"Da se srpska javnost tada drugačije odnosila prema žrtvama Prvog svetskog rata, istorija Srbije od 1941. godine do poslednje decenije prošlog veka izgledala bi drugačije. Jer, u tom ratu je stradalo 68 odsto aktivne muške snage, deca se nekoliko godina nisu rađala i u Srbiji nije bilo deteta ispod tri godine, 60 godina posle završetka toga rata nije bilo stanovništva koje bi ostarilo"
HEROINAMA IZ SVETSKOG RATA NIJE ODATA ZADOVOLJAVAJUĆA POČAST: Dr Žarko Vuković
Knjiga dr Žarka Vukovića SavezničkemedicinskemisijeuSrbiji – 1915 (Plato, 2004) sa podnaslovom Danezaboravimo, pretežno upućena lekarima, humanitarnim radnicima i istoričarima, predstavlja svojevrstan zbornik dokumenata koja iz ugla misionara svedoče o Prvom svetskom ratu u Srbiji. Knjiga je rezultat dugogodišnjeg sistematskog prikupljanja i proučavanja velikog broja dokumenata i podataka o događajima i ličnostima od 1914. do 1918. godine (članci iz strane štampe, pisma i dnevnici članova misija i dr.) i daje prikaz savezničkih misija koje su u našoj zemlji boravile za vreme Prvog svetskog rata. Ovu knjigu o stradanju i žrtvama doktor Vuković posvećuje stotinama lekara, sestara i bolničarki koji su moralno, profesionalno i odgovorno obavljali svoj posao ne napuštajući svoje ranjenike.
Autor ovog izdanja, specijalista socijalne medicine i publicista, smatra da naša istoriografija nije valjano zabeležila ono što se događalo sa narodom u pozadini, pogotovo u gradovima gde su se vodile bitke za spas života ranjenika i obolelih. „Kada sam video kako izgledaju knjige istorije moje dece pre dvadeset pet godina, zapanjio sam se – to nije bila istorija. Imao sam pred sobom dokumenta i inostranu literaturu, i okrenut istoriji medicine, ustanovio sam da se pravo bogatstvo nalazi u višetomnim izdanjima nekadašnjih lekara, medicinskih sestara i humanitaraca koji su bili u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata“, kaže dr Vuković.
DRŽARKOVUKOVIĆ: To je neka vrsta skrivanja, i tako sam postupio jer me boli činjenica da se naše društvo ne odnosi na pravi način prema žrtvama. Knjiga je puna jetkosti i tuge, jer su tolike žrtve iz Prvog svetskog rata zaboravljene, iako je Srbija dugo bila u žiži svetske javnost upravo zbog tih „žrtava koje su začudile svet“, ali ne i našu javnost koja se oglušila. Prema mom mišljenju, da se srpska javnost tada drugačije odnosila prema žrtvama rata, istorija Srbije od 1941. godine do poslednje decenije prošlog veka bi izgledala drugačije. Jer, u tom ratu je stradalo 68 odsto aktivne muške snage, deca se nekoliko godina nisu rađala i u Srbiji nije bilo deteta ispod tri godine, 60 godina posle završetka toga rata nije bilo stanovništva koje bi ostarilo, pa smo tako proglašeni „mladim stanovništvom. Zaboravlja se i da su srpske žrtve tokom tog rata bile veće od ukupnih žrtava Grčke, Bugarske, Rumunije, Italije…
Posebno ističem misiju Federacije žena Škotske zato što su one sve vreme bile sa srpskim narodom 1915. godine, a kada je Srbija okupirana, isti ti ljudi našli su se u bolnicama škotskih žena u sastavu srpske vojske na Solunskom frontu. Žene Škotske su bile u najtežoj situaciji za vreme trajanja epidemije pegavog tifusa i grobovi tih mladih devojaka i lekara su svuda oko nas: Luiza Džordan, glavna sestra bolnice u Kragujevcu, Margaret Frejzer, šampion engleske u ženskom golfu, dr Elizabet Ros, koja je umrla u Kragujevcu… Česmu u Mladenovcu, jedinstveni spomenik, podigli su vojnici tokom rata u znak zahvalnosti humanitarcima, lekarima i medicinskim sestrama koji su došli da pomognu srpskom narodu za vreme strašne epidemije pegavog tifusa koja je odnela oko 300.000 života (samo u Beogradu 50–100 ljudi dnevno). Ali, mi se ne obaziremo na takve žrtve i nemamo pravi odnos prema njima.
SA SRPSKIM NARODOM KAD MU JE BILO NAJTEŽE: Grobovi bolničarki iz savezničkih misija…
U knjizi su prikazane i druge savezničke misije: ruska misija, koja je spasila Srbiju za vreme epidemije pegavca; američka misija sa bolnicom Crvenog krsta, čijih je pet lekara umrlo za vreme epidemije; francuska misija, koja se sa sto ljudi odazvala na Pašićev poziv; zatim grčka, kanadska, australijska, holandska, belgijska, novozelandska i danska misija. Sve te misije ostavile su dokumentaciju o svom boravku u Srbiji i to su publikacije koje sam sakupljao četvrt veka. Monika Kripner, pisac knjige Ženeuratu, Srbija1914–1918, ustupila mi je deo svoje dokumentacije po okončanju karije, pomagali su mi prijatelji iz Škotske, a posebno Margo Lorens.
KakoobjašnjavatetoštoseSrbija „oglušuje“ ožrtve?
Razni istoričari su davali problematična objašnjenja te pojave, i ja ih ne bih komentarisao. Mislim da ima više faktora. Na primer, pojedinačne žrtve se kod nas više vrednuju nego žrtve u celini, tako je i sa onima u čiji spomen su kod nas podizani krajputaši. Ukupne žrtve su marginalizovane ukazivanjem počasti i isticanjem raznih vojvoda, generala i pukovnika…
To je pitanje sasvim na mestu, ali mi je žao što sada nije sa nama mladi istoričar Predrag Marković koji je govorio o današnjim „humanistima“ u sastavu nevladinih organizacija koji to rade za lepe honorare, i poredio ih sa nekadašnjim heroinama koje su položile svoje živote dosledno izvršavajući svoje obaveze prema bolesnicima.
Mogao bih to samo da potvrdim, ne ulazeći u detalje, iz ličnog uverenja da je to toga moralo doći upravo jer se u protekloj istoriji žrtvama nije posvećivala odgovarajuća pažnja. Do manipulacije je moralo doći zato što su se sve žrtve u prošlosti zbog politike i ideologije podvrgavale nekakvim mehanizmima i opstrukcijama, premeštanjima, zanemarivanjima. Srpski narod koji je doveden do ivice biološkog istrebljenja danas je satanizovan. Ponekad se pitam da li je to taj isti narod, jer ga nije više ni bilo. Nastao je neki novi sa nekim importovanim osobinama.
Savezničke heroine
Rozali Morton, američka misionarka, nazivana i „srpskom majkom“, posle završetka rata sakupila je stotinak naših dečaka i devojčica, povela ih na školovanje u Ameriku i nastavila da se brine o njima. Beogradska skupština je 1929. godine donela odluku da se jedna ulica nazove njenim imenom, ali je to 1945. godine promenjeno u Ulicu neznanog junaka. To je slučaj i sa Ulicom ledi Kaudri (današnja Šekspirova), koja je izgradila Memorijalnu bolnicu na Dedinju, danas poznatu kao Železnička bolnica.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Šta u Beogradu radi fantomsko preduzeće za naplatu gradskog prevoza kad se prevoz ne naplaćuje? I na šta još grad baca pare? O tome piše „Vreme“ u novom broju
Setite se – kada ste poslednji put videli da u obližnjem parku beogradsko JKP “Zelenilo” zaliva zelene površine kako bi, je l’, ostale zelene? Kada je poslednji put kompletno renovirana ulica kojom stalno prolazite, a koja je prepuna rupčaga, takvih da morate da vozite 20 na sat? Koliko nelegalnih zgrada je izgrađeno u vašem komšiluku, a koliko ih se nakačilo baš vama na struju, vodu i kanalizaciju? Koliko stabala je imala vaša ulica pre 15 godina, a koliko ih ima danas? Gde nalazite mesto za parkiranje? Možete li biciklom po gradu? A za to vreme, gradonačelnik Šapić se pojavi u javnosti jednom mesečno ili u nekoliko meseci – da se pohvali rezultatima, da najavi nove “projekte” koji su, deluje, smišljeni prethodne večeri, pa da se verbalno obračuna i uvredi novinare koji mu nisu po volji
Neuplaćivanje lokalnoj samoupravi dela poreza na zarade od 102 miliona dinara i nenamenskih transfernih sredstava od 46,5 miliona dinara došlo je nakon izjave Aleksandra Vučića da za ovaj grad “nema više para”. A da je režim pustio ovaj grad “niz vodu” jasno je i zbog sve češćeg targetiranja ovdašnjih političara u tabloidima
Da mi je neko pre samo mesec dana rekao da će policija danima sedeti u mojoj kući, na Filozofskom fakultetu, pomislila bih da je to nemoguće. Ali do sada smo naučili da je ovde sve moguće. Znamo da Vučić mnoge stvari kopira od Viktora Orbana. Zašto ne bi počeo da kopira i jednog drugog autoritarnog lidera, Redžepa Erdogana, i počeo da gasi društvene mreže
Ekonomskim merama i organizovanim spontanim okupljanjima Aleksandar Vučić pokušava da konsoliduje svoje biračko telo, dok istovremeno podmeće nogu studentima i opoziciji i obračunava se sa nezavisnim medijima. Između naprednjačke inscenirane idile i društvenog bunta, sve jače se oseća nagoveštaj izbora. Kampanja pre kampanje je uveliko počela. Kada bi i pod kojim uslovima građani ponovo mogli na birališta
Nije nelogično da se malo pribojavaš tuđih navijača kada odeš na utakmicu, pa i reprezentacije. Ali da strepiš da će te tvoji prebiti - to samo u Srbiji postoji
Aleksandar Vučić je dobio packe iz Evropske unije. Hoće li se sada Najhrabriji Srbin usuditi da ponovo šalje policiju da mlati građane i vređa zvaničnike isntitucija EU?
A da šta smo drugo očekivali dame i gospodo, građanke i građani? Da će predsednik svih građana po povratku s onog bala vampira u Kini da shvati kako je budućnost ove zemlje u poštovanju zakona, demokratskim procedurama i republikanskoj podeli vlasti, obrazovanju i uzdizanju kulture?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
