Nije dobro, pritom i ne valja

Dr Emil Erjavec je profesor za agrarnu politiku na univerzitetima u Ljubljani i Beču, ekspert za evropske integracije. U te vode uplovio je, kako kaže, sticajem okolnosti: „Sreću sam imao što sam završio doktorat u Beču baš kada su Austrijanci stupali u EU, a moj mentor je bio član savetničke ekipe tadašnjeg ministra poljoprivrede. Onda sam ja sa tim znanjima došao kući i već 1995. počeo rad na analizi šta bi bilo ako bi Slovenija ušla u EU.“ Uporedo je, kaže, gradio akademsku karijeru: postao je redovni profesor, dobio počasni doktorat u Skoplju, imenovan u Izvršni odbor Evropske asocijacije za poljoprivredu.

„Sada nisam više toliko vezan za politiku i političare, ali radim za slovenačku vladu: komentarišem, pripremam dokumente… Radio sam na izradi Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Crne Gore, potom i Makedonije, bio sam angažovan na izradi Zakona o poljoprivredi Albanije. Prošle godine bio sam u poslednjoj fazi priključenja EU uključen i u hrvatsku vladu, a sada sam uključen u izradu srpske strategije.“

„VREME„: Srpsku poljoprivredu pratite od 2006. godine. Kakvi su vam utisci?

EMIL ERJAVEC: Sve je dualno, sve ima dve slike. Jedna slika je siromaštvo na jugu, gde imate elemente totalne nerazvijenosti, druga je sever gde ima sistema proizvodnje koji su na nivou najboljih: video sam izvrsne voćnjake, vinograde, video sam semensku proizvodnju kukuruza… Tako gledano, Srbija ne treba da se stidi, ali to važi za Beograd, Vojvodinu, možda još malo uz Savu… Što se ide južnije, to je sve tužnije. Najgore od svega je što je veliki deo površine Srbije faktički van neke moderne proizvodnje, a i ta moderna proizvodnja je vezana za mali broj velikih proizvođača: nema udružene proizvodnje malih i srednjih proizvođača. To je ozbiljan problem. Nedostaje koncept agro-lanca. Mnogo je tajkunizacije, mnogo nadmoćnih ljudi koji vladaju i uzimaju pare, ili su iz nekih drugih poslova ušli u agrar.

Ima na jugu i veselijih slika: u leskovačkom i trsteničkom kraju imamo izvrsne povrtare, vrhunske bostandžije u Timočkoj krajini, višnjare u Merošini, vinogradare u Župi…

I malinski kraj je južno, ali to je kao da si ušao u neku drugu Srbiju: tu su ljudi svesni, znaju tehnologiju, znaju to rashladiti i prodati. Ceo lanac su stvorili. Mislim da su tu veoma veliki potencijali. Srbija zaista u poljoprivredi može mnogo toga da uradi, ako bi se još bolje organizovala, ako bi išla sa razumnom podrškom na pravu stranu, ako bi se rešio problem malog seljaka i ovih isključenih regiona.

Evropa tu donosi pravu priču: ona se bavi isključenim regionima, ona hoće da pomogne malog seljaka, ona pruža podršku lancima u poljoprivrednoj proizvodnji, ona podržava prenos znanja, za sve to postoje fondovi, mada i ta priča ima drugu stranu: pređite preko granice u Rumuniju i Bugarsku, pogledajte šta je tamo urađeno sa tim novcem – ako tako bude i ovde, slika neće mnogo da se promeni. Ključ je koliko je zemlja sposobna da preuzme taj novac i pametno ga potroši: da li će taj novac otići, kao u Bugarskoj, najjačim, najmoćnijim, ili ćete, po recimo austrijskom uzoru, ili po našem – slovenačkom uzoru, da distribuirate po svim delovima zemlje, po svim granama.

Od koga zavisi kako će taj „evropski“ novac da se distribuira: od onoga ko novac daje ili od onoga koji novac uzima?

Suština evropskog pravnog poretka su direktive. To Srbija još nije shvatila: sve postaje Brisel, naročito kad je o poljoprivredi reč – nema više suvereniteta, ali može da se unutar tog sistema – u politici ruralnog razvoja, u politici zaštite životne sredine, u politici i odabiru mera direktnih plaćanja, nađe neka „svoja priča“. Ako je ne nađeš, onda te Komisija tera u nešto što možda i nije najbolje. Zato, prouči šta se tamo radi i onda uzmi od toga ono što je za zemlju najbolje.

Kad bi Sloveniju i Srbiju stavili u koordinatni sistem čija je jedna osa kalendar, a druga razvijenost, gde se nalazi srpska poljoprivreda u odnosu na slovenačku?

Biljna proizvodnja je „tu negde“: ja sam video ovde neke voćnjake kakve mi nemamo, video sam vinograde koji nisu još na našem nivou, ali se vrlo brzo razvijaju. Problem je stočarstvo, mlekarstvo, živinarstvo… Sve. I ako se tu nešto ne promeni, Srbija će imati isti problem kao i druge zemlje koje su pristupile EU, to znači da će stočarstvo i dalje opadati. Po celom istoku Evrope stočarstvo opada, a biljna proizvodnja raste.

