Ni ljudi, ni para

O ponovnom uvođenju obaveznog služenja vojnog roka među ozbiljnim ljudima u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane ne samo da se ne raspravlja, nego ta tema nije ni pokrenuta. Razlog je prost – zna se da je to „nemoguća misija“, čak i kada bi se našle finansije, ali zato je uvek dobro da se to stavi u kontekst političkog marketinga, što dobro zna sadašnji ministar odbrane, kao i njegov prethodnik. Ta tema se svesno, ciklički, kada im ustreba, plasira u javnost i medije, bilo poslušne ili one druge, kako bi se potenciralo ono „rado ide Srbin u vojnike“, kažu za „Vreme“ dva izvora iz vojnih krugova, koji su se tokom karijere bavili tom problematikom.

RADO IDU STARCI U VOJNIKE

Sve krene veoma jednostavno – „spin doktori“ iz vrha vlasti pokrenu tu temu kada je potrebno da se nešto „zabašuri“ ili podigne nivo patriotizma građana, u nedostatku one već istrošene, o bezbednosnim pretnjama iz Hrvatske, BiH ili sa Kosova. I tako u nedogled.

Podsećanja radi, tema o ponovnoj obavezi služenja vojnog roka, suspendovanoj 2011. godine, prvi put se pojavila i naširoko su je obrazlagali u javnosti 2017, pa potom i 2018. godine kada je objavljeno jedno nazovi istraživanje. Izjašnjavali su se razni zvaničnici i „stručnjaci“ i presipali iz šupljeg u prazno, i onda je sve to stalo. Sve do nedavno, kada je novi ministar odbrane Nebojša Stefanović našao za shodno da se i on o tome „izjasni“, kao i njegov prethodnik Aleksandar Vulin. A obojica se, kao i većina medija, pozivaju na „istraživanje“ da je skoro tri četvrtine građana Srbija za to. Što je najgore, i prodržavni mediji i oni koji su protiv vlasti, preskaču jednu važnu činjenicu – ko je sproveo istraživanje.

Objavila ga je te 2017. godine nevladina, a u stvari provladina organizacija Istraživački centar za odbranu i bezbednost, pozivajući se na terensko istraživanje sprovedeno na uzorku od 1.117 ispitanika u 11 opština i gradova u Srbiji, i putem sajta te organizacije na internetu još njih 1.382. U junu 2018. godine, predstavnica Centra Jasmina Andrić rekla je da se za uvođenje obaveznog služenja vojske izjasnilo 75 odsto ženskih ispitanika i 77 odsto muških. Ona je navela i ključnu stvar, koju su režimski mediji prećutali – da je najviše onih koji su za uvođenje vojnog roka – 79 odsto, starije od 60 godina, dok ih je najmanje – 69 odsto, starosti između 40 i 49 godina.

Na predstavljanju istraživanja bila su i dva penzionisana generala, Božidar Forca i Vidosav Kovačević, koji su izbegli da odgovore na više puta ponovljena pitanja novinara– koliko bi Srbiju koštalo ponovno uvođenje vojnog roka i može li budžet to da izdrži.

Onda su u javnosti krenule polemike, podsećalo se na izjavu ranijeg resornog ministra Zorana Đorđevića da bi to koštalo 600 miliona evra, što je novac koji država nema, pa ga je onda ispravljao ko bi drugi nego Vučić, tvdeći da je taj mislio na jednogodišnji rok, da bi on, Vučić, cifru sveo na „90-120 miliona evra“. Tu cifru Vučić je nedavno „korigovao“ na 70-80 miliona evra, ali je rekao da se i to razmatra. Ta „razmatranja“ traju već godinama, a kakvo je stvarno stanje?

REALNA PRIČA

Vojska Srbije trenutno ne raspolaže ni sa jednim neophodnim resursom za ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka. Kasarne, objekti u njima, kao i sve ono što je neophodno, počevši od kreveta, dušeka, posteljine, preko opreme, obuće, odeće, do pozadinskih servisa u kojima bi se sve to pralo, čistilo i održavalo jednostavno ne postoje u onom obimu koji je neophodan da zadovolji potrebe tolikog broja ljudi. Potom– vojnički restorani, osoblje, kuvari, materijalne i finansijske potrebe… Sve su to pitanja na koja u ovom momentu nema odgovora, a nema ni kapaciteta. Kada bi se sve ovo nekako i rešilo, postavlja se pitanje da li Vojska Srbije trenutno ima starešinski kadar koji, pored svih ostalih obaveza, može da iznese obuku sa većim brojem vojnika. Upućeni tvrde da nema.

Ilustracija – nakon prvog upućivanja lica starijih od 30 godina na 15-dnevnu vežbu, zaključak starešina koji su obuku sa njima realizovali bio je da su tu generaciju nekako izveli, uz ogromna žrtvovanja i prekovremeni rad, ali da za kontinuitet nemaju kapaciteta u osposobljenom starešinskom kadru, koji bi to mogao da realizuje kvalitetno.

Kako objašnjava jedan od izvora „Vremena“, pre svakog razmišljanja o uvođenju vojnog roka neko bi morao da ukaže na problem da svaki direktor javnog komunalnog preduzeća ima veću platu od generala Vojske, a da su plate ljudi istog ranga u vojsci skoro duplo manje od onih u MUP ili BIA. „Koliko ima komunalnih milicajaca u Beogradu – kako je moguće da oni imaju bolje plate od pripadnika vojske, da načelnik Komunalne milicije ima veću platu od generala? Koliki je prosek plata u Gradskoj čistoći u Beogradu? O čemu onda pričamo? Nije ni čudo što ljudi beže iz vojske“, kaže taj izvor, koji je razočaran neuspehom profesionalizacije vojske i uvođenjem aktivne rezerve.

