Neobično ćutanje

„Na osnovu značaja i dometa u pedagoškom i naučnoistraživačkom radu prof. dr Milene Dragićević Šešić u domenu kulturne politike, menadžmenta kulture, umetnosti i medija, koji je visoko vrednovan u domaćim okvirima, ali i naučnim krugovima u Evropi i svetu“, Senat Univerziteta umetnosti u Beogradu je, na predlog Fakulteta dramskih umetnosti, prošle godine odlučio da profesorki Šešić dodeli zvanje profesorke emerite. S jedne strane, značaj i obim njenih naučnih radova, ali i aktivizam, ukupan angažman, a sa druge, da podsetimo, i uloga rektorke Univerziteta umetnosti od 2000. do 2004. godine, odmah nakon petooktobarskih promena, učinili su da prof. Šešić uživa i status jednog od najviših autoriteta. Upravo nakon tih velikih promena, u vreme rađanja novog, otvorenog društva na ovim prostorima, ona je 2001. osnovala Internacionalni master za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti, koji je nakon svih narednih turbulentnih godina opstao do danas, i sada obeležava 20 godina svog postojanja.

U međuvremenu, u razgovoru za „Vreme“ (br. 1284) iz avgusta 2015, prof. Šešić je, između ostalog, govorila i o upadljivoj nemoći naše kulturne politike, a posebno o nepostojanju odnosa između obrazovnih i kulturnih politika, o nesaradnji između ministarstava kulture i obrazovanja.

„VREME“: Da li se od tada, u ovih nekoliko godina, promenilo nešto u odnosu između ministarstava i, generalno, u kreiranju javnih politika?

MILENA DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ: Bitne stvari se nisu promenile, a to znači da ne postoje razgovori na nivou različitih resora kojima bi se utvrdili zajednički prioriteti i koji bi ojačali zajedničke politike. A bar u dva resora, prosveti i kulturi, konstantno postoje teme koje bi mogle da se rešavaju zajedno. Da je sreće tu bi bilo i ministarstvo nauke, koje je sada inkorporirano unutar Ministarstva prosvete! Tada bi to bila tri ministarstva koja bi mogla da prave zajedničke politike u sferi obrazovanja u domenu kulture, ili u sferi politike za očuvanje kulturnog nasleđa. Kada nema koherentnih javnih politika, onda izostaje podrška istraživanjima koja bi mogla da budu osnova za razvoj budućih politika i praksi delovanja. Ne podržavaju se i ne stimulišu takva istraživanja.

Kakav je onda rezultat takve „politike“?

Naučna istraživanja stoje u policama, ne informišu se o njihovim rezultatima čak ni oni koji utiču na formiranje obrazovnih politika, pa se time najnoviji rezultati naučnih istraživanja ne uključuju u obrazovne procese, a isto tako ne uključuju se ni u politike i prakse Ministarstva kulture.

Vlast je ista, i kada smo razgovarale 2015. i danas. Vidite li prostor za promene u njenom funkcionisanju?

Danas je vlast jedinstvenija nego ikada, iako su u njenoj koaliciji vrlo raznorodne partije. I dalje obrazovanje pripada nadležnosti Socijalističke partije Srbije, čak je dato u ruke osobi koja nije iz sfere obrazovanja, nego je baš političar. Isto tako, kultura je data političarki u ruke, ali drugoj partiji, i svako od njih pravi svoje reforme, dovodi svoje kadrove tako da ne vidim da se bilo šta može suštinski, pa ni formalno, niti na bilo koji drugi način promeniti.

U kontekstu toga, da li je vaš studijski program dovoljno podržan od same države?

Nismo imali veliku podršku od države, ali nije ni reč samo o podršci za nas, trebalo bi da postoji istinska podrška da se naši univerziteti internacionalizuju, da otvore svoje programe i za strane studente. Od desetak frankofonih master studija koji su postojali dok su postojale dotacije francuske države, sem našeg programa, svi ostali su se ugasili jer nisu mogli tržišno da opstanu. Mi smo tada izdržali pritiske francuskog donatora da master bude isključivo na francuskom, jer smo znali da to ne garantuje održivost – već da studenti treba da imaju prava da rade svoje teze i polažu ispite na jednom od dva svetska jezika – francuskom ili engleskom.

Reč je o ujedno anglofonom i frankofonom masteru za kulturni menadžment i kulturnu politiku. Šta je u osnovi njegova ideja?

