Lociranje kršenja zakona i arčenja narodnih para

Kako je „Vreme“ već pisalo, medijska halabuka tabloida pod kontrolom vlasti o navodnim pljačkama i proneverama u Upravi carina u vrednosti od više stotina miliona evra naglo je prigušena još u drugoj polovini marta. Tada je Slaviša Kokeza – kojem su tabloidi već presudili da je protivpravno prisvojio 640 miliona evra kroz šverc cigareta i nafte – podneo ostavku na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije. I to bi bilo sve.

Inače, prethodno je početkom februara Branko Radujko postavljen na mesto direktora Uprave carina umesto dotadašnjeg direktora Miloša Tomića, a prema pisanju medija, otkaz je dobio i Nemanja Manjak, šef Odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Uprave carina. No, osim saslušanja Kokeze, Tomića i Manjka, i gromoglasnih najava o „obračunu s mafijom“, praktično se ništa više nije desilo u vezi sa navodnom krađom u Carini.

Međutim, kako „Vreme“ iz više izvora saznaje, policija već nedeljama češlja poslove Uprave carina, a jedan od predmeta koje policija istražuje jeste i nabavka elektronskih lokatora iz 2017. godine u vrednosti od 729,4 miliona dinara (bez poreza na dodatu vrednost), kao i nabavka za usluge podrške za pravilno funkcionisanje sistema elektronskih lokatora, sa procenjenom vrednošću od 67 miliona dinara (bez PDV-a).

Iako „Vreme“ nije dobilo sagovornika iz Uprave carina u vezi sa ove dve nabavke, iz javno objavljenih dokumenata može se videti na koji način država (ne) planira nabavke nečega za šta sama kaže da joj je izuzetno važno, na koji način državni organi krše zakone te iste države, kao i kako se troše pare građana bez jasnih rezultata.

ČUDESNA JAVNA NABAVKA

Krenimo od početka. U januaru 2017. godine Vlada Srbije, tada još uvek sa Aleksandrom Vučićem (i formalno) na čelu, donela je Uredbu o dopunama Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju sa robom, u kojoj je navedeno da će se elektronski lokatori primenjivati od 1. oktobra 2017. godine.

Pošto je reč o Vladinoj uredbi, ovaj akt nije ni odlazio u Skupštinu Srbije, niti je bilo rasprave da li su lokatori uopšte neophodni i kakve će koristi doneti. No, „odličnom“ koordinacijom između državnih organa, propušteno je da ova nabavka uopšte uđe u finansijski plan i plan nabavke Uprave carina za 2017. godinu, pa su sredstva za nju nabavljena tek nakon što je u junu 2017. Vlada najpre iz republičkog budžeta prebacila 877,5 miliona dinara namenjenih otplati javnog duga u tekuću budžetsku rezervu, e da bi iz rezerve taj novac odmah bio prebačen Upravi carina.

Ugovor za elektronske lokatore dobila je grupa ponuđača koju su činili firma iz Nemačke GovTax, firma iz Hong Konga Schmidt&Co (takođe nemačka firma, ali sa sedištem u Hong Kongu), kao i domaća kompanija Geneko d.o.o. vlasnika Borisava Bojkovića, a ugovor je u ime Uprave carina 20. septembra 2017. potpisala Sofija Radulović, v.d. pomoćnika direktora. Pomenuti ponuđači su na taj način pobedili domaću grupu ponuđača – Institut „Mihajlo Pupin“ i ćerku firmu sveže privatizovanog Energoprojekt holdinga – Energoprojekt Entel, iako je ponuda ove grupe ponuđača bila za 275,5 miliona dinara niža od pobednikove.

Ključ je bio u načinu ponderisanja kriterijuma za dobijanje ugovora, kako bi se dobila „ekonomski najpovoljnija ponuda“: 60 pondera je nosila cena, a 40 pondera referentna lista, u kojoj pobednički konzorcijum nije imao premca, dok domaća grupa ponuđača tu gotovo da nije imala šta da pokaže, dok je ponuda treće grupe ponuđača odbačena.

Problem je, međutim, u tome što, po tada važećem Zakonu o javnim nabavkama, referentna lista nije smela da se nađe među kriterijumima za dodelu ugovora, već samo u dodatnim uslovima koje zahteva Uprava carina.

„Bilo je protivno Zakonu o javnim nabavkama da se reference postave kao element kriterijuma za vrednovanje ponuda. Član 85, stav 4. tog zakona je propisivao da uslovi za učešće u postupku javnih nabavki ne mogu biti određeni kao elementi kriterijuma“, kaže za „Vreme“ Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.

