“Neophodno je da kampanje koje vode visoki državni zvaničnici protiv novinara i novinarki bez odlaganja prestanu. Njihovo sadašnje ponašanje ne samo da daje ‘zeleno svetlo’ institucijama da zažmure pred ugrožavanjem bezbednosti novinara, već predstavlja i otvorenu pretnju onima unutar tog sistema koji bi pokušali da ih zaštite”
Napadi, pretnje i kampanje zastrašivanja protiv novinara su svakodnevica u Srbiji. Poseban teret snose novinarke, koje se pored profesionalnih pritisaka sve češće suočavaju sa rodno zasnovanim napadima, seksističkim uvredama i digitalnim nasiljem, koje neretko ostaje nekažnjeno.
Ivana Stevanović, direktorka Fondacije “Slavko Ćuruvija” i dugogodišnja članica Stalne radne grupe za bezbednost novinara, jedna je od najupućenijih sagovornica kada je reč o sistemskoj zaštiti medijskih radnika. Njeno iskustvo uključuje rad na mehanizmima hitnog reagovanja, praćenje institucionalnih praksi, kao i zagovaranje unapređenja zakonskog okvira.
Nedavno se vratila iz Francuske, gde je sa kolegama iz dela Stalne radne grupe za bezbednost novinara posetila tamošnje medije, novinarske organizacije i institucije kako bi uporedila modele zaštite i razumela zbog čega je u nekim društvima bezbednost novinara državno pitanje, dok se u drugima tretira kao privatni problem. U razgovoru za “Vreme”, Ivana Stevanović govori o stanju u Srbiji, rodnoj dimenziji napada, lekcijama iz Francuske i o tome da li je realno očekivati da se bezbednost novinara u dogledno vreme zaista poboljša.
“VREME”: Već gotovo godinu dana novinari u Srbiji rade u gotovo vanrednim okolnostima. Iako su napadi i pretnje postojali i ranije, situacija se još pogoršala. Koliko je u protekloj godini porastao broj prijava napada, pretnji i zastrašivanja?
IVANA STEVANOVIĆ: U poslednjih godinu dana, od ranije izuzetno loša situacija prerasla je u dramatičnu. Svi podaci ukazuju na to: od zabeleženih napada u bazama koje vode novinarska udruženja, do poražavajuće sudske statistike, prema kojoj smo u protekle dve godine imali samo po jednu osuđujuću presudu godišnje za napade na novinare. Statistika koju vodi Fondacija “Slavko Ćuruvija” o broju verbalnih napada i zastrašivanja novinara od strane najviših državnih zvaničnika u javnim nastupima, dodaje argumentaciji da je kod nas na delu sistematski obračun sa kritičkim novinarima. Samo u oktobru zabeležili smo 163 javna verbalna napada koje je novinarima uputilo 22 zvaničnika (u avgustu ih je bilo 137, a u septembru 141). Kada tome dodate 135 napada koje je tokom 2025. godine zabeležio NUNS, od čega je za najmanje 28 odgovorna policija, kao i kada imate u vidu neefikasnost pravosudnog sistema da zaštiti novinare, onda je sasvim jasno da država podstiče i sprovodi obračun sa novinarima.
Dodajmo ovde i sve učestalije SLAPP tužbe – koje kod nas, za razliku od uobičajene prakse u svetu, pokreću predstavnici vlasti, pravosuđa i državnih institucija – kao i ozbiljne finansijske pritiske na medije. Kada sve ove elemente stavimo u okvir, slika koju dobijamo je jasna: vlast koristi sve mehanizme kako bi u potpunosti ućutkala svaku kritiku i svako nezgodno pitanje.
U više navrata ove godine imali smo prilike da vidimo policiju koja na protestima umesto da štiti novinare, štiti maskirane nasilnike. Zatim predsednika Republike (22 verbalna napada u oktobru, drugo mesto iza Nebojše Bakareca) koji preti tužiocima i sudijama zbog toga što ne procesuiraju novinare i medije. Iza njih ide orkestar nižih, ali i dalje visokopozicioniranih predstavnika vlasti, koji uglas kriminalizuju novinare – rekla bih, i sam čin izveštavanja javnosti o činjenicama – nazivajući ih vođama “obojene revolucije”, jurišnicima, komandantima studentske pobune i teroristima. Ove narative preuzimaju i pojačavaju tabloidi u svojim orgijama primitivizma i zla, 24/7, uživo. Pravda je selektivna, a najčešće i potpuno slepa za krivična dela na štetu novinara. Čitav državni aparat je zarobljen i stavljen u funkciju obračuna sa kritičarima vlasti, a metode obračuna su sve brutalnije.
Kada govorimo o rodnoj dimenziji bezbednosti, koliko je bezbednosni rizik drugačiji za novinarke? Šta pokazuju statistika — da li su žene češće meta digitalnog nasilja? Prepoznaju li institucije specifičnosti rodno zasnovanih napada odnosno postoji li razumevanje da ovakvi napadi zahtevaju posebne mehanizme zaštite?