Tada, 2001, ovaj program je bio stvoren i koncipiran na politici otvaranja našeg društva prema svetu, prema Evropi. Ono što smo mi bitno uneli u tom trenutku bilo je otvaranje prema regionu. Program je nastao u saradnji univerziteta sa 15-ak NVO iz celog regiona i sa nekoliko evropskih univerzitetskih i kulturnih mreža. Smatrala sam da je dobro da program realizuju profesori sa našeg univerziteta (jedna trećina), profesori iz regiona (druga trećina), i na kraju profesori i stručnjaci iz celog sveta. Među profesorima iz bivše Jugoslavije bilo je onih koji su jedinstveni u Evropi po svom profilu. Zahvaljujući činjenici da je Jugoslavija bila nesvrstana zemlja, u Institutu za međunarodne odnose u Zagrebu Biserka Cvjetičanin i Nada Švob-Đokić radile su istraživanja koja su se odnosila na ceo svet i bile eksperti za kulturne politike afričkih i azijskih zemalja, ali i za interkulturni dijalog. S druge strane, Tomislav Šola je razvio heritologiju kao disciplinu i bio vrhunski evropski profesor u domenu upravljanja kulturnim nasleđem, tako da nam je i on godinama bio gost predavač.

Slobodno se može reći da su na

UNESCO katedri predavali najbolji profesori u oblasti prava u kulturi, pored našeg Slobodana Markovića, Vesna Čopič iz Slovenije i Delija Mučika iz Bukurešta. Iz Evrope i sveta angažovali smo cenjene profesore kao što je Rut Bereson iz Amerike, ili Denis Rič iz Čikaga. Stoga smo napravili program na engleskom jeziku ne bismo li ovakav specifičan koncept, utemeljen i na regionalnom i na svetskom znanju, ponudili i studentima u okruženju, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji.

Oni su bili zainteresovani za studije u Srbiji?

Već u prvoj generaciji studenata imali smo ogromnu navalu kandidata, više od 100 za samo 25 mesta, pa smo na kraju primili 50 polaznika. U tom trenutku je i Francuski institut shvatio da je reč o programu koji neguje kulturni razvoj, a ne samo znanje za tržišnu dobit, pa su nas pitali zašto ne otvorimo program i na francuskom jeziku kada već imamo toliko frankofonih profesora. Odmah po uvođenju francuskog jezika dobili smo sedam studenata iz Rumunije, studente iz Francuske, studente iz frankofonih afričkih zemalja, ne mnogo, ali zamislite kad dođe student iz Senegala kako se odjedanput otvore neke nove teme poput dekolonizacije znanja, dekolonizacije ustanova kulture, nešto što u našem iskustvu Balkana nije bilo poznato.

Od 2004. vaš studijski program nosi i titulu UNESCO katedre. Koliko ta titula kasnije pomaže vašim studentima, i koliko uopšte studijskih programa kod nas ima UNESCO titulu?

Svakako pomaže, naročito kod zapošljavanja u svetu. Sa našom diplomom student iz Benina je imao prohodnost na doktorske studije na nekoliko univerziteta, mogao je da bira koji će da upiše, a dobio je i odličan posao u Rimu u međunarodnoj organizaciji ICCROM za kulturno nasleđe i sada je jedan od uglednih eksperata. Naša diploma i titula UNESCO katedre vrlo dobro se kotiraju u Francuskoj, veliki broj naših studenata iz Francuske radi na poslovima atašea za kulturu pri francuskim kulturnim centrima i ambasadama u Libanu, Mjanmaru, Burmi, Maroku, Crnoj Gori, Rumuniji. Evenu Gaidig iz Francuske je, zahvaljujući svojoj beogradskoj master tezi u vezi sa politikama prema manjinskim jezicima, dobila šansu da pri Ministarstvu kulture Francuske oformi odeljenje za podršku manjinskim jezicima i kulturama, što je zaista velika stvar. Naši studenti rade i u Ministarstvu kulture Srbije, ustanovama kulture, nevladinim organizacijama: Marijana Cvetković iz Stanice, Lola Joksimović – CZKD, Mirjana Slavković je kustoskinja Muzeja Jugoslavije, Violeta Simjanovska je profesor menadžmenta u kulturi Sibelius akademije u Helsinkiju, Biljana Tanurovska je dobitnica nagrade za najboljeg mladog istraživača kulturne politike Evrope, Zdenka Gold – dobitnica Zlatne arene za filmsku produkciju i tako dalje.

A što se tiče UNESCO titule, nju ima oko 600 katedri u svetu. U našem regionu ih ima jako malo. Nije lako ni dobiti, a još teže je zadržati titulu; svake četiri godine podnosite precizan izveštaj u kome nije dovoljno pokazati da ste školovali studente, već su važna istraživanja, zagovaranja, aktivizam, uticanje na promene javnih politika i to ne samo na nacionalnom, nego i na širim nivoima. Danas je na katedri nova, mlada generacija profesora, izuzetno cenjena u svetu; ona širi horizonte saradnje – trenutno angažovana na Erazmus plus strateškom projektu sa univerzitetima u Lionu i Vajmaru. U njemu će učestvovati cela naredna generacija studenata, realizujući izazovne transdisciplinarne projekte u mešanim timovima sa studentima druga dva univerziteta. Nina Mihaljinac kao nova rukovoditeljka programa, profesori Goran Tomka, Višnja Kisić, Ljiljana Rogač Mijatović (alumni UNESCO katedre), Irena Ristić i mnogi drugi nastavljaju ono što smo započeli pre dvadeset godina.

