Nema seljaka u seljačkoj državi

Kad bi neki laik za finansije pogledao predlog budžeta Srbije za 2014. godinu i u njemu razaznao da će država morati da se zaduži za novih 5,8 milijardi evra (662,5 milijardi dinara) da bi mogla da potroši oko 10 milijardi evra, on bi se uplašio, jer bi sigurno sebi postavio pitanje – kako bi neko domaćinstvo moglo opstati godinu dana ako bi za život mesečno moralo da uzajmljuje 58 odsto svojih tekućih troškova? No, stručno gledajući, budžetska majstorija države je ipak nešto drugo od porodične računaljke – ona još može toliko da se zadužuje, a dokle će moći, to je suviše teško pitanje.

Projekcija državnog budžeta za iduću godinu, koju je potpisao novi ministar finansija Lazar Krstić, a koja je u Vladi Srbije usvojena 1. novembra i blagovremeno poslata u Skupštinu Srbije, zasad izaziva mnogo manje komentara nego ranijih godina, jer je svima jasno da se ništa veselije i nije moglo očekivati. Verovatno su najviše razočarani oni koji su se nadali da će vlada nešto radikalnije preduzeti, kako na rashodnoj, a još više na prihodnoj strani ovog ključnog dokumenta ekonomske politike svake zemlje – kako bi se nekako pokrenula konjunktura, bez suviše velikog rizika da se sklizne u bankrotstvo.

Uostalom, vlada je nedavno najavila „krupne promene“ u ekonomskoj politici, reforme u javnim finansijama i značajnu štednju na javnim troškovima. Ona je, međutim, na prvom koraku, sa novim budžetom, izabrala „realističan put“ postepene konsolidacije javnih finansija, vodeći najviše računa da pripremi budžet koji će omogućiti pregovore sa Međunarodnim monetarnim fondom o nekom novom aranžmanu dugoročnije podrške – procenjujući, verovatno, da je sve drugo praktično neizvodljivo. Kako je neko već rekao, da bi nam kroz tri godine bilo bolje, dotle nam mora biti gore.

A AKO OMANE: Pre nego što bacimo pogled na strukturu predloga budžeta za 2014. godinu neophodno je da navedemo njegove osnovne proporcije i uporedimo ih sa „rebalansiranim“ državnim budžetom Srbije za ovu, 2013. godinu. Za iduću godinu projektuju se prihodi od 930 milijardi dinara i rashodi od 1113 milijardi dinara. Dakle, deficit budžeta bio bi 183 milijarde dinara, odnosno 4,6 odsto očekivanog bruto domaćeg proizvoda. Ključna procena je, pritom, da će BDP Srbije iduće godine realno porasti za samo jedan odsto, što praktično znači da upoređivanje budžetske projekcije za 2014. godinu sa ovogodišnjim budžetom – daje približno realnu sliku promena, tamo gde ih uopšte ima.

Prema tome, ako projekciju prihoda i rashoda za 2014. godinu uporedimo sa onim što je državi (jula ove godine) naknadno odobreno za 2013. godinu, videćemo da vlada Srbije za iduću godinu, uz inflacionu stopu od 5,5 odsto, planira nominalno povećanje budžetskih prihoda za nešto preko 6,5 odsto, nešto manje povećanje rashoda, za oko 5,5 odsto, a deficit bi se povećao za blizu tri odsto, dok bi njegovo učešće u BDP-u Srbije bilo manje za 0,1 procentnih poena (za ovu godinu se očekuje da budžetski deficit bude oko 4,7 odsto BDP-a Srbije). No, „konsolidovani deficit“, dakle onaj koji se javlja kao razlika između svih javnih troškova i prihoda budžeta svih nivoa (od republike do opština, propalih banaka i javnih preduzeća) ostao bi na zamašnih šest odsto BDP-a.

Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, smatra da će ovaj „fiskalni deficit“ sa ovogodišnjih 6,5 iduće godine narasti na 7,1 odsto BDP-a, a postoji rizik da on bude i veći, ukoliko omanu mere protiv sive ekonomije, poveća se broj banaka koje se moraju sanirati i podbace projektovani prihodi od osnovnih poreza. Arsić je otuda zaključio da „predloženi budžet ne predstavlja adekvatan odgovor na stanje u javnim finansijama i privredi“ (Politika, 8. novembar).