Srbija je patrijarhalno i mizogino društvo u kome su žene uvek prozivane na osnovu svog roda i sa njim povezanih atributa. Ovo, naravno, ne zaobilazi ni novinarke: one trpe sve bljuvotine koje se upućuju njihovim muškim kolegama, pa još dodatno i zbog činjenice da su žene. Osim statističkih podataka, nisam primetila da pravosudni sistem posebno vodi računa o rodno zasnovanom zastrašivanju i targetiranju novinarki. Štaviše, najveći broj incidenata prema njima spada u onu, sad već čuvenu, kategoriju “sive zone”: indirektnih napada koje tužilaštvo i sud tumače kao nekredibilne i neostvarive. Pre nekoliko dana dobili smo užasavajuću završnicu slučaja u kome je oslobođen odgovorni za lepljenje poternica sa likom novinarke Isidore Kovačević u Šapcu. Nakon četiri godine od slučaja i dve osuđujuće prvostepene presude, Viši sud u Šapcu je našao da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti. Nakon ovakve poruke suda, nije čudo što Isidora Kovačević kaže da je danas uplašenija nego pre četiri godine, kada je njen grad osvanuo oblepljen poternicama sa njenim likom. Većina indirektnih pretnji i ozbiljnih uznemiravanja ni ne stigne do suda, već biva odbačeno od strane tužilaštva.
Broj slučajeva u kojima je ugrožena bezbednost novinarki konstantno raste već godinama, naročito u onlajn sferi. Tu se nasilnici osećaju bezbedno da novinarkama upućuju seksističke i mizogine komentare i pretnje, da dele njihove lične podatke, brojeve telefona ili privatne fotografije. Oni gađaju tamo gde boli: na porodicu, decu, javno izlaganje intimnih podataka. Neophodno je da sistem počne da prepoznaje posebnu vrstu ranjivosti koje trpe novinarke i zbog svog posla i zbog činjenice da su žene, i da odustane od konzervativnog tumačenja krivičnog dela ugrožavanje bezbednosti. Takvim konzervativnim tumačenjem, sistem samo ohrabruje nasilnike da još jače i bezobzirnije targetiraju, prete i zastrašuju. Naravno, sistem počinje od glave, pa je pre svega neophodno da kampanje koje vode visoki državni zvaničnici protiv novinara i novinarki bez odlaganja prestanu. Njihovo sadašnje ponašanje ne samo da daje “zeleno svetlo” institucijama da zažmure pred ugrožavanjem bezbednosti novinara, već predstavlja i otvorenu pretnju onima unutar tog sistema koji bi pokušali da ih zaštite.
Kao članica Stalne radne grupe za bezbednost novinara, kako ocenjujete njen rad danas?
Stalna radna grupa za bezbednost novinara je odlična zamisao i prilično redak slučaj u svetu. Međutim, kao i za sve u Srbiji, i za njeno delotvorno funkcionisanje neophodna je politička volja. Kuda se ta volja kreće, čini mi se da sasvim jasno ilustruju podaci i statistika o kojoj sam malopre govorila. Zbog te i takve volje, i učinke Stalne radne grupe bih ocenila kao skromne.
Pored institucionalizacije pretnji, pritisaka i kampanja blaćenja na račun medija, novinara i aktivista, neefikasnost Grupe bila je razlog zbog kog je tridesetak organizacija civilnog društva, među kojima i naša Fondacija, početkom 2025. napustilo radna tela i grupe koje je formirala Vlada ili različita ministarstva. Od tada je naš status u SRG zamrznut.
Od tada do danas, ne vidim razliku u odnosu na vreme kada smo aktivno učestvovali u radu SRG. Ranija iskustva sa incidentima u kojima je učestvovala i policija – na primer slučajevi instaliranja špijunskog softvera u telefone novinara u policijskim stanicama – ne daju mi baš nikakvu nadu da bi onih 28 napada policije na novinare koje je dokumentovao NUNS bili efikasno rešeni da je SRG nastavila da radi. Niti da bi maskirani nasilnici na protestima bili udaljeni kako bi novinarima bilo omogućeno da se bave svojim poslom.
SRG je imala izvesnog uspeha u rešavanju slučajeva kada su novinare napadali “usamljeni strelci”, ljudi ničim povezani sa državnim aparatom i vladajućom strankom. Međutim, prevelik je broj slučajeva koji ostaju nerešeni ili odbačeni na neverovatne načine: bekstvo osobe iz kućnog pritvora sa nanogicom koja je pretila Ani Lalić, ili odbačaj krivične prijave protiv Milana Lađevića zbog fizičkog napada na Vuka Cvijića, sa obrazloženjem da “nije došlo do uznemirenja javnosti”. U oba slučaja, SRG nije obezbedila zaštitu novinara. Ovo slučajevi su ilustrativni primeri za najveći broj situacija u kojima su se novinari našli poslednjih godina.