Kada biste merili, koliko je vaš studijski program priznat u svetu, a koliko ovde?

Vidljivost u zemlji nam je manja no u svetu, ali nas Nacionalna komisija za UNESCO podržava. Bilo bi logično da lokalne samouprave pokažu interes za nekoga ko je završio takav smer, no to je pitanje kadrovske politike koja se generalno vodi loše u ovoj zemlji. Pogađa veliki broj mladih, pa i one koji dolaze iz inostranstva sa prestižnim diplomama – za njih ovde nema mesta, i onda ponovo odlaze. To ima veze sa širom kadrovskom politikom koja gleda ideološko usmerenje, spremnost na lojalnost i poslušnost „onome gore“, a ne struci i nauci. A prvo što ih učimo, upravo to predajem, jeste etika kulturne politike i kulturnog menadžmenta, gde govorim o integritetu i obavezi svih nas da pre svega branimo nauku i stručno znanje, čemu moramo da ostanemo dosledni uprkos svemu. To se danas više ne ceni. I sami univerziteti više bi hteli da profesori budu lojalni i da ćute. Uostalom, vidi se kako prolaze afere oko plagijata, ćušnu se pod tepih i šalju u zaborav.

Da li je, po vama, izborom novog rektora Univerziteta u Beogradu ugašen i poslednji trzaj autonomije univerziteta?

Dolazim sa drugog univerziteta i teško mi je da procenjujem događaje kod kolega. Ne izbegavam odgovor, no nisam upoznata sa svim procesima, zadovoljstvima i nezadovoljstvima. Ne znam da li su članovi Saveta glasali pod pritiscima, ali je očito da je autonomija univerziteta pod različitim vrstama pritisaka. Mnogi slučajevi pokazuju da je univerzitet odlučio da ćuti, gledajući svoje interese, interese pojedinačnih fakulteta i instituta, ne razmišljajući pritom da rezonovanje koje polazi od pojedinačnih interesa ima velike posledice na autonomiju univerziteta u celini. Načini na koje se formiraju različite vrste tela, upravnih odbora, pokazuju da se pre svega gleda ideološka privrženost a ne vrhunska stručnost.

Gde je takav pritisak najviše vidljiv, ako govorimo o njegovim posledicama na našu kulturnu scenu?

Svakako u izborima direktora ustanova kulture i članova upravnih i nadzornih odbora. A posledice mogu doneti „zajednički projekat“ vlasti i kulture, pa su najveći državni događaji bile izložbe koje su, nažalost, bile pripremljene negde drugde. Na primer, izložbe Marine Abramović ili Žan-Pola Gotjea. Takvi projekti dobijaju ogroman publicitet, dobri su pre svega za marketing vlasti. Oni ne pomažu dovoljno razvoj naše kulture, naših stručnjaka, koji su odlični, ali za svoje projekte ne dobijaju takve budžete koji bi mogli da im omoguće svetsku vidljivost. Tako prolaze dve značajne izložbe u Muzeju savremene umetnosti, jedna upravo završena, Goranke Matić, i druga koju je radila Darka Radosavljević o Miomiru Grujiću Fleki. Istovremeno, bila je odlična izložba u CZKD, o Saši Markoviću Mikrobu. Monografije – i Flekinu i Mikrobovu – potpisuje Darka Radosavljević. Ona postaje institucija za „očuvanje“ inovativnih, radikalnih, subverzivnih oblika kulture. Entuzijazam jedne istoričarke umetnosti koja ceo život radi izvan institucija, nagrađen je na izvestan način time što je dobila prostor u salonu MSU, ali to je nedovoljno. Kulturna politika treba da prepozna njen značaj i da snažno podrži i nju i Remont. Ove tri izložbe, koje su se vremenski preklopile, trebalo je da budu društveni događaji, da budu prepoznate od kulturne politike na isti način kao i izložba Marine Abramović. Posebno stoga što su to tri istraživačke izložbe. Goranka Matić, Mikrob i Fleka nemaju međunarodnu rekogniciju Marine Abramović, ali upravo zato što ih institucije ove zemlje nisu podržale, zato što im nisu omogućile da tu reputaciju steknu.