„Aktivna rezerva nije izmišljanje rupe na saksiji nego nešto što imaju sve armije sveta, uz potrebnu zakonsku regulativu. Ali ne da angažuješ ljude za čišćenje kruga ili kopanje, nego stručnjake iz raznih oblasti, koji su sa vojskom potpisali ugovor o angažovanju, i da oni za to vreme ne budu na gubitku, nego da imaju benefite, i oni i njihove kompanije – da dobiju prednost u poslovima sa državom. Lako je angažovati i platiti nekog da kopa rovove, ali treba naći stručnjaka za informatiku ili radarska sredstva“, ukazuje on.

Taj izvor iznosi i podatke da je pre 2011. godine, kada je obavezni vojni rok ukinut, zakonsku mogućnost takozvanog prigovora savesti koristilo 50 odsto regruta, „od njih deset, pet je htelo da služi na gerijatriji“. „U međuvremenu su se, zahvaljujući društvenim mrežama, generacije odvikle od vojske, čak i u krajevima gde je važilo pravilo ‘ako nisi služio vojsku, ne možeš da se ženiš’. Zamisli šta bi se desilo da se uvede obaveza služenja i da regrutima oduzmeš mobilne telefone ili u kasarnama da blokiraš internet, nastala bi pobuna“, ilustruje on.

Drugi izvor, takođe bivši oficir koji se bavio tim pitanjem, ukazuje da se iz svih tih izjava potvrđuje kako „ne znamo ni odakle smo pošli, ni gde se nalazimo, ni kuda smo se uputili“. Zbog toga, odluke se donose stihijski, na osnovu trenutnih zahteva spoljnih centara moći, sa minimalnim uticajem na njih.

„Znam za događaj od pre par godina u kome se razgovor vodio između jednog pukovnika i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića. Pukovnik je pitao: ‘Gospodine ministre, da li mi možete reći ukratko kakvi su naši strateški ciljevi na spoljnopolitičkom planu za narednih pet godina? Na to mu je Mrkić odgovorio: ‘Gospodine pukovniče, o kakvim vi to petogodišnjim ciljevima pitate? Mi smo mala zemlja i ne možemo tako dugoročno da gledamo. Mi svakodnevno pratimo kretanja u regionu, Evropi, pa i svetu, i u skladu sa tim promenama definišemo i kurseve našeg spoljnopolitičkog delovanja.’ Otprilike tako je i sa vraćanjem obaveze služenja vojnog roka“.

DEMOGRAFSKA KATASTROFA I STRANI „PAPIRI“

„Posledice ove odluke o ukidanju obaveznog roka su imale još niz drugih negativnosti, jer ukidanje i smanjenje izdataka po tom pitanju nije donelo bolji materijalni status onom delu profesionalnih pripadnika koji su ostali u vojsci. Naprotiv. Nedostatak vojnika je dalje izazvao srozavanje ugleda svakog pripadnika, jer su obaveze i aktivnosti ostale iste, a broj izvršilaca je bio sve manji, pa smo došli u situaciju da se čak i podoficiri i mlađi oficiri angažuju na vojničkim poslovima, od stražarske službe do čišćenja kruga kasarne i drugih stvari, da ih ne nabrajamo dalje, ima ih mnogo. Sve manje su se bavili obukom i usavršavanjem svojih vojničkih veština i sposobnosti“, precizirao je taj izvor.

„Druga negativna posledica, koja u dugoročnom smislu može imati još ozbiljnije posledice od ovih, jeste progresivno smanjenje rezervnog sastava, gde nam neke projekcije govore da već od 2025. godine vojska neće imati popunu iz rezerve. To je prosta matematika: svake godine se iz rezervnog sastava briše izlazno godište, što je na nivou Srbije više desetina hiljada ljudi, rekao bih čak da se radi o 100.000 i više, a u rezervni sastav ulaze oni koji su dobrovoljno odslužili vojni rok u toku godine, a to nije ni 2.000 na godišnjem nivou“, upozorio je taj izvor.

On je rekao i da je na taj problem tokom prošle godine ministru Vulinu pokušao da ukaže jedan od načelnika koji se bavi tim pitanjima, na šta mu je on odgovorio kontrapitanjem: „Koliko ste godina u vojsci, gospodine pukovniče?“, i daljom konstatacijom: „Očito da ništa niste naučili za toliko godina provedenih u vojsci“.

I ključno pitanje – ko će se odazvati pozivu u vojsku, ako se prenebregne činjenica o mogućnosti „prigovora savesti“ i „tatinim sinovima“. U Srbiji se godišnje rodi oko 60.000 beba, a manje od pola su muškarci. Ono što političari zaboravljaju jeste činjenica da postoji institut dvojnog državljanstva i da mladići koji ga poseduju nisu dužni da služe vojsku ako ona nije obavezna u toj drugoj zemlji. Retko koje dete izbeglica iz Hrvatske, praktično nijedno, zbog članstva te zemlje u EU, nema hrvatske „papire“. Isto tako i Mađari iz Vojvodine (možda i oni iz Vranja), Rumuni, Slovaci, Bugari… Plus BiH i Makedonija… Treba onda zapitati političare koji najavljuju služenje vojske koliki će im biti godišnji kontigent? A nekad je samo sa područja beogradskog vojnog okruga u vojsku slano 25.000 mladića…