„To je bitno u ovom slučaju, pošto među te dodatne uslove iz člana 76. spadaju i oni koji se tiču kapaciteta ponuđača, gde on dokazuje da on ima finansijski kapacitet, prethodna iskustva i tome slično. To su stvari koje se dokazuju kao uslovi da bi neko uopšte mogao da se kvalifikuje da učestvuje u postupku javne nabavke, međutim, oni se mogu postaviti kao uslovi, ali ne i kao kriterijumi. U vezi sa tim je Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javne nabavke zauzela i dva opšta stava po tom pitanju, jedan 2013, drugi 2014. – suštinski istovetna – u kojima kaže da se kao elementi kriterijuma ‘ne mogu koristiti oni koji se odnose na realizaciju nekih drugih, ranije zaključenih ugovora, koje je izvršavao ponuđač, kao ni ostale okolnosti koje nisu u vezi sa izvršenjem konkretnog ugovora o javnoj nabavci’“, kaže Nenadić.

Stoga, nije jasno zbog čega je Uprava carina raspisala javnu nabavku na ovaj način, stavljajući zakonski nedozvoljene kriterijume za dodelu ugovora, umesto da reference postavi kao dodatne uslove, gde bi drugi ponuđači svakako ispali zbog njihovog nedostatka. Takođe, zanimljivo je i da drugoplasirani nije osporio ovu javnu nabavku lokatora pred Komisijom, iako je postojao očigledan propust prilikom dodeljivanja posla.

KOME TREBA LOKATOR, A KOME NE

Bilo kako bilo, u januaru 2019. prvi lokatori (od ukupno 15.000 predviđenih nabavkom) stavljeni su na kamione. Uprava carina je tvrdila da se na ovaj način sprečava nelegalna trgovina, krijumčarenje ljudi i narkotika, a prevoznici su pobesneli tvrdeći da montaža i demontaža lokatora stvara dodatne gužve na granicama.

U martu 2019. u javnost je izašla vest da je više od 100 lokatora već namerno uništeno, pa su onda iz Uprave carina upozoravali da će prevoznici koji se zateknu bez lokatora ili sa oštećenim lokatorom – plaćati od 50.000 do 1,5 miliona dinara kazne.

„Lokator nama uzima vreme. Mi smo zbog toga protestovali, ali ništa nismo mogli da uradimo jer su već bili plaćeni, neko je uzeo pare. Rečeno je da je to urađeno da bi hvatali lopove prevoznike koji ne stignu na odredište. To se nikad nije desilo, jer iza svake propratnice ili dokumenta sa kojim mi vozimo i koji nas prati stoji ogromna garancija“, kaže za „Vreme“ Neđo Mandić, predsednik Poslovnog udruženja prevoznika robe u međunarodnom drumskom saobraćaju „Međunarodni transport“.

On za „Vreme“ objašnjava i mehanizam zloupotrebe: jedan je način da se na određene kamione uopšte ne stavi lokator, već prođu carinu bez kontrole, a drugi je da ti „posebni“ kamioni, uprkos stavljenom lokatoru, „odmah idu u magacin“.

„To je i dokazano sa ovim što se desilo sa Tomićem i Kokezom – samo onima koji su u dosluhu sa vlastima ne treba lokator. Ne treba im ništa, njih će pustiti i oštetiće državu, a samo oni ne plaćaju državi“, kaže Mandić.

„Sa druge strane, ako i bude stavljen lokator, kamion će ići odmah u magacin gde će se istovariti ta roba, koja nikad neće biti carinjena. Taj lokator nigde nije evidentiran, a oni koji su sve to organizovali, uzeće ga i vratiti carini. Ta priča da se lokatorom prate vozila je besmislena. Oni pojma nemaju koliko lokatora im fali, koliko ih je otišlo u inostranstvo a da nisu ni skinuti – i onda budu skinuti privatno. Pa, polovina lokatora nije radila već posle mesec-dva.“

Mandić dodaje da, koliko on zna, u drugim zemljama nema lokatora, te da špediter ili izvoznik daje garanciju da će roba stići na odredište, inače u suprotnom plaća velike penale.

Probleme sa lokatorima imao je i Milija, profesionalni vozač iz zapadne Srbije.

