foto: ap photo
Mir koji je Avganistanu već decenijama preko potreban stavlja se na klimave noge, u situaciji kada se na Bliskom istoku zaoštrava situacija, a velike sile indirektno dolaze u sukob
Nakon skoro dvadeset godina sukoba između zapadnih sila predvođenih Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) na jednoj, i talibanskih snaga na drugoj strani, krajem februara 2020. godine postignut je mirovni sporazum kojim se ti sukobi formalno okončavaju. Započeli su za vreme vladavine predsednika Džordža Buša mlađeg, nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine koji su izvedeni na teritoriji SAD. Skoro pune dve decenije trajali su nemiri u Avganistanu koji su doveli do opšteg meteža u zemlji, koja je i pre toga bila u krizi, posebno od perioda sovjetske invazije na Avganistan 1979. godine. Sukobi koji se okončavaju tim sporazumom označili su kraj jednog vojnog poduhvata koji je unesrećio građane Avganistana, gde su stotine hiljada ljudi nastradale, a milioni su prisilno raseljeni van svojih domova, pa i domovine, tražeći spas širom sveta. Cena vojne intervencije svakako je bila preskupa za obe strane, kako materijalno, tako i u pogledu ljudstva. Brojne su bile žrtve, a pitanje postizanja trajnog mira u Avganistanu i dalje lebdi u vazduhu.
Sporazumom je bilo predviđeno povlačenje američkih snaga sa teritorije Avganistana u narednih četrnaest meseci. Međutim, trend povlačenja američkih trupa iz ratom pogođenih zemalja nije novitet koji je predstavila administracija predsednika Trampa. Nešto ranije, krajem 2019. godine, SAD su odlučile da povuku svoje snage iz Sirije.
Kuriozitet jednog ovakvog sporazuma predstavljao je pregovarački proces, odnosno priznavanje druge strane – talibana, za subjekt pregovora. Jedna organizacija, godinama označavana kao ozloglašena i teroristička, postala je mirovni partner dostojan pregovora. Bez neumesnog pravljenja paralele između ovog i Dejtonskog sporazuma, vredi podsetiti da je i Slobodan Milošević u jednom trenutku važio za „garanta mira na Balkanu“, te je na neko, doduše kratko vreme, zanemarena titula koja mu je prethodno dodeljena – „balkanski kasapin“.
Sporazumom je bilo predviđeno da talibani (Islamski Emirat Avganistan), kako se u samom nazivu sporazuma i na više mesta u tekstu sporazuma naglašava, nisu priznati kao država od strane SAD, te su se SAD obavezale da ukinu sankcije talibanima do 27. avgusta 2020. godine. Sporazumom je, dalje, bilo predviđeno da će u narednih 135 dana SAD i njeni saveznici povući 8600 pripadnika oružanih snaga, i povući se iz svih pet vojnih baza koje imaju na teritoriji Avganistana.
Rizici u toku implementacije sporazuma i po napuštanju zapadnih snaga
Ovakav sporazum ostavio je posledice po građane Avganistana posle povlačenja oružanih snaga SAD i saveznika, kako po kakav-takav mir i bezbednost, tako i za dosadašnje domaće saradnike stranog faktora. To je za sobom donelo povećano nasilje i osvetu prema svima onima koji su sarađivali sa predstavnicima Zapada i onima koji su usvoji „moderan“, prozapadni način života, što je prouzrokovalo pokretanje novog talasa izbeglica. Ovo nije prvi put u poslednje vreme da je SAD ostavila svoje saveznike prepuštene samima sebi. Slično se desilo i u Siriji, odlukom o povlačenju trupa SAD.
