“Kad nam se približio pripadnik Žandarmerije, nekoliko puta sam ponovila da sam novinarka, a on je grubim tonom rekao: ‘Šta snimaš?’ i udario me po ruci i telefonu”
Protesti u Beogradu tokom leta 2024. godine bili su obeleženi tenzijama, čestim sukobima sa policijom i brojnim incidentima. U takvom okruženju, novinari i novinarke koji su izveštavali sa ulica suočavali su se ne samo sa fizičkim i logističkim preprekama, već i sa direktnim napadima od strane onih koji bi trebalo da garantuju javni red i bezbednost. Među njima je i novinarka portala ZOOMER Teodora Šulj, koja se u noći 13. avgusta u centru Beograda našla na meti pripadnika Žandarmerije.
Vidno obeležena žutim PRESS prslukom i novinarskom akreditacijom, Teodora je prišla da dokumentuje trenutak kada je policija brutalno privodila jednog demonstranta u Ulici kralja Milana. Uprkos njenom jasnom predstavljanju i ponavljanju da je novinarka, policajac joj je grubo prišao, obratio se rečima: “Šta snimaš?” i udario ju je po ruci i telefonu nastojeći da je spreči da zabeleži hapšenje. Taj trenutak bio je jasna poruka da čak i novinari i novinarke, radeći u javnom interesu i u skladu sa zakonom, nisu zaštićeni od strane organa javnog reda i mira.
“VREME”: Možete li opisati šta se tačno dogodilo tog dana?
TEODORA ŠULJ: Izveštavala sam sa protesta u Beogradu 13. avgusta i pratila sam grupu demonstranata koja se nalazila u centru grada. Sećam se da sam sve vreme kontaktirala sa urednikom i dvoje kolega koji su takođe bili na terenu i da jedino u centru Beograda u tom trenutku nije došlo do sukoba policije i demonstranata. Oko 23 časa došlo je do prvih naleta policije na demonstrante. U drugom ili trećem naletu policajaca u Ulici kralja Milana, policija je počela da udara čoveka pendrecima i bacila ga na pod. Reporterka “Mašine” Ana Milosavljević i ja počele smo da se približavamo policajcima i čoveku na zemlji kako bismo snimile šta se dešava. Kad nam se približio pripadnik Žandarmerije, nekoliko puta sam ponovila da sam novinarka, a on je grubim tonom rekao: “Šta snimaš?” Udario me je po ruci i telefonu. I pre toga bila sam vrlo uznemirena pošto je ovo bio prvi put da sam izbliza videla nasilje policije. Međutim, znala sam da imam pravo da snimam. Nakon što me je udario po ruci, pitala sam ga uznemireno: “Zašto me udaraš?”. Nije imao odgovor i vrlo brzo se udaljio od mene i koleginice.
Da li ste u tom trenutku jasno pokazali da ste novinarka?
Da – na sebi sam imala žuti PRESS prsluk bez kojeg ne izlazim na proteste poslednjih meseci. Uz to sam imala i svoju ZOOMER novinarsku akreditaciju okačenu oko vrata na kojoj se nalaze moje ime i prezime. Takođe sam više puta glasno ponovila da sam novinarka, ali se policajac ni u jednom trenutku nije zaustavio.
Kako su policajci reagovali kada su shvatili da ste novinarka?
Nije mi uopšte jasno da li je policajac krenuo ka meni znajući ili ne da sam novinarka. Nosila sam vidno obeleženi prsluk, imala legitimaciju, i uz to sam više puta ponovila da sam novinarka. Ono što je on video kao problem bilo je to što ja snimam hapšenje i prethodno pendrečenje čoveka.
Kako je reagovala vaša redakcija i kolege nakon incidenta i da li je bilo reakcija novinarskih udruženja i međunarodnih organizacija?
Moj urednik je još te večeri javio NUNS u šta se dogodilo. Pritom je iste večeri napadnuta i koleginica iz ZOOMER-a koja je u tom trenutku izveštavala sa protesta u Novom Sadu. Kada sam im poslala snimak, članovi redakcije i urednik su mi rekli da se pazim i da se ukoliko se ne osećam spremno da nastavim sa izveštavanjem, sklonim sa ulice. Sledećeg dana NUNS je objavio saopštenje u kojem su se, između ostalih, osuđeni napadi na koleginicu i mene.
Šta ovakav slučaj govori o bezbednosti novinarki u Srbiji?
Najstrašnija spoznaja za mene je da su novinarke i novinari u potpunosti nezaštićeni – kako od sistema, tako i od organa reda koji bi trebalo da nam omoguće da nesmetano obavljamo svoj posao. Međutim, oni nas sami ometaju u obavljanju posla. Čak i napadaju zbog onoga što radimo – barem nas koji nezavisno i sa integritetom obavljamo novinarski posao u javnom interesu. Zbog toga bi, prema mom mišljenju, morali dobiti srazmernu zaštitu – da novinari i novinarke zvanično dobiju status službenog lica. Dakle, smatram da je neophodna zakonska reforma jer bi nas jedino ona možda zaštitila od potencijalnih napada.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik “Vreme” i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat – Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience – podržan je u okviru programa podrške “Safejournalists.net”.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
“Počela sam da se osvrćem na ulici i da izbegavam izlazak po mraku. Moj sin je tada imao šest godina i bilo je teško objasniti mu zašto nas policija svakodnevno obilazi. On je izlazio da se igra ispred zgrade, a ja sam ga nadgledala i razmišljala da, ako neko zaista želi da mi naudi, to može učiniti i tako što će nauditi mom detetu. Smanjila sam i svoje i njegove izlaske i svela naš život samo na ono što je bilo najnužnije. Strah je rastao i kod mene i kod cele porodice. Kako je vreme odmicalo, bilo je sve teže – ne samo meni, već i mojim najbližima”
“Neophodno je da kampanje koje vode visoki državni zvaničnici protiv novinara i novinarki bez odlaganja prestanu. Njihovo sadašnje ponašanje ne samo da daje ‘zeleno svetlo’ institucijama da zažmure pred ugrožavanjem bezbednosti novinara, već predstavlja i otvorenu pretnju onima unutar tog sistema koji bi pokušali da ih zaštite”
“Položaj novinara i novinarki se značajno pogoršao… Indikativno je da su izloženi uglavnom napadima i prekomernoj upotrebi sile od strane policije. Nažalost, policija i dalje ne razume da njena uloga na javnim skupovima nije da onemogućavaju novinare da izveštavaju, već obrnuto – da omoguće bezbedne uslove kako bi novinari mogli da rade”