Ili, odlična predstava pirotskog pozorišta Strah – jedna topla ljudska priča. To je testamentarna predstava Igora Vuka Torbice koja je ostala ispod radara kulturne javnosti. Pre nekoliko dana gostovala je u Narodnom pozorištu. Ne sećam se da sam čitala o njoj, a o njoj treba da se govori, to je predstava o ovome što me pitate, kako se lako odustaje od slobode, od prava na ljudski integritet. Pratimo kako komšije sa istog sprata odustaju korak po korak od svoje lične autonomije, od ličnih ljudskih prava, sklanjaju se od života, zavlače u stanove, u mišje rupe i dozvoljavaju da sistem njima manipuliše. Ta predstava nije pozvana na festivale, kulturni establišment je nije prepoznao, a morao je da prepozna tako snažnu kritičku predstavu.

Tema vaših interesovanja jeste i tesna veza između nezavisne umetničke scene 90-ih i kulture otpora. Kako vam danas izgleda ta scena kao zamajac neke nove kulture otpora?

Kultura otpora postoji i danas. Nezavisna kulturna scena Srbije živi kroz svoje umetničke programe, festivale, edukativne radionice, što sve zajedno obuhvata i naučno-istraživačku, teorijsku misao o umetnosti i kulturi i stvaralačku praksu. To je inače jako retko u kulturnim sistemima i u svetu: da postoji scena (kontrajavnost) koja paralelno gaji i teorijsku misao i praktično delovanje, a da je pritom sasvim marginalizovana. Nezavisnoj kulturnoj sceni iz javnih fondova već godinama sleduje nula prihoda. Prinuđeni su da konkurišu za evropske projekte i fondove, pa onda bivaju optuženi da su strani plaćenici. A ako im Grad Beograd, država Srbija ili Ministarstvo kulture ne daju ništa ili nešto sasvim simbolično, onda je poruka jasna: njihov glas nikada neće dopreti do šire javnosti.

Uprkos tome ili baš zbog toga, zašto nije ista snaga otpora sad i nekad, 90-ih?

Kada smo 1996. formirali Univerzitetski odbor za odbranu demokratije, mnogi profesori su bez ikakvih poziva oberučke prilazili, učlanjivali se. Sada, kad smo formirali MASU, Mrežu za akademsku solidarnost i aktivizam, nema više takvog entuzijazma. Tu je mali krug ljudi sa univerziteta jer je najveći deo akademske javnosti shvatio da treba da gleda svoja posla, svoj lični interes, svoju malu karijeru, bodove i napredovanja.

Dugo ćutimo, iako nema konkursa Ministarstva nauke! Prvi put se dešava da najveći broj naučnika Srbije ne može da kaže na kom je projektu angažovan. Kada objavljujemo naučne članke, obavezni smo da pišemo „ovaj tekst je nastao kao rad na projektu XY, podržan od Ministarstva prosvete i nauke…“. Sada stavljamo neutralnu formulaciju u kojoj kažemo da je rad nastao iz istraživanja koje načelno podržava ministarstvo, ali nema ni broja ni imena istraživačkog projekta.

Zašto? Zbog čega nema novih projekata?

Kažu, promenjen je sistem finansiranja, pa će da raspišu novi konkurs za projekte, pa će sve da bude transparentno, ali nikako da se raspiše. Kad se raspisao, bio je zapravo samo konkurs za mlade, gde je mali procenat od onih koji su konkurisali dobio projekat. Raspisan je novi konkurs na koji se javila cela akademska zajednica, rezultati još nisu poznati i to stanje traje već dve godine. Dakle, svi projekti u Srbiji završili su se još 2012, pa su produžavani i produžavani, da bi 2019. rekli – e, bilo je dosta, sada ide novi konkurs. A novi konkurs još uvek nije završen, „ali nećemo vam dirati plate“. I pošto plate nisu dirane, u naučnoj zajednici svi ćute, zadovoljni su, ne moraju čak ni da raportiraju, a nemaju ni o čemu da raportiraju jer projekata nema.

Ne mogu ni da iskažem koliko ne razumem to što se ne čuje glas naučne javnosti o tome da nema naučnih projekata. Kako to objasniti, sem da se svako boji da bude onaj koji će da pokrene pobunu jer će „naštetiti“ svom institutu, svojoj grupaciji. Da li je reč o disciplinovanju ili o finansijskoj krizi koja se krije time što se konkurs ne završava, takođe ne znam. Ali situacija je neobično „ćutljiva“, a ozbiljne društvene kritike jednostavno – nema. Ipak, master i doktorske teze naših studenata, i na UNESCO katedri Univerziteta umetnosti i na Fakultetu dramskih umetnosti, ozbiljno se okreću izazovnim pitanjima naše stvarnosti, od zaštite i promocije materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa, preko istraživanja kulturne politike i njenih efekata po savremeno umetničko stvaralaštvo, do kulturne diplomatije i nove etike međunarodnih kulturnih odnosa.