Kad smo kod generalnih ocena Krstićevog budžeta za 2014. godinu, valja zapaziti da je prvu (ambivalentnu) ocenu u ime Fiskalnog saveta izneo Vladimir Vučković, koji je rekao da je planirano zaduživanje Srbije „visoko, ali neophodno“ i da na tom planu „nisu moguće velike promene“ (Politika, 6. novembar). Po sadržaju onoga što je rekao, to je u izvesnoj suprotnosti sa ranijim stalnim upozorenjima Fiskalnog saveta da je učešće javnog duga u BDP-u Srbije abnormalno visoko i nezakonito. Vučković je pritom pohvalio napore vlade da u bilateralnim sporazumima nađe jeftinije pozajmice od onih koje se mogu dobiti na finansijskim tržištima, ali ni sam u to izgleda ne veruje suviše. Ministar finansija Lazar Krstić je u nekoliko izjava procenio da će se uslovi zaduživanja u svetu pogoršavati, takva je tendencija uočena već ove godine. To svakako ne ide u prilog zemlji koja najveći deo javnog duga ima u inostranstvu.

Zapravo, kada se pogledaju procene naše situacije koje je objavio MMF, vidi se da nam ovaj svetski finansijski nadzornik prognozira stalni porast javnog duga u narednim godinama, tako da bi on, sa nešto više od 60 odsto učešća u BDP-u, do 2018. godine narastao do 84 odsto učešća. No, još bi gore bilo ako bi se ostvario samo niski očekivani rast tog BDP-a do 2018. godine od tek dva-tri odsto godišnje. Kada bi BDP nekako rastao brže, problem javnog duga bi bio manje dramatičan.

PRIVREDA I POLJOPRIVREDA: Posmatrajući budžet za 2014. godinu, može se uočiti da je u njemu najmanje poteza koji bi bili stimulativni za privrednu konjunkturu. U tom smislu čini se da je najveća nepoznanica u tome što budžet planira realno smanjivanje lične potrošnje za novih 1,8 odsto a državne potrošnje za 2,2 odsto, dok bi takav značajan pad tražnje na tržištu trebalo da ublaži porast investicija za 4,7 odsto (one su 2013. godine pale u odnosu na 2012. za 3,4 odsto).

Kad je reč o prihodima budžeta, pad domaće tražnje kao teorijski najznačajnije osnovice za prikupljanje poreza, „ublažavao“ bi iduće godine relativno veoma skroman rast uvoza za 1,6 odsto (uvoz daje izdašne fiskalne prihode), uz takođe skroman porast izvoza za 6,4 odsto. Recesioni pritisci su u Srbiji, međutim, već toliko jaki, pa „nijedna roba ne može da nađe mušteriju“, da to postaje najveći problem privatnog sektora privrede, od koga, uostalom, i živi čitava društvena superstruktura. Tim pre što će famozni „solidarni porez“ na plate srezati kupovnu moć gornje srednje klase za novih 600 miliona evra.

Imajući takve trendove u vidu, deluje sumnjivo i procena da će povećanje donje stope PDV-a sa osam na deset odsto i prebacivanje hotelskih usluga i informatičke opreme na gornju stopu PDV-a od 20 odsto – doneti očekivanih 21,4 milijarde dinara povećanih prihoda. U Srbiji se, nažalost, može očekivati „štednja“ čak i na mesu i mleku, a hotelijeri i turistička industrija već kukaju da će im porast poreza urnisati tek započeti razvoj. Uopšte uzev, valja biti oprezan i u pogledu očekivanja da će prihodi od PDV poreza iduće godine dostići ukupno 430 milijardi dinara (25,6 milijardi dinara više nego ove godine) uprkos očekivanoj inflaciji od 5,5 odsto – jer je inercija bekstva u „sivu zonu“ takođe prisutna, makar koliko se najavljivalo strože naplaćivanje ovog poreza, i makar koliko se ponovo, po ko zna koji put, najavljivao niz drugih mera protiv prometa na crno.

Kad je reč o rashodnim stavkama budžeta za 2014. godinu, ako ostavimo po strani plate javnog sektora i dotacije penzionom fondu (zbirno, oko 530 milijardi dinara) zanimljivo je uočiti da se planiraju troškovi za kamate po uzetim ili garantovanim kreditima od 114 milijardi dinara – što je iznos veći od para koje će se odvojiti za subvencije privredi (80 milijardi dinara) ili za plaćanje policije (71 milijardu dinara). Dobro su u budžetu prošla i javna preduzeća, kojima će se i iduće godine odobriti 93,4 milijardi dinara državnih garancija, iako se iz njihovog profita planira budžetski priliv od samo tri milijarde dinara.

Najgore su, inače, prošli seljaci i provincija, kao da Srbija nije još seljačka zemlja i kao da osim centralne države ništa drugo u njoj i ne postoji. Ali to je stara priča.