„Lokator služi da carina prati robu – da li se otvara kamion i da li se rade nezakonite radnje. Međutim, ta stvar je u Srbiji napravljena da neko uzme pare. Lokator ničemu ne služi, kamion ima plombu. Srpske plombe su sigurne, ne mogu da se otvore. Kad su počeli da stavljaju lokatore, ispostavilo se da svaki treći ne radi kad ga prikače na moj kamion. Mi smo čuli i od carinika i od špeditera da im ne služe maltene ničemu“, kaže Milija za „Vreme“.

DRUGA STRANA

„Vreme“ je kontaktiralo i sa centralom nemačkom firmom GovTax, kao i s kompanijom Schmidt&Co iz Hong Konga i njenom majkom-firmom u Nemačkoj, međutim, odgovora nije bilo. Na upit nedeljnika „Vreme“ nije odgovorila ni Nemačko-srpska privredna komora u Srbiji (AHK).

Borisav Bojković, vlasnik treće firme u pobedničkom konzorcijumu (Geneko d.o.o.), rekao je za „Vreme“ da ne može da komentariše navode da su lokatori potpuno nepotrebni i kaže da Srbija nije jedina u kojoj postoji sistem lokatora, te da je taj način praćenja vozila čest u Aziji.

„Špediteri i prevoznici će uvek biti protiv, što je i logično, jer vi na taj način njih kontrolišete. Onima koji ne krše zakon i ne bave se nedozvoljenim radnjama to ne smeta, zato što postavljanje uređaja traje nekoliko minuta“, kaže Bojković, napominjući da su firme GovTax i Schmidt&Co obezbeđivale uređaje i softver kojim carina prati te uređaje, kao i softver za ručne terminale za beskontaktno očitavanje, a da je njegova firma bila zadužena za „kompletnu komunikaciju, održavanje uređaja i prateću podršku za ispravnost rada komunikacionog dela“.

„Naš deo posla je komunikacija, da obezbedimo komunikaciju uređaja preko našeg servera, koji smo mi namenski napravili zajedno sa VIP-om. Zove se Geneco access track, preko kojeg ide komunikacija i dostavljaju se podaci na server Carine. Ukupno naše učešće u poslu je reda veličine tri odsto, a 97 odsto su GovTax i Schmidt&Co. Mi već 15 godina proizvodimo neke druge uređaje u oblasti praćenja kamiona, naša referenca je 6-7 hiljada ličnih uređaja u različitim firmama u Srbiji za koje i dan-danas dajemo podršku“, rekao je Bojković, napominjući da s njim niko iz policije nije kontaktirao u vezi sa pomenutom javnom nabavkom.

foto: sava radovanović / tanjug

RAZBACIVANJE NOVCEM GRAĐANA

Međutim, novom javnom nabavkom iz decembra 2019. godine – za usluge podrške sistemu lokatora, kao i za njihovo premeštanje po Srbiji – nastaje, očigledno, razlaz kako među dotadašnjim partnerima GovTax i Geneko tako i između naručioca, odnosno države i Uprave carina sa jedne i kompanije GovTax sa druge strane.

Jer, uprkos tome što je lokatore razvila, dizajnirala i napravila firma GovTax, oni nisu dobili i ovu javnu nabavku, već ju je dobila grupa ponuđača koju su činile domaće firme: BTR Co (vlasnici: Nikola Rakić 50 odsto, po 25 odsto Ivana Rajić i Nenad Mladenović), BG Elektronik (vlasnici: Maja Štrajh 50 odsto, Nemanja Vasiljević 35 odsto, Ana Nikolić 15 odsto), kao i dve firme u kojima je vlasnik Borisav Bojković – Geneko Systems (po pola vlasništva dele Bojković i Vedran Malešević) i RB Generalekonomik (vlasnik 90 odsto je Borisav, a 10 odsto Smiljka Bojković).

Dakle, Bojković je izašao iz konzorcijuma koji je dobio posao nabavke lokatora i u kome je, prema sopstvenim rečima, učestvovao sa tri odsto – i pobedio u nabavci za podršku rada tom sistemu. Ipak, Bojković nije odgovorio na molbu „Vremena“ da pojasni okolnosti u vezi sa ovom drugom javnom nabavkom.

Šta je bio problem sa njom?

Najpre, činjenica da je i na ovu javnu nabavku potpisana Sofija Radulović, v.d. pomoćnika direktora, ali da potpis na ugovoru – nije njen, latinični, već piše ćirilicom „Z. Vujadinović“.

