nametnuti državama usled pandemije, za posledicu imaju dodatnu osetljivost ranjivih grupa. A ne treba i ne sme se gubiti iz vida da je državljanin svake zemlje, kada se nađe van njenih granica – stranac, dakle, migrant u najširem smislu te reči. Ovom činjenicom trebalo bi da se vode donosioci odluka, ali i „obični“ građani u svojim postupcima prema izbeglicama i migrantima.