Kriza u Avganistanu traje decenijama. Spoljni faktori koji su uticali na njen nastanak i produbljivanje datiraju još od perioda sovjetske invazije, ali su nastavljeni i narednih godina, a posebno su se intenzivirali početkom dvehiljaditih. Takođe, u Avganistanu su prisutne verske i nacionalne razmirice. Plemenski sukobi, islamski fundamentalizam, visok stepen diskriminacije i kršenja ljudskih prava postali su svakodnevica u Avganistanu. Svet još uvek nije zaboravio rušenje figura Buda iz Bamijana, svetske kulturne baštine, od strane tih istih talibana, kao ni zločinački odnos prema manjinama, posebno narodu Hazara.
POVLAČENJE SAD IZ BROJNIH UGOVORA I ARANŽMANA
Za vreme trajanja mandata predsednika Trampa, američka spoljna politika doživela je zaokret u pogledu učešća SAD u brojnim aranžmanima i međunarodnim ugovorima. Tako su SAD istupile iz Saveta UN za ljudska prava, UNESCO, Univerzalne poštanske unije, Pariskog sporazuma o klimatskim promenama itd. Novi američki izolacionizam i vođenje naizgled mirovne spoljne politike postali su glavna predominanta spoljne politike administracije predsednika Trampa. Pojedini potezi koje je povukao, kao što je pomenuto izlaženje SAD iz pojedinih aranžmana i međunarodnih ugovora, uvođenje restriktivne vizne politike i politike azila, ukidanje vize glavnoj tužiteljki Međunarodnog krivičnog suda (MKS) usled pokretanja istrage za ratne zločine u Avganistanu, te priznavanje Jerusalima za prestonicu Izraela, kao i suvereniteta Izraela nad Golanskom visoravni, promenili su percepciju slike stanja „dobroćudnosti“ američke spoljne politike.
Teškoće na koje se nailazilo u Avganistanu bile su izazov sa kojim su se suočavale i sovjetske snage, a najviše problema imalo je stanovništvo Avganistana, koje je i bez strane intervencije opterećeno verskim i etničkim razmiricama. Mir koji je Avganistanu već decenijama preko potreban stavlja se na klimave noge, u situaciji kada se na Bliskom istoku zaoštrava situacija, a velike sile indirektno dolaze u sukob.
Mirovni sporazum između SAD sa jedne strane, i talibana sa druge, postignut je 29. februara 2020. godine u Dohi (Katar) i sastoji se iz četiri dela. Sadrži garancije u pogledu uzdržavanja svih aktera u Avganistanu u pogledu ugrožavanja bezbednosti SAD, zatim povlačenje kompletnog personala SAD i stranih snaga iz Avganistana, kao i garancije da će se povlačenje zapadnih snaga obaviti uz međunarodni nadzor, a da zapadnim saveznicima neće biti ugrožena bezbednost. Trajni i sveobuhvatni prekid vatre bio je tačka dnevnog reda unutar-avganistanskih pregovora. Učesnicima unutar-avganistanskih pregovora ostavljeno je da se dogovore o datumu i modalitetima trajnog mira u Avganistanu. SAD i njeni saveznici su se obavezali da se uzdržavaju od upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti Avganistana ili od mešanja u njihove unutrašnje odnose. Sporazum je predviđao i puštanje zatvorenika, što je pretilo da ga uruši.
Od početka unutar-avganistanskih pregovora, SAD su se obavezale da će pokrenuti reviziju sankcija SAD i poternica protiv talibana u roku za koji je određen 27. avgust 2020. godine. SAD se obavezale da će zatražiti od Saveta bezbednosti da priznaju ovaj sporazum i uspostaviti pozitivne odnose sa vlastima koje budu izabrane nakon uspešno završenih unutar-avganistanskih pregovora. Dalje, da će zatražiti ekonomsku saradnju za obnovu Avganistana sa novim vlastima i da će se uzdržati od mešanja u njihove unutrašnje poslove.
Inače, zvanične vlasti u Kabulu nisu bile uključene u pregovarački proces, već je sporazum potpisala jedna pobunjenička strana (talibani) i vlasti strane države (SAD).
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