Stočari u Velikoj Plani, Jagodini, Smederevskoj Palanci, Šumadiji ostvaruju vrhunske rezultate bez neke naročite podrške iz državnog budžeta…

S tim da vaši najbolji proizvođači hvataju naš prosek, ili malo iznad njega, a naši najbolji su kao prosečni u Danskoj.

Kao strani ekspert član ste Radne grupe za izradu srpske strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja: ova je treća ili čak četvrta grupa u poslednjih deset godina i sve su „pale“ sa ministrima koji su ih doneli. Kakva će biti sudbina ove sadašnje?

Problem je što je u Srbiji poljoprivreda poligon za političke manevre: ministri se menjaju na godinu dana, državna struktura je nestabilna, poljoprivredni budžet je svake godine drugačiji… Na kraju, urbani Beograd i beogradsku elitu poljoprivreda ne interesuje. U Briselu je suprotno: poljoprivredni ministri su elita, imate mnogo ministara inostranih poslova, ministara finansija koji su najpre bili u poljoprivredi. Tako rade najjači, zbog toga Angela Merkel poljoprivredu drži čvrsto u šaci. Prosto, to ne sme da se ispusti. Srbiji je potrebna depolitizacija stručnih stvari. U modernoj državi imaš nezavisne stručne sisteme.

Možda je problem baš u tim „stručnim sistemima„, što nikako da se dogovore šta da se radi, kuda da se krene, koje mere da se primene: neko je za premiranje proizvodnje, neko za plaćanja po hektaru, neko za povoljne kredite…

Ima mnogo falseta, ja znam samo dvojicu, trojicu koji mogu za državu nešto ozbiljno da urade, dok ih u medijima ima daleko više. I svi se u sve razumeju. Šteta je što se političari na kraju više bave njima, nego onima koji zaista hoće i umeju nešto da rade. To je odgovornost političara, da zna koga sluša i kome služi. Nije to samo srpski problem. Ta kvazidemokratizacija javnosti dovela je do toga da se političari više odazivaju na predmet o kome se priča iako je to totalno… Afera „aflatoksin“ je tipična: od jednog ozbiljnog tehničkog problema napravljen je ideološki.

Da se vratimo na koordinatni sistem: gde se, Srbija nalazi u odnosu na Sloveniju gledano po vremenskoj osi?

Recimo da smo mi pre početka pregovora bili otprilike tu gde ste vi sada, mada mislim da su vas možda i prebrzo „ugurali“ u pregovore za poljoprivredu: mi smo imali celu godinu za „skrining“, vi to morate odraditi u dva meseca, a pregovaračka delegacija nema čoveka koji bi bio direktno odgovoran za poljoprivredu. To me veoma brine.

Zašto vas to brine?

Veoma je važno da na čelu pregovaračkog tima imate nekoga ko je nezavistan, a po mogućnosti unutar državne strukture, nekoga ko će pregovore da vodi od prvog do poslednjeg dana. Komisija pomno gleda sa kim razgovara: ako je taj čovek kompetentan, ako taj čovek ima i moć u smislu promene sistema, ako mu možeš verovati, pregovori idu mnogo lakše. Sad je to napola u magli: imaš ljude, ali oni nisu nominovani… Ne može mali činovnik da govori u ime Srbije. Ja ne znam da li svi razumeju tu odgovornost, da li su svesni toga. Poljoprivreda je za Srbiju pola pregovora. Zbog toga može da bude i nekih poteškoća, kao što je bio slučaj sa Crnom Gorom, da im zbog toga što pregovaračke ekipe nisu bile spremne, kažu i „OK, vama to baš nije jasno, uradite vi prvo strategije, postavite strukture, pa se vratite“. Bojim se da je to moguće, a nadam da ovde neće doći do sličnog scenarija.

U vreme kad je Slovenija ulazila u pregovore – u vreme kada je još bila liberalna, u vreme kad nisu stranke i političari bili sve, mene su uzeli u pregovarački tim, jer je tada bilo normalno da se traže najbolji ljudi. Sastavio sam ekipu – bio je tu čovek iz Narodne banke, statističari… Bila su samo dva političara, od kojih je jedan bio ambasador. Mi smo uradili predloge za sve reforme agrarne politike u Sloveniji.

Kad smo mi išli na skrinig 1998, državni sekretar je morao pred nama da uvežbava šta će da priča u Briselu, jer smo se bojali da ne priča gluposti. Vlade su se menjale, a ta mala ekipa od devetoro ljudi je ostala nepromenjena od 1998. do 2004.

Srbija je uplovila u poznate vode, bar što se politike tiče: opet imamo jednog političara koji je „najjači„, a ispod cela piramida gleda u njega i čeka šta će on da kaže. Da li to može da se ispostavi kao nepovoljno u pregovorima?

Vi u Srbiji umete da kolektivno odigrate nešto, ali najveći ste protivnik sami sebi. Recimo, sada se kod koordinacijskih stvari ne radi tako ozbiljno kako bi moralo. S druge strane, vidim ljude koji zaista vredno rade, menjaju se, uče, pokušavaju, trude se… Politika se meša preduboko u osnovne sisteme po kojima društvo funkcioniše. Ako je ta linija sposobna, onda ćete se približavati veoma brzo Evropi, ako nije sposobna, onda će sve ići sporo. Ne može se blefirati: možeš ti u početku reći ja sam za Evropu i ubediti šefove država da jesi, ali to je samo deo, ne i celina. Ako ta politička odluka ne ide po dubini, neće proći.