Iako ni ova nabavka nije bila u planu Uprave carina, Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ju je odobrila, prihvativši argument Uprave carina da je „pravilno i ispravno funkcionisanje kompletnog sistema elektronskih lokatora od ogromnog značaja za Upravu carina i za Republiku Srbiju“, te da se ovde primenjuje Član 52. stav 2. Zakona o javnim nabavkama, u kome je propisano da naručilac „može da pokretne postupak javne nabavke i ako nabavka nije predviđena u planu javnih nabavki u izuzetnim slučajevima kada javnu nabavku nije moguće planirati ili iz razloga hitnosti“.

Međutim, to koliko je bila „hitna“ i „od ogromnog značaja“ govori da, slično onoj nabavci iz 2017, i ova nije bila predviđena planom javnih nabavki Carine, već je ponovo novac izvlačen iz republičkog budžeta tako što je Vlada Srbije, ovog puta pod vođstvom Ane Brnabić, 67 miliona dinara namenjenih za nešto drugo prvo prebacila u tekuću budžetsku rezervu, pa onda uplatila Upravi carina u maju 2019, iako je već u junu trebalo potpisati ugovor o održavanju sistema.

Firma GovTax je iznela silne primedbe na ovu javnu nabavku, što kroz pitanja postavljana nabavljaču, odnosno Upravi carina, što kroz čak tri zahteva za zaštitu prava Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki – dva su u potpunosti odbijena, a jedan je delimično prihvaćen.

Šta je zamerao GovTax? Najpre, da jedino oni ili neko koga oni ovlaste – a ko poseduje kodove za softver, rezervne delove za hadver i detaljno poznaje sistem elektronskih lokatora – mogu da pruže ovu uslugu i da će odabir nekog drugog „dovesti do prevare od strane izabranog ponuđača koji nije dobavljač sistema ili do namernog uništavanja sistema elektronskih lokatora čime će se napraviti velika šteta Republici Srbiji“; da ovako napisana javna nabavka obavezuje onoga ko dobije nabavku da popravlja lokatore i ako namerno budu lomljeni i kvareni svakog dana; da je u pitanju tajnost tehničke dokumentacije koja je u posedu Carine, navodeći da „zaposlena osoba kod Naručioca može prodati tehničku dokumentaciju nekom drugom proizvođaču“; da otklanjanje kvarova i popravka „zahteva pristup intelektualnoj svojini dobavljača“; da će onaj ko dobije nabavku „sigurno biti na gubitku iz dosadašnjeg iskustva u radu sa naručiocem koje se svodi na neograničeno plaćanje telekomunikacionih troškova sistema elektronskih lokatora i neograničenu relokaciju elektronskih lokatora koji uopšte nisu zahtevani konkursnom dokumentacijom…“.

Sa druge strane, Uprava carina je u odgovorima Komisiji navodila da lokatori ništa nisu valjali – da se „po svim zapisnicima Radne grupe za praćenje i kontrolu rada sistema elektronskih lokatora Uprave carina navodi veliki procenat lokatora koji se nalaze pod alarmom, što znači da nisu ispravni“, da je u avgustu 2019. godine „pod alarmom“ bilo 71,5 odsto aktivnih lokatora, da je „procenat neispravnih lokatora uvek izuzetno visok“, da dobavljač, odnosno GovTax „nije popravio ili servisirao nijedan polomljeni ili pokvareni lokator već je, po svom priznanju iznetom pred članovima radne grupe, umesto popravljenih uređaja dostavljao druge lokatore kojih ima u ograničenom broju“, te da su sigurni da GovTax povređuje osnovna prava kupca u odnosu na ispravnost kupljenih dobara, ali da „isključivo zbog činjenice da je predmetni sistem nov na tržištu Republike Srbije još nije naplatio sredstvo finansijskog obezbeđenja koje se odnosi na otklanjanje grešaka u garantnom roku“.

I, šta na kraju? Za sada – nikom ništa. Nema odgovora na brojna pitanja od javnog interesa – čemu nabavka lokatora, da li je iko pre nabavke uradio procenu hoće li se nabavka lokatora isplatiti, kako i kada, da li su prilikom uvođenja sistema prevoznici pretrpeli štetu zbog nastalih gužvi (i koliku), zašto je napravljena „falična“ prva javna nabavka, zašto je održavanje lokatora dato firmama koje ih nisu pravile, zašto Uprava carina, uprkos tvrdnjama da lokatori ništa ne valjaju, nije pokrenula mehanizme za zaštitu sopstvenog interesa? Sve su ovo pitanja na koja bi država morala da odgovori nakon što je potrošila milione evra novca građana na ovaj projekat.

No, za sada – ćuti.