SRG je uticala na to da se usvoje određeni dokumenti, poput Obavezujućeg uputstva za tužioce prilikom napada na novinare. Međutim, sve dok se zaista i ne primene, ti dokumenti ne znače mnogo. Iako uputstvo, recimo, nalaže hitno postupanje tužilaštva, u slučaju pretnje upućene Fondaciji “Slavko Ćuruvija” koja se dogodila pre godinu dana na Fejsbuku, sa pravog profila osobe, pod punim imenom, prezimenom i mestom boravka, poziv tužilaštva da damo iskaz stigao je tek prošle nedelje.
Sve dok iz policije i tužilaštva ne stignu jasni signali da je sistem spreman da zaštiti novinare – a za to im, u velikom broju slučajeva, SRG nije ni potrebna, već samo dosledna primena zakona i jasno razumevanje šta sve prouzrokuje takozvani “odvraćajući efekat” (chilling effect) na slobodu medija i izražavanja – ne vidim zašto bismo odmrzli status u Grupi.
Nedavno ste boravili u Francuskoj, gde ste razgovarali sa tamošnjim medijima i institucijama o modelima zaštite novinara. Postoje li elementi koje bi Srbija mogla da primeni? Kako izgleda položaj novinara u Francuskoj u odnosu na Srbiju?
Osnovni utisak je pad vilice predstavnika francuske policije na informaciju o tome da policija u Srbiji tuče i privodi novinare. Kao i neverica sa kojom su naši sagovornici primili informaciju o broju i kvalitetu verbalnih napada visokih državnih zvaničnika u Srbiji na novinare. Sve dok nam je to svakodnevica, mesta poređenju sa Francuskom ili bilo kojom drugom zemljom EU – jednostavno nema. Ne postoji taj zakon, mehanizam, praksa, koji bi obezbedili da ova vlast i institucije pod njenom potpunom kontrolom sprovode vladavinu prava.
Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj ovog teksta isključivo je odgovoran nedeljnik Vreme i ni pod kojim uslovima se ne može smatrati da odražava stavove Evropske unije. Projekat “Women Journalists Are Not Alone: Information, Protection and Resilience” je podržan u okviru programa podrške Safejournalists.net.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Rodio sam se, živim i radim u ovoj zemlji, naravno da me zanima šta se u njoj dešava, pa to je dužnost i obaveza svakog građanina. Ne da pijan na slavi lupetaš o podvizima dedova i pradedova dok paralelno sklanjaš pogled i ćutiš na nepravdu koja se sada dešava oko tebe. Nikada nisam pomislio da će moja zemlja doći u situaciju da naoružani kriminalci sa fantomkama preteći stoje rame uz rame sa policijom, okrenuti ka ljudima koji ne žele da ćute”
Kako bismo dobili odgovor na pitanje kakav bi predsednik vlade bio Aleksandar Vučić, nije potrebno da zamišljamo budućnost, već samo da se podsetimo nešto davnije prošlosti i proteklih 14 godina provedenih u znaku inicijala A. V. i interesne grupe poznate po skraćenici SNS
Branimir Nestorović (na slici) je tvrdio da je u Moskvi primljen “na najvišem nivou” i da je dobio zadatak da okupi proruske snage. Izvor “Vremena” kaže da do vrha Kremlja nije stigao, već da su mu kontakte otvorili lobisti Aleksandra Vulina. Sada sa Narodnom strankom predvodi prorusku koaliciju
Kada se rak proširi, ne možete ga jednostavno hirurški odstraniti, već pokušavate da ga smanjite, lokalizujete drugim metodama, poput zračenja, da biste ga eventualno na kraju operisali i izvadili. Korupcija i kriminal koje je vlast SNS-a uvela u sve pore društva i kojima je država predata na tanjiru, duboko su metastazirali. Na nama je da probamo da ih umanjimo i lokalizujemo raznim merama koje su predložene u programu Studentske liste, poput formiranja specijalne tužilačke policije ili lustracije javnih funkcionera, pa da ih, nadamo se, jednog dana i operišemo, ili bar svedemo na minimum
Zoran Kesić je sada samo na Jutjubu, među stotinama podkasta i drugih uradaka. Mogu li televizijske emisije i novinarstvo da prežive na ovoj platformi i od nje
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
“Položaj novinara i novinarki se značajno pogoršao… Indikativno je da su izloženi uglavnom napadima i prekomernoj upotrebi sile od strane policije. Nažalost, policija i dalje ne razume da njena uloga na javnim skupovima nije da onemogućavaju novinare da izveštavaju, već obrnuto – da omoguće bezbedne uslove kako bi novinari mogli da rade”
“Kad nam se približio pripadnik Žandarmerije, nekoliko puta sam ponovila da sam novinarka, a on je grubim tonom rekao: ‘Šta snimaš?’ i udario me po ruci i